header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Екуменисти нису јеретици Штампај Е-пошта
петак, 21 октобар 2011

 Знам, многи ће рећи: ево, овај наслов довољно говори о њему. Пориче да су екуменисти јеретици, а отац Јустин је рекао да је екуменизам „свејерес“. Но, као и увек, треба сачекати шта заиста хоћу да кажем: а ја хоћу да кажем да су прави јеретици много поштенији од екумениста. То су људи у прелести, али који чврсто верују да су у праву, и спремни су да се боре за своје заблуде.

Кад погледаш Несторија у изгнанству, или иконоломце, који се сто педесет година подвизавају за своју лаж, остаје ти само да признаш да су били озбиљни прелешћеници. Наравно да их то не ослобађа одговорности пред Богом и историјом Цркве, нити јерес престаје да буде највећи грех човекове воље („Јерес није од слабости, него од упорства воље“, вели Свети Агатон ). Али, јеретици су ЉУДИ СА СТАВОМ. Међу разним кандидатима за јересијархе, данас ја видим да је прави, самосвесни јеретик папа Бенедикт Шеснаести- човек, јасно и гласно, каже за своју јерес да је то једина истинита Црква, и да она никоме не може бити сестра, него само мајка, и да источнима (то јест, православнима), који, наводно, имају много тога заједничког с Римом недостаје пунота општења са папским троном. Папа верује да је незаблудив по питањима догмата, и да има „асистенцију Светога Духа“. И то је наопако, али је ПОШТЕНО. Он нас не вара и не залагује као његов „умиљати“ претходник, Иван Павао Други, који је, као и већина покатоличених Словена, споља гладац, а унутра јадац, и који је, иза осмеха, крио сечиво ножа (ми, Срби, то смо најбоље осетили у доба распада СФРЈ). Папа Бенедикт, прави германски понтифекс, свима вели: Ich bin Kirche! („Ја сам Црква“); ко хоће, хоће - ко неће, неће.

А ко су „наши“екуменисти (осим искрених залуђеника, каквих је, као и увек и свуда, било мало)? Једном ми је један хришћански добротвор испричао причу: у Драгачеву, за време прошлог рата, био је неки четнички командант Цогољевић. Кад се веселио, стално је наручивао песму „Девојка је пошла у гору на воду“. Дошли на власт комунисти, и почели да „уредују“. Направили приредбу за народ, и позвали „банду“ (тако се некад говорило за бенд) Мика Циганина, који је често певао Цогољевићу. Приредба у неком сеоском дому текла по плану, док се браћи Ромима не омаче да засвирају „Девојка је пошла у гору на воду“. Сви запањени, а комунистичке главешине се нарогушиле – сад ће да их згроме! Међутим, Мико Циганин се досети, и допева: “Пришао јој Тито, па је нешто пито!“ Е, па, екуменисти су управо људи који мисле и раде као овај Мико. “Ко у влади, ја му у паради“; „Свирам Титу, свиро сам и Дражи, коме треба нека ме потражи“; „Краљу веран, Титу одан, овде лежи Чедо Роган“; “Тита волим, а Богу се молим/ Крст носим, звездом се поносим“... И тако даље, и томе слично...

Ствар је проста: екуменисти су људи који иду тамо где је власт и моћ; где нема моћи и власти, пара и уживања, нема ни екумениста. Све ће они да ураде: и да се клањају папи и папистима, и да причају како смо ми и они два плућна крила Европе, и да превиде како англиканци „венчавају“ содомите, и да признају право протестаната на бискупине и пасторине; и, наравно, да руже своју браћу у Цркви као заостале фанатике и фундаменталисте, који „немају љубави“... А све време капље лова, путују се путовања, ручају се ручкови. Шта мислиш ти, простосрдачни и заостали брате мој - читаоче, која се пара добија кад неки екумениста на Западу одржи неко своје предавање, у коме изрази молитвену жељу „да сви једно буду“ (укључујући, ваљда, и Буду и вуду)? А лети човек авионом, одседа у најбољим хотелима, дружи се са угледнима и виђенима, који га тапшу по рамену и хвале га као правог изразитеља источне традиције и „евхаристијске еклисиологије“. Плус, да поновимо, хонорарчићи. Христа не видиш, а доларе и евре видиш; Христос од тебе тражи смирење, а ови са запада већ вековима умеју да ласкају, и да те држе у уверењу да те воле и верују ти, и да би ти крви дали, само да ти треба (ко не зна, нека чита о војводи Драшку у Млецима, у „Горском вијенцу“.) На исту „фору“ они су навели цара Јована Палелога и већину цариградског епископата да потпишу унију у Фиренци и Ферари: цару је требала војна помоћ за борбу против Турака, папа Еуген све обећава - само дај душу. Цар даје душу, а његов брат, последњи цар Византије, Константин Једанаести (по мајци од србског рода Драгаша), добија неки бродић и неколико стотина људи. То ти је све од папе. Тражили сте – добили сте.

Зна се и под чијим су утицајем екуменисти постајали екуменисти. Озбиљна архивска истраживања у Русији и Бугарској показала су да су и Руска и Бугарска Православна Црква у екуменски покрет ушле по наређењу комунистичких режима који су били на власти у Русији и Бугарској. Митрополит Никодим (Ротов), који је умро на рукама папе Ивана Павла Првог у Ватикану, био је, архиве то потврђују, непосредни послушник КГБ-а. Некад су радили за екуменисте, а сад раде за глобалисте. И ту је све јасно: екуменизам је религиозни глобализам, са свим последицама које глобализам има.

А што се екумениста тиче, они би брзо променили песму, чим би се промениле политичке околности у којима делују. Наравно, то се неће и не може десити, осим чудом Божјим. Али, замислите да се деси - хајде да маштамо! Одмах по успостављању правоверне државне власти, сви екуменисти би одмах постали зилоти, и то какви: пљунули би и папу и Ватикан, и Светски савет цркава и Женеву, а своје дојучерашње понашање правдали би тиме да су били у њиховим редовима да би их изнутра разарали, и да би паписти и протестанти давно постигли своје циљеве да они, екуменисти, нису били тако вешти у испуњавању правила „Змију глади, испод ње се вади“. А они који су ревновали за веру опет би били у запећку, као прости и необразовани. У својој књизи „Црвена куга“, наш познати писац Антоније Ђурић, сведочи да је он (и сам робијаш у Титовим казаматима) знао за случај кад је комунистички шеф робијашнице рекао утамниченим Србима – монархистима: “Шта ви причате о краљу? Ако буде требало да се доведе краљ, ми ћемо га довести!“ (Што се, у извесном смислу, и десило, у напаћеној нам земљи Србији.)

Дакле, екуменисти нису јеретици. Јеретици су заблудели несрећници који верују у своје заблуде. Екуменисти су, како би Роберт Музил рекао, људи без својстава. То се код нас говорило: “Нит смрди, нит мирише!“ А с оним су ко да више: Ватикан и Женева су пуни пара, и зато су им тако блиски... Ништа ту нема нарочито. Али је штетно и саблажњавајуће, болно и неправославно. И Господ, који не воли млакост, о екуменистима ће рећи Своју реч. А онда тешко и њима и нама: Божије стрпљење је огромно, али није безгранично. Четрдесет година је Бог чекао да се Јерусалим покаје због греха извођења Христа на Голготу. И онда је дошао гнев Његов – милион људи су Римљани побили, а остале Израиљце посвуда расејали. А Христос је, док је био на земљи, плакао над јерусалимском децом, али није спречио вођу римских легија, Тита, да град разори до темеља... Кајмо се док времена има. Ускоро га више бити неће.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 октобар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.