header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Да ли је Свети Сава био екумениста? Штампај Е-пошта
петак, 27 јануар 2012

 Наш народ је каткад склон мистификацијама, које му се чине као пречица ка Истини; те мистификације могу бити „позитивне“ („ми смо у Средњем веку јели златним кашикама“) или негативне („Тарабићи су рекли: Срба ће остати за под једну шљиву“).

Често нам се дешава да, и у најбољим намерама, покажемо незнање или површност. Тако и данас има Срба који верују да је „Завештање Стефана Немање“ заиста писао Стефан Немања, а не Миле Медић (наравно, Медићево дело је читко и лепо писано, са много вредних запажања и поука; но оно није настало крајем 12. и почетком 13. века, него у 20. столећу). И потписнику ових редова десило се нешто слично; наиме, у тексту „Срби и папска јерес“,објављеном у књизи „Папа у Србији-да или не?“ (Горњи Милановац, 2000.), написао сам реченицу: “Свети Сава је, одлазећи у Никеју, и и добијајући автокефалност Мајке – Цркве Цариградске, презирући моћ папе који је у то време, преко Латинског царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: “Срби, мој народ, Христови су, не папини“. Ово НИЈЕ реченица Светог Саве, него моје уобличење суштине његовог односа према латинској јереси (о коме је изврсно писао др Миодраг Петровић, у свом тексту „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес“). Касније сам видео да се та моја реченица цитира као реченица Светог Саве.

Имали смо прилике да видимо како се неке реченице из књижевних дела користе ради оправдања тезе да је Свети Сава био, тобож, екумениста. Рецимо, у Бечу, септембра 2010. чуо се, на скупу „Про Оријенте“, овакав, наводно Савин, исказ: “А били смо најпре у недоумици: Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток./.../ А ми смо, кажем ти, Иринеје, предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку“ ...Ни ово није написао Свети Сава. Реч је о одломку из збирке прича „Бројанице Светог Саве“ (Крњево,1980), чији је аутор србски хришћански књижевник, покојни Милан Милетић, писац и романа „Извори“ (о Светима Сави и Симеону). Реченице се налазе у причи „Сад“. У њој Свети Сава поучава епископа Иринеја, кога за владику поставља на граници према Западу и папским бискупијама, и каже му: “/.../Ми смо, кажем ти, Иринеје, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Небески Јерусалим, а на Земљи никога!“ И додаје: “Рим се одвојио од древне Цркве православне и кренуо не у освајње душа, већ земље. Па зар није срушио већ и Византију са Цариградом? Али, дух који је живео у Византији, сада ће наставити без тога тела, а убица, Запад? Имаће превише тела у коме ће се дух смрзавати, кочити, бежати од Христове вере.“ На крају, учи владику Иринеја: “Дижи православље што јаче можеш! Подиги бедем од духа православног, коме сам те учио. Дижи бедем кроз нове јаке вернике, свештенике, монахе, народ, дижи бедем да би се одбили сви таласи западног раскола и кривоверја који ће плавити и преплављивати свет“. Дакле, у причи Милана Милетића нема ничег екуменистичког: Свети Сава је бранитељ Срба од латинског кривоверја. То није ни чудо: Милетић се у веру обратио захваљујући Светом Јустину Ћелијском, који га је учио да је једина Црква Божја – Православна Црква, а да ја латинство јерес с којом не може бити духовног компромиса (верске и грађанске трпељивости, која је Србе красила вековима – то да, али догматског компромиса – никако!) Но, да поновимо: речи „Кажем ти, Иринеје“... не припадају Светом Сави, него Милану Милетићу.

Занимљиво је како римокатолици на нашем терену покушавају да представе Светог Саву као протоекуменисту. Надбискуп београдски, др Франц Перко, је својевремено, е да би „опсенио простоту“, ону локалну, али свагда претенциозну у самољубивом свезналаштву и самопоричућој „толеранцији“, у катедралном храму београдских римокатолика, наложио да се наслика лик Светог Саве, да би показао како га и поклоници Рима сматрају за свеца. Садашњи надбискуп београдски, др Станислав Хочевар, у свом интервјуу листу „Печат“, 28. јануара 2011, с тим у вези рекао: “Генијалност Светог Саве управо је у томе што је добро схватио знакове свога времена, нужности и могућности народа, па је читавим својим бићем одговорио Божијој љубави и потребама народа. Даље, његова генијалност управо је у тој синтези духовности и делотворне љубави која динамиком хришћанског преображаја ствара нову култури и цивилизацију. Свети Сава је добро познавао своје савременике у Западној Европи, нпр. св. Фрању Асишког и св. Доминика. Фрањевци и доминиканци у прошлости увелико су преображавали ток западног хришћанства. Свети Сава је и због тог сазнања сачувао велику отвореност за сарадњу Истока и Запада“.

Наравно, одговору надбискупа Хочевара не може се оспорити оштроумност; али, ко год познаје живот Светог Саве, као и његово дело, зна да је ово само „wishfull thinking“ (прижељкивање; народ би рекао: “Што је баби мило, то јој се и снило“). Ево и доказа. Наиме, 1217. године Савин брат Стефан је, од моћног римског папе Хонорија Трећег, добио круну; папа је, скоро у целој Европи, имао право инвеституре. Да би Србија, која је добила црквену аутокефалију, могла да се ослободи било какве папине власти, Свети Сава шаље у Рим свог епископа Методија, називајући Хонорија „папом ВЕЛИКЕ РИМСКЕ ДРЖАВЕ“ и обавештавајући га да ће се од сада србски краљеви венчавати на царство благословом својих духовних поглавара, архиепископа. У своје Законоправило уноси три византијска списа против латинских заблуда: 49. глава Номоканона садржи спис против коришћења пресног хлеба у Литургији; 50. глава је против поста суботом у Великом посту (под постом се подразумева сухоједење, једење хлеба и воде једном дневно, у три или шест поподне). Критикован је и латински обичај безбрачности свештенства. У 51. глави Законоправила налази се спис који разобличава 27 латинских заблуда. Тамо је, на првом месту, критици подвргнута јерес „филиокве“, коју су латински теолози „варварски и незналачки смислили“. На Жичком сабору 1221., Свети Сава је тражио од свог брата, краља Стефана, и свих присутних, да три пута понове Символ вере без римокатоличког јеретичког додатка, а како каже Теодосије „оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита/.../ А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси и исповедање Обрасца вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са светим миром по свим чулима помазати, и за вренике са нама имати“. Такође, иако је Свети Сава нешто знао и о фрањевцима и о доминиканцима, чији су представници свакако били део окупаторске војске латинских крижара у православном Цариграду, он од њихове духовности није преузео ништа, јер је та духовност била плод самообмане – прелести. Довољно је сетити се да је Фрања Асишки имао стигмате (крваве ране, тобож Христове, које су, како је показао Свети Игнатије Брјанчанинов, последица упаљене маште човека који је Бога молио за две ствари – да има љубав коју је Исус имао према људима и да у Царству Божјем буде тамо где је и Исус), а да је Доминик оснивач фратарског реда „паса Господњих“, који су били главни инквизитори Средњег века.Никакве синтезе није могло бити између православног исихазма, учења о обожењу нествореном енергијом Господњом, чији је Свети Сава био ваплотитељ, и прелесне духовности паписта, засноване на лажној догматици по којој је благодат Божја тварна (gratia creata).

У наставку свог одговора новинару „Печата“, надбискуп Хочевар каже да „треба нагласити да увек и логично разликујемо шта је само учење Светог Саве, а шта је историјско конкретизовање његовог учења/.../ Зато, по мом скромном суду, управо пример Светог Саве нужно надахњује српски народ на што већу хришћанску ангажованост унутар европске и међународне заједнице. Читава Католичка црква – а Света столица је то изразила на више начина – очекује од светосавља јасан и транспарентан допринос новој синтези Истока и Запада, као и великом – па стога и опасном – процесу глобализације. Свака затвореност светосавља у границе изворног народа нарушавала би и само светосавље, као и духовне снаге Европе и света“. Дакле, надбискуп Хочевар нам указује да идемо путем којим сада иду екуменисти из србског народа: путем тобожње „хришћанске глобализације“ (под вођством папе римског), путем „отворености“ и „дијалога“ (у чијој основи се налази западна финансијска и политичка моћ и утицај). „Светосавље“ је прихватљиво само ако Србе „универзализује“ у, за Ватикан и Вашингтон, пожељном правцу (о савезу Ватикана и Вашингтона у стварању онога што је руски мислилац, Зиновјев, звао „глобалним човечником“, потписник ових редова већ је писао у својим књигама, попут „Нема крста без три прста/ Треба ли да се Срби поклоне папи?“ (Београд, 2003).)

Иначе, право мишљење надбискупа Хочевара о светосављу (оном које нам је насушно потребно), дотични је исказао на скупу фондације „Pro Oriente“, у Бечу, марта 2002. Његове речи пренео је бечки лист „Тагеспост“. Он је тада рекао да би православље у Срба требало да се „прочисти“ од прејаког утицаја Светог Саве, који је створио „јединствену симбиозу хришћанства и српства“. Надбискуп београдски противио се слављењу Светог Саве у „традиционално несрпским и неправославним областима“ Војводине (Војислава Црњански – Спасојевић: “Надбискуп београдски од Срба очекује да се „прочисте“ од светосавља“, „Недељни телеграф“, 22. мај 2002.) А Господ, коме је Свети Сава служио свим својим бићем, зна какво нам је светосавље заиста потребно: да ли глобалистичко (јер екуменизам није ништа друго до религиозни глобализам), или „православље србског стила и искуства“ (Владика Николај), православље Савиних синова, какви су, између осталих, Свети Платон Бањалучки, Петар Дабробосански, Сава Горњокарловачки, Доситеј Загребачки, Вукашин Јасеновачки и стотине хиљада новмученика пострадалих од паписта, због верности крсту са три прста.

Молитвама Светог Саве Србског и Свеправославног, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, амин!

Последњи пут ажурирано ( петак, 27 јануар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.