header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Туча у мраку (3) Штампај Е-пошта
недеља, 01 јануар 2012

 ЈЕРОМОНАХ САВА (ЈАЊИЋ)

- Са приказом књиге Саве Јањића "Екуменизам и време апостасије"-

Оца Саву сам упознао нешто после изласка његове књиге “Екуменизам и време апостасије”, која је у Србској Цркви изазвала велику буру. Својом смелошћу и одлучношћу, књига ме је дубоко потресла, и дао сам обиман приказ исте у часопису “Византијско огледало”.

Са оцем Савом сам држао и нека предавања. Рецимо, почетком 1997. године у Чачку, он и свештеник из Матарушке Бање, отац Љубинко Костић, долазили су у парохијски дом при храму Светог Вазнесења Господњег. Говорили су о улози Владике Николаја и оца Јустина у одбрани православне вере. Отац Сава је преноћио у стану мојих родитеља, и дуго смо, дуго причали; између осталог, и о свештеном тренутку када је он решио да иде у манастир. Објашњавао ми је силу благодатног призива, када више ни тренутка не можеш да останеш у овом свету, него те све вуче ка Христу.

И касније смо били у контакту. Сећам се да смо у Ваљеву, у Дому културе, у организацији манастира Ћелије, држали, он, вероучитељ Цветковић из Краљева и ја, предавање штетности идеологије рок - музике. Једном ме је звао и телефоном, кад сам се обрео у неком искушењу. Ја сам пратио његову Интернет борбу за истину о нашим косовским ранама, а видео сам и да не одступа од правоверја (ублажио је своју првобитну антиекуменистичку ”нарогушеност”, али остао је начелан), што се, између осталог, видело и у његовом тексту “Раскол је почео раније”, “Данас”, 6-7, I, 2004.године:

„Такозвани Велики Раскол хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног одступања западне, Римске цркве од Православне цркве и пуноће њеног апостолског и католичанског, саборног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у православној богословској и литургијској свести некадашња православна Римска црква пала је у јерес.

Од времена Јустинијана Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени orbis romanus, поновно успостављен у 6. веку. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наслеђем јелинског Истока.

Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, него и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду између 15. и 16. века, у време распојасаних ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.

С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом јелинском богословском и културном наслеђу, које се још више искристалисало у периоду седам васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је сасвим разумљиво узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку, Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.

Домаћини потпредседника САД Џозефа Бајдена у Дечанима: заменик игумана протосинђел Сава Јањић са братијом манастира, мај 2009.
 
 

Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Филиокве у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за "римског императора" био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.

Од друге половине 9. века односи између Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произлазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је Четврти Сабор у Константинопољу (870/880), који се неретко назива и Осмим васељенским сабором, као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Филиокве.

Године 1009. свргнут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ германских папа, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Филиокве у римску литургију.

Сукоби између Рима и Константинопоља крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове, папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, него су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.

Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догађају у то време није придаван претерано драматичан значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт, као и проримску дипломатију Цариграда остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Цркве према латинским заблудама суштински променио, без обзира на екуменистичку политику појединих епископа.

Висока представница ЕУ за спољну политику безбедност Кетрин Ештон и архимандрит манастира Високи Дечани Сава Јањић, мај 2011.

Иако до 13. века постоје повремени примери местимично васпостављеног интеркомунија и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат западном одступништву од Православне цркве дали су крсташки ратови који су се неретко претварали у пљачкашке походе франачких хорди и крваве покоље. Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом.

Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до данас главна оруђа Ватикана на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток папизам је већ био и остао јерес.

Заменика америчког државног секретара Вилијама Бернса у манастиру Грачаници дочекао је игуман Дечана Сава Јањић, фебруар 2012.

Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, па чак и у самртном часу. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих  римокатоличких "светих тајни".

"Велики раскол", дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока или, пак, лингвистичких неспоразума, него видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика између учења Православне цркве и папизма, који је извршио корениту ревизију аутентичног хришћанског веровања и хришћанство претворио у хуманистичку религију.

На Западу је папа од епископа Рима и првог по части међу осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и "главу целог света" (caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex catedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив "сам по себи, а не по сагласности Цркве" (ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18).

Сусрет америчке државне секретарке Хилари Клинтон са представницима Српске православне цркве и српским политичарима који раде у косовским институцијама; представник СПЦ био је протосинђел Сава Јањић;  парохијски дом храма Св. Николе у Приштини, октобар 2012. (Фото:radiokim)

Данас, пак, римокатолички богослови ова погрешна учења маскирају апстрактном идејом папског "примата у љубави" иза којег се и даље крије ригидна римска еклисиологија. Православна црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност на Западу остала је само декорација папске суверене моћи која је у наше време апсолутизована у виду култа личности папе Јована Павла Другог. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.

Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (...) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети "исходи из обојице вечно као из једног принципа" (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Филиокве, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, него, такође, укида ипостасну разлику између Оца и Сина и унижава Духа Светог сводећи га на свезу њихове узајамне љубави.

Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као "увреду Божијег достојанства", која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном "задовољштином", а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту и новчаним "опросницама грехова". Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи "у велику славу Божију", и која до данас није званично укинута и осуђена, него је само преименована 1906. године у Свети официј.

Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.

Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише и коригује друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Њим (обожења) у Цркви као радионици спасења.

Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. "Велики раскол" 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве никада нису тражиле доминацију над Западом као римокатоличанство над њима, него само очекују да се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, него васцелим преумљењем сваког појединца. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу политичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до истинског присаједињења римокатолика Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној.“ Тако је 2ОО4. године писао отац Сава.

Бориса Тадића у Високим Дечанима дочекали су владика Теодосије и Сава Јањић,  6.јануар 2012.

  Шта се после десило са овим човеком, и зашто је он учествовао у обрачуну са својим духовним оцем, и зашто је са шиптарским србофобима преговарао о статусу Дечана на “независном Косову”, и шта сад мисли, ја не знам. Било ми је, а и даље је, мучно гледати како отац Сава сарађује са велеиздајником Косовског завета, Борисом Тадићем, како прима Џозефа Бајдена, србомрсца и србоубицу у славни дечански манастир  ( било је то 2ОО9, под изговором „хришћанског гостопримства“, традиционалног за Србе, када је отац Сава о Бајдену говорио као о „пријатељу“, иако је овај НАТО монструм тражио бомбардовање овог народа десет година пре тога), како му у посету долази председник Албаније, и тако даље, и томе слично. Знам, и сведочим, да то није ОНАЈ отац Сава каквога сам знао, и који је горео од свештене ревности за правоверје.

Нека Бог и њему и мени дарује светлост разума, да видимо себе и своје поступке у светлости Еванђеља!    

У наставку доносим свој текст о његовој књизи „Екуменизам и време апостасије“, коју је написао  некадашњи отац Сава. Приказ је настао пре петнаест година, и моје мишљење о екуменизму као сверазорној лажи која руши Цркву није се променило. Приказ је, како већ записах, изашао у нишком часопису „Византијско огледало“.

 

ЦРКВА ХРИСТОВА У ДОБА АНТИЦРКВЕ

 

 (Поводом књиге јеромонаха Саве Јањића: "Екуменизам и време апостасије" која се ове године појавила у издању издавачке куће "Св. Кнез Лазар" у Призрену)

 

Књига Саве Дечанца нам, једноставним и живим језиком, показује право лице екуменске свејереси, са кога су скинуте све теолошке, емоционалне и социјалне образине. А то је лице - ругоба над ругобама, јер хоће Љубав без Истине, Љубав је Бог; Истина је Бог. Дакле, екуменизам хоће бога без Бога. А ко је бог без Бога Истинитог ако не он, лажов и отац лажи, ђаво, кога Писмо зове "кнезом овога света (Јн. 12,31)? И ђаво, сведоче неки православни тајновидци, воли човека, на свој изопачен, лудачки начин; ђавоља "љубав" према човеку, љубав која сикће у уши човечанства од Адама и Еве до данас да нас Бог "лаже" и да је забрањени плод најукуснији (Пост. 3,4 -5), коначни облик добила је у XX веку, и сада се зове екуменизам. Хвала Господу Који је оца Саву умудрио да нас о томе обавести у књизи пуној непорецивих, мада застрашујућих, података.

И знамо, чињенично знамо, оно што смо слутили. Знамо из књиге оца Саве:

1. Да је екуменизам пут за стварање анти-цркве, у којој ће се сјединити све религијске лажи овог света, да би на њихово чело стао антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства.

2. Да је екуменизам на теолошком плану исто оно што су Лига народа и Уједињене нације на политичком: покушај, по ко зна који пут у историји палог Адама, да се на земљи створи безбожни рај, хилијастичко "царство мира и љубави", звано утопија (нигдина, недођија - кажу Срби).

 3. Да је екуменизам отпочео од Цариградске патријаршије, прве по части у Васеленској Цркви Православној, која је пожелела да има и власт над осталим Помесним Црквама и на чије су тронове лочели да седају људи лишени сваке светопредањске обазривости и светоисповедничке чврстине.

4. Да је несрећни, по злу познати, патријарх цариградски Мелетије Метаксакис, без договора са предстојатељима осталих автокефалних Цркава, увео нови, папски календар, у оквиру својих настојања да "модернизује Православље, прилагођавајући га духу овог света и припремајући терен за зближавање са папистима.

5. Да григоријански календар не може бити оправдан "научном прецизношћу" (која никад није била критеријум Светих Отаца; уз то, научни великани какав је Коперник својевремено су одбили да учествују у календарској реформи) поготову кад се зна да је он изазвао један од најболнијих раскола у XX веку, тзв. "старокалендарски раскол".

6.  Да је екуменизам у земљама Источне Европе, које су биле у ропству безбожника, плод политичких притисака комунистачких власти на Цркву, опет у име "мира" и "напретка човечанства". ("Нема мира безбожницима", говори Господ преко пророка Исаије).

7. Да је део јерархије источноевропских Цркава дубоко загазио у сарадњу са антихристовским потомцима Лењина и Стаљина, и да је тако припремљено мистичко тле за анти-цркву последњих времена, која се, на једној страни, "неће бавити политиком", а на другој ће помагати државне власти у њиховим "миротворачким напорима" да човечанство уједине у тзв. "међународну заједницу". (Пример Православне Цркве у СССР-у довољно је речит: од епохе злосрећног митрополита Сергија, који је рекао да су успеси совјетских власти истовремено и успеси Цркве, а њихове иродовско-пилатовске радости истовремено и радости Цркве, највећи део руског архијерејства је уврдио да у Совјетији нема прогона верујућих, и да непокорни епископи, свештеници и верници страдају као "политички криминалци".)

8. Да је васеленски патријарх Атинагора, бесавесни авантуриста, био обузет јеретичким веровањем да у човечанству наступа нова епоха. "доба Светог Духа", када догматске разлике између Православља и јереси "нису битне".

9. Да су он и њему слични папску јерес, саздану на човекопоклоничкој идолатрији, прогласили "сестринском црквом", пљунувши тако у лице стотинама хиљада и милионима Мученика и Новомученика који су пострадапи од руку западних крижара. Ови злочини учињени су са благословом папе и његових кардинала, од IV крижарског похода, преко Брест-Литовске уније, до логора смрти и јама - безданица у Ендехазији, до наших, у таму богозаборава огрезлих, дана.

10. Да се патријарх Атинагора усудио да у једном разговору каже и ово: "...Сви ми себе сматрамо непогрешивим. У свом послу, мислима, у свему. Да ли те пита твоја жена колико ће соли да стави у јело? Наравно да не. Она има своју непогрешивост. Нека има и папа ако то жели".

11. Да се, за време посете папе Павла VI Цариграду, ђакон константинопољског првојерарха молио за "најсветијег папу римског", а да се Атинагора дрзнуо да најави да ће он, и њему слични "православци" и паписти "саградити тело Христово. Ово је само један од израза екуменистичке хуле на Духа Светога, која се састоји од тврдње да "Тело Христово" треба поново саздати (као да је Црква престала да постоји!) и балавог сентиментализма.

12.  Да су наследници патријарха Атинагоре наставили његов курс, с тим што су се, поред јеретика, окренули и мухамеданцима и јудаистима, укључујући их у "екуменски дијалог.

13. Да је Московска Патријаршија, под притиском властодржаца Совјетије, крајем 1969, године извесно време ушла у "интеркомунију" са папистима, дајући Тело и Крв Христову онима који не могу имати удела у Трпези Господњој, јер им је папа важнији од Христа.

14.Да је патријарх цариградски Димитрије у САД присуствовао "Екуменској доксологији мира", коју је уприличио архиекумениста амерички Јаков, где су, уз "православне", "молитве за мир" Велијару (Христу, Неуједначитељу и Неуједначивом, како га зове Владика Николај, сигурно не!) узносили римокатолички и протестантски епископи, док су јудејски рабин и мухамедански имам читали своје "партије - први један псалам, а други одломак из "Курана".

15.   Да је аустралијски владика Васеленске патријаршије Стилијан тврдио да богохулни филм Мартина Скорциза "Последње Христово искушење" није богохулан, и да је (Боже, опрости!) Христос на почетку свог живота био под влашћу греха. (Арије би загрлио оваквог епископа!)

16.  Да коначни исход екуменизма није "сјединење свих хришћана", него стварање јединствене религије "новог светског поретка, што је циљ окултистичког покрета "Ново Доба" ("The New Age"), многих тајних друштава и свих зидара нове куле вавилонске.

17.  Да екуменизам не тражи Бога, него, како је потврђено на Светском парламенту религија у Чикагу у лето 1993., "ненасиље, социјалну правду, политичка и људска права.

18.  Да екуменизам не инсистира на стварању јединственог култа светске религије, него на томе да све религије воде Богу, да је "све - истина“, и да свако може да се држи својих ритуала, али да као подједнако спасоносно признаје и ритуал туђе религије. (Тако се садашњи папа молио не само са разним врстама "хришћана", него и са будистима, индијанским шаманима, афричким врачевима).

19.Да су православни екуменисти признали противхалкидонце за "оријенталне православце", иако су они, у најмању руку, монотелити који не само да се нису одрекли своје јереси, него нису ни признали Седам Васеленских Сабора, а Диоскора, јересијарха анатемисаног Петим  сабором, сматрају за "свеца.

20. Да је Антиохијска Патријаршија почела да се причешћује са противхалкидонцима.

21.  Да је у Баламанду 1993, од стране представника многих помесних Цркава папистима призната благодат у сакраментима, и тиме су они изједначени са православнима.

22. Да се "православни" екуменисти немилосрдно обрачунавају са оним православнима који се противе свејереси њиховој, а у исто време паписте и протестанте грле и љубе као "браћу.

23. Да се Васеленска патријаршија спрема да преузме власт над дијаспором, усмеравајући православно расејање ка циљевима своје дипломатије.

24. Да су, због антиекуменизма, од ове "прве по части" епископије, која у помоћ често позива световне власти Грчке, били прогоњени многи: почев од јерусалимског патријарха Диодора до дивних светогорских исихаста, који су критиковали курс Цариграда.

25,  Да ће, по свему судећи, тзв. VIII васеленски сабор бити екуменистичка лакрдија са мноштвом догматских и канонских новотарија туђих духу Цркве. Јер, екуменисти презиру каноне који забрањују молитвено општење са јеретицима, а на исте се позивају кад старокалендарце (међу којима, поред болесно екстремиих, има и сасвим трезвених и умерених) и ревнитеље отачке побожности треба назвати "шизматицима" и оцрнити их у очима православне јавности, итд.

Из књиге оца Саве Дечанца, о коме који има очи да види и уши да чује, постаје јасно много тога. Најјасније, пак, да је, по речима Светог Игњатија Брјанчанинова, "отпадија Богом допуштена" и да је не можемо зауставити својом немоћном руком". Јасно је, међутим, да та човечанска немоћ и молитвена свест о знацима времена не постану духовна отупелост и огуглалост, апокалиптична млакост због које бисмо, не дај Боже, били избљувани из пречистих уста Христових (Откр. 3, 15-16). Отац Сава је навео читав низ примера смелих бораца против екуменизма данас: почев од јерараха Руске Заграничне Цркве, која је анатемисала екуменистичку јерес, до новокалендарских грчких ревнитеља, какав је био старец Филотеј Зервакос. "Не бој се, мало стадо!", рекао је Христос, а не: "Не бој се, стадионе! Не бој се, колосеуме!Хришћани не седе у ложама овог света, гледајући крваве утакмице Вавилоњана са Содомљанима и Гоморанима. Они знају да ће бити бачени пред лавове, и да ће се Вавилоњани и Содомљани, наизглед супротстављене силе зла у свету данас, преко заједничке мржње према Христу, ујединити, као негда што се десило с Пилатом и Иродом. То је још једна порука студије оца Саве Дечанца. Књига јеромонаха дечанског, верног сина Светог Краља - Великомученика у чијој обитељи он служи Цару над царевима, некима у нашој Цркви неће се свидети. Штавише, изазваће шкргут зуба! На једном месту, наиме, отац Сава се пита - да ли је један од узрока садашњег страдања Србства чланство наше Цркве у јеретичком "Екуменском савету цркава", који, између осталог, подржава "рукополагање жена и "права" полно изопачених.

Ко ће одговорити оцу Сави? Мислим, ко ће му одговорити теолошки озбиљно, а не лепљењем етикета да је он "фанатик", "зилот“, "фундаменталиста", итд? (Господо, зилотизам није од скора, није он ни од V, VI,VII или XIV века: један Апостол Христов био је Симон Зилот, Симон ревнитељ Закона Божијег.)

 

IV

 

Књига оца Саве изазива живе слике. Можете, рецимо, замислити Светог Илију у екуменском савезу религија на територији Обећане земље (он и Ваалови жреци, сетите се!)? Можете ли замислити Апостоле Петра и Павла како се друже са Симоном магом? Отац Сава нам је, на једном месту у својој студији дао повод за оваква размишљања, устврдивши да би шамар Светог Николе Арију од данашњих православних екумениста био сматран за највећу дрскост и препреку "дијалогу љубави".

V

Шта нас чека?

Кратко и јасно: оне који одбију да играју како свирају екуменисти чекају катакомбе. У сарадњи са обезбоженим властодршцима овога света (читавог света!), екуменисти ће створити своју "цркву", блиставу и сјајнију но игде. Они ће се молити и причешћивати са папистима, монофизитима, протестантима, клањати са хоџама и огртати молитвене шалове са јудаистима; медитираће са будистима и браманистима, пушити луле мира са индијанским шаманима. Њихово свештенство ће и даље зарађивати паре од треба, тврдећи да се не сме бити против "епископа. Свети Лаврентије Черниговски је, пре више од четрдесет година, предвидео да ће цркве у време антихриста, обновљене и дотеране, бити у невиђеном сјају, али да се у њих неће смети ићи, јер ће, због екуменистичке издаје, то бити "разбојничке пећине", а хлеб и вино се неће преображавати у Тело и Крв Христову.

Као што рекосмо, они који одбију да се уједине ће од стране држава "међународне заједнице" антихристове, бити проглашени за "опасне фанатике", можда чак и "терористе". Неће бити тешко убедити свет да је заиста тако. Технолошке могућности данас су такве да филмски и телевизијски мајстори могу монтирати било шта. Помоћу компјутера, могуће је са ликом глумца настрадалог у току снимања наставити филм као да се ништа није догодило (филм "Врана" снимљен је до краја са Брендоном Лијем, иако је он на пола снимања погинуо); могуће је мртвог приказати као живог (на "СD -овима Мерилин Монро игра у новом филму, иако је већ деценијама мртва). Дакле, једног дана ће катакомбне хришћане, актиекуменисте, оптужити за сва зла. То се десило са првим хришћанима у доба Нерона и Домицијана, тврдило се да "једу децу" (зато што су се причешћивали Телом и Крвљу Спасовим) и практикују инцест (зато што су једно друго звали "брате и "сестро"). Овога пута, читав свет ће моћи и да види, и то у документарцу, снимљеном уз малу ломоћ компјутерских трикова: рецимо, хришћанин - канибал отвара фрижидер пун људског меса, или хришћанин - родоскврник насрће на своју рођаку. Та иста техника ће помоћи антихристу да пред милијардама гледалаца "васкрсава мртве" и "премешта брда, како су и предвиђали Оци - тајновидци попут Светог Јефрема Сиријанца. Заиста, у то време човек неће смети да верује ни својим очима (древна мудрост православне аскезе то налаже свагда!), само ко буде имао Очи Христа, Јагњета Божјег, неће ослепети од лажи, сатански метастазиране и још сатанскије маскиране приаидом здравља и истине,

Није се узалуд Свети Василије Велики молио Богу да не дочека апокалиптична времена, Али, не бој се, мало стадо! Благодат Божја те неће оставити, нити одступити од оних који одбију да се клањају "звери из бездана" и њеној слици.

 

VI

 

Мислите ли да ме не боли ово што сам написао? Мислите ли да се радујем пропасти ближњих? Мислите ли да мрзим јеретике и екуменисте? Мислите ли да не желим спасење другима?

О, да Бог да мира Цркви Својој, и да екуменисти одступе од своје екуменистичке лажи, а јеретици од заблуде! О, да Бог благослови да нема потребе за књигама каква је књига оца Саве Дечанца и приказима какав је овај! О, да Бог да Духа Свога Светога свим људима, и да им се срца отворе да Га, Утешитеља и Цара Небескога, приме!

Зашто сам писао ово?

Зато што сам, као и многи млади људи, Истину Христову нашао (она мене!) после очајничке пустињске жеђи нашег доба; зато што знам да нема "раја земаљског" и да га, без Христа, никад неће бито; зато што мрзим уједначавање Истине и лажи, Светлости и таме, Љубави и сентименталистичке обмане. Зато сам читао књигу оца Саве с радошћу и зато о њој пишем, да ту радост с другима поделим. Није моја радост -злурадост због ширења отпадије; моја је радост због смелих сведока Отачког Предања какав је отац Сава и због њихових смелих сведочења каква је књига "Екуменизам и време апостасије". А немоћ, немоћ коју осећам, само Христос, Истина и Љубав Вечна, може да претвори у снагу да не полудим у ово доба утвара и смрада сатаниних обмана...

 

VII

 

Књига оца Саве Дечанца "Екуменизам и време апостасије" дошла је у прави час, мада се бојимо да ће је понајмање похвалити и њоме се окористити они којима је најпотребнија: епископи наше Матере Цркве, Духом Светим позвани да буду очи њене. Горка је ова реч на почетку, а била би горка и у средини и на крају овог размишљања поводом књиге оца Саве; горка је и зато што је изговорена од безначајног грумена иловаче чија је једнва вредност у томе што, уз лик Божји у њега руком Творчевом утиснут, припада православном стаду Христовом, и што тај грумен иловаче, који се одазива на име нижепотписаног своју реч казује са најдубљим болом, желећи, вапајно желећи, да у својој тврдњи горе изнетој, греши, и да очи наше Цркве, ужарене огњем литургијским са Свете Трпезе, преко догледа књиге јеромонаха Саве угледају сву чудовишност лажи која се зове екуменизам, и да скупа са телом чије су очи, давидовски смеле изађу у сусрет том Голијату лажи. Јер, гле, Голијат екуменизма, као и сваки Голијат, као и сваки Филистејац необрезани, срамоти војску Бога Живога, Цркву Православну. А ко је, кличемо с Давидом, "тај Филистејац необрезани да срамоти војску Бога Живога (I Сам. 17,26)? Међутим, нижепотписани претпоставља да ће многе очи наше Цркве и даље бити помрачене спољашњим бљеском Женеве и ишчадија њених, уплашене од Голијатових претњи, замаштане прелестима блуднице вавилонске. И тело светосавске Невесте Христове тетураће се у тами сентименталистички схваћене љубави, грлиће, као у пијанству, разне утваре "мира и љубави". О, Боже! Није узалуд Свети Василије Велики говорио да би највише волео да не дочека последња времена, јер се плашио за чврстину своје вере.

А ми? Шта остаје нама, "рођеним у доба најмртвије (Блок)?

Остаје нам Живи и Истинити Бог, чијој се милости надамо, Он нас радује јављањем људи спремних да се боре за Истину, од којих је један и јеромонах Сава.

 

VIII

 

Завршавам, ја, нижепотписани комад иловаче, речима огњеног стуба Православља, Светог Максима Исповедника, коме су оновремени екуменисти одсекли десну руку и језик да не би сведочио Христа:

"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу, Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно, Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде".

Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне! Амин.

 

На Светог Аверкија Јерапољског 22.Х/4. XI 1995.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 01 јануар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.