header image
В. Димитријевић: О оном што је било и ономе што долази – размишљања из протекле године Штампај Е-пошта
четвртак, 15 јануар 2015

 УВОДНА РЕЧ

Ево нама србске Нове године…

Долази 2015, а са њом и даље заоштравање кризе, која води ка светском сукобу. Пред читаоцима је неколико записа из 2014, углавном објављених у октобарском и новембарском броју „Геополитике“ те године, као подсећање на оно што је било и оно што нас чека… И код нас и у свету. Да нам Господ помогне да издржимо у великој борби која  предстоји.   

               

ХЕРОЈСКИ ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ

Једна од најугледнијих националних издавачких кућа, „Прометеј“ из Новог Сада, у сарадњи са РТС-ом, остварила је херојски издавачки подухват –  десет врхунских књига о Првом светском рату. Ту је свеобухватна студија Оливера Јанца о овом рату као феномену који је променио историју; Милош Ковић је аутор волуминозне читанке о Гаврилу Принципу; Ђорђе Станковић је објавио „Србију 1914-1918/ Ратни циљеви“; Ђорђе Ђурић је аутор илустроване монографије „Србија у Првом светском рату“; Владислав Пандуровић је направио антологију србских писама са фронтова и из заробљеништва; Тоша Искруљев пише о злочинима Мађара и страдању Тимочке дивизије у књизи „Распеће српског народа у Срему“; швајцарска болничарка Катарина Штурценегер у књизи „Србија у рату 1914 -1916“ се бави патњама наше војске и народа; Лука Горголини, у „Проклетима са Азинаре“, говори о аустроугарским заробљеницима који су прешли Албанију скупа са Србима; Зоран Радовановић у „Србима на Корзици“ показује како је настала песма „Креће се лађа француска“…Заиста, издавачки подухват достојан сваке пажње!

 ОД СРПСКЕ КРАЈИНЕ ДО УКРАЈИНЕ: НЕОНАЦИЗАМ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНИХ

СКУП У БЕОГРАДУ

Руски Фонд стратешке културе и  Факултет за дипломатију и безбедност из Београда организивали су,17.октобра ове године, научну конференцију „Борба против нацизма 1944 – 2014“, уз пратећу изложбу „Нацизам поново убија: Новорусија 2014“.

На скупу су, између осталих, учествовали: Веселин Ђуретић, Вељко Ђурић Мишина, Бранко Крга, Јелена Лопичић – Јанчић, Александар Раковић, Дејан Мировић, Гордана Божиновић, Мирјана Ковачевић, Душан Пророковић,Зоран Чворовић, Александар Павић,итд. Нарочито је било значајно излагање руског економисте Валентина Катасонова, творца алтернативне економске парадигме, супротстављене, у име хришћанских вредности, либералном капитализму. Скуп су водиле, у име Факултета за дипломатију и безбедност, челница ове образовне установе, Виолета Таловић, а у име Фонда стратешке културе Ана Филимонова.

ЗАШТО СЕ СЕЋАМО?   

Излагање Ане Филимонове било је веома значајано. Она је истакла да је ослобађање Србије 1944, уз помоћ Црвене армије, једна од славних страница историје, која се не сме заборавити, као и ни сарадња Србије и Русије у Првом светском рату. Појава неонацизма на Украјини наводи нас, пак, да се умећу отпора учимо из оба светска рата.

Зашто нам је потребно да се сећамо? Зато што је циљ Запада да промени матрицу наше самосвести -  а тај процес не смемо пасивно да посматрамо. Да бисмо сачували будућност, морамо имати СВОЈЕ тумачење историјске фактографије, а не оно које нам намећу непријатељи. Прекрајање историје је прекрајање будућности.

КРАЈИНА И УКРАЈИНА

Филимонова је нагласила да Русија може и мора много да научи од рата на постјугословенском простору, а нарочито од пада Републике Српске Крајине, која у много чему подсећа на Новорусију. Српска Крајина је разорена војном интервенцијом Хрватске уз подршку НАТО Империје; на жалост, Русија тада није могла да одбрани легитимна права Срба – а, по Филимоновој, Русију је требало бранити управо у Српској Крајини (данас не би било украјинског неонацистичког похода).

 Руска научница је такође уочила да је метод Запада у рату против хришћанског Истока вековима исти: то је промена идентитета једног дела православног народа, углавном кроз преверавање, а затим храњење конвертита мржњом према својим дојучерашњим истоверцима и једноплеменицима. Хрватске усташе су углавном потомци покатоличених Срба, а укронацисти поунијаћених Малоруса. Рат против православних води, дакле, сопствени народ с измењеном свешћу.

 Филимонова је истакла да се Запад у свом походу на Исток неће и не може зауставити, и да су пасивност и несхватање историје заједничке слабости и Срба и Руса. Ако је неонацистички Запад кренуо у крижарски поход, мора се знати проста чињеница: земља која ослаби и изгуби своју армију у новом рату биће сатрвена.

 СТАЊЕ СВЕСТИ НА УКРАЈИНИ           

Има ли  наде да ће се Украјина вратити себи и руској цивилизацији?

 Филимонова каже да већи део Украјинаца, чак и ако не подржавају екстремисте и убице , не разумеју суштину збивања – они су, рецимо, против Порошенка, али не виде опасност новог нацизма у својој држави. Једино је Новорусија схватила шта се збива, али тамо постоји проблем – политички сукоби међу устаничким вођством, који могу постати кобни. Запад је успео  на Украјини успео да сазда русофобни народ и државу. Вишегодишња припрема „евромајдановских“ омладинских екстремиста у прибалтичким земљама дала је своје плодове – антируска мржња је огромна.

У случају Украјине, постоји непосредна аналогија с Немачком, у којој је англоамеричка банкократија 20-их година 20. века подржавала нацисте ради обрачуна са Совјетским Савезом. Корпоративне елите су стајале иза људи какав је Хитлер, као што и данас стоје иза укронацистичког похода.   Позивајући своје србске колеге на заједничку борбу против нацизма, Филимонова је истакла да Русији предстоји дуг пут освешћивања негда братске Украјине. Али, тим путем се мора ићи.     

ЗАВЕТНЕ РЕЧИ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА/ О ПОРУКАМА РУСКОГ ПРВОЈЕРАРХА СРБИМА

СЕМАНТИКА РУСКИХ ПОСЕТА БЕОГРАДУ

Све оно о чему у Србији до скора није могло ни да се сања – догодило се: почетком октобра, у Београду је одржана премијера „Сунчанице“, новог филма Никите Михалкова; крајем октобра, у Београд је стигао председник Руске Федерације, Владимир Путин; средина новембра је видела у Београду патријарха московског и све Русије Кирила.

Семантика све три посете била је  снажна. И јасна.

Михалкoв је, на премијери у Сава центру рекао да рођендан свог филма, његову премијеру, слави међу пријатељима, а не у Бриселу. Изразио је захвалност Србима што су, пре девет деценија, примили многе беле војнике и официре, који су добегли са Крима (где се и одвија радња његовог новог филма, у коме се главни јунак пита како је било могуће да се све то деси, и да Русију поробе бољшевици). Његов филм ( који, за сада, за приказивање у Србији није нико откупио) већ је одјекнуо међу људима који знају шта је уметност: професор др Мило Ломпар, у својој полемици са неотитоизмом другосрбијанаца, позивајући се на Михалковљеву „Сунчаницу“, указује на чињеницу да препород Србије може да крене само од питања свачије кривице за стање у коме смо се нашли, управо онако како се о томе питају јунаци филма.

Председник Русије, Путин, дошао је у Београд да би свима ставио до знања да и даље траје братство Срба и Руса, који су се скупа борили против Хитлера у Другом светском рату. Свенародно дочекан, Путин је, нагласивши вековне везе и  заједништво у борби за слободу,показао да Русија и Србија и данас имају разлога да остану саборци у свету који као да хита у безизалазе нових крвопролића, које ће бити изведено у име идеологије моралног кепеца, либерал-капиталистичког потчовека, умишљеног да је „иберменш“. Војна парада у част руског учешћа у ослобађању Београда 1944. и доласка Владимира Владимировича, Србију је подсетила на  све жртве које смо поднели за слободу, кроз векове до данас.          А онда је, сасвим у складу с благословеним поретком, као печат на повељу, дошао патријарх Кирил: Михалков је био представник културе, која је дала,између осталих, и Буњина (по чим мотивима је рађена „Сунчаница“), Путин челник државе која се,у име свих слободољубивих људи и народа, бори за нови, мултиполарни светски поредак,  а патријарх Кирил поглавар Цркве, која је срце онога што се назива „руским светом“ и „руском цивилизацијом“.      

Три посете, јасне поруке: Србији, чије је срце православна вера, треба сопствена, на хришћанским темељима заснована култура, и учешће у борби за нови, другачији, мултиполарни свет.

Ипак, најзначајаније су поруке патријарха Кирила, јер потичу из праоснове православне вере, идентитетског темеља Руса и Срба.

 ПАТРИЈАРХ КИРИЛ О РУСКО – СРБСКИМ ВЕЗАМА

Посета патријарха Кирила била је вишеструко осмишљена: све време је указивала на духовне везе Русије и Србије. Чим је стигао у Београд, патријарх Кирил је изјавио: „Када руски човек дође у Србију, он се заиста осећа као код куће. Заједништво вере, заједништво културе, веома тесне историјске везе, заједничка крв која је била проливена зарад заједничких победа – све то најтесније повезује наше народе. Ово нису тек речи које употребљавамо кад се обраћамо један другом, то су речи које одражавају историјску, духовну, културну стварност“.

На доксологији у Саборном храму у Београду патријарх Кирил је искрено проговорио: „Радује ме што могу поздравити благочестиви, добри и гостопримљиви српски народ с којим су народи свете Русије повезани историјским и дуготрајним везама љубави“.

Приликом служења помена србским патријарсима Димитрију и Павлу у манастиру Раковици, патријарх Кирил је изразио искрену благодарност Руске Цркве патријарху Димитрију, који је на канонској територији своје Патријаршије дозволио постојање Руске Заграничне Цркве, чије је средиште било у Сремским Карловцима. Подсетио је и на значај христолике појаве патријарха Павла у тешким временима .

Патријарх Кирил је и руске „задатке“ своје посете повезао са Србијом: освештавајући Иверску капелу, сазидану још пре Другог светског рата на Новом гробљу у Београду, тамо где је руски некропољ, и где почивају многи значајни Руси, од оснивача Руске Заграничне Цркве, митрополита Антонија ( Храповицког ) до челника Думе из епохе Првог светског рата, Родзјанка, патријарах московски  је опет указао на везе два народа у доба 1914-1918, али и после, када су Срби показали братску и савезничку захвалност примивши многобројне руске избеглице.

Патријарх московски је посетио и изложбу о историји србско-руских духовних веза.  

   Ипак, оно најтоплије и најдубље, Света Архијерејска Литургија у храму Светог Саве и освештање споменика Цару Мученику Николају  десило се на Ђурђиц, 16. новембра 2014.  Храм на Врачару био је премали да прими све Србе који су дошли на молитву. Приликом освештања споменика, патријарх Кирил је указао на жртвену љубав Цара Мученика према Србима, али и на љубав и поштовање србског народа према Цару. Патријарх Иринеј је рекао да то није обичан споменик, него и подсећање на новојављеног свеца, а председник Србије Томислав Николић је истакао вечну вредност Николајевог чина, која ће се памтити без обзира на променљиве политичке околности и епохе .

 НАЈВАЖНИЈА  ПОРУКА

 Најважнију поруку патријарх Кирил је послао приликом доделе почасног доктората Универзитета у Београду. (Занимљиво је да беседа у србским медијима  није интегрално објављена). У првом делу говора, патријарх је говорио о вековним везама два, у Христу братска,а затим се осврнуо на савременост.

 Позивајући се на Светог владику Николаја Србског, руски првојерарх је указао на његове опомене из књиге „Речи србском народу кроз тамнички прозор“ - Христос одлази из Европе јер Га се Европа стиди.

Наследник трона Светих Гермогена и Тихона Исповедника је рекао да су се многе европске државе одрекле хришћанког идентитета, и то не по вољи својих народа. То се јасно видело приликом огромних протеста француског народа, који је устао против легализације „хомосексуалних бракова“. Против незадовољних Француза је отуђена државна власт слала полицију, која је тукла окупљене и гушила их сузавцем.           

Поред изједначавања Богом благословеног природног брака са наопаким везама тзв. „ЛГБТ популације“, савремена Европа намеће еутаназију чак и за малолетну децу,као што деценијама проглашава утробно чедоморство, абортус, за „право мајке“. Све се ово десило јер се европско друштво одрекло приоритета вере:“Узвођење права и слобода човекових на место идеала и апсолутне вредности довело је до истискивања религије из јавног простора, одрицања од моралних норми и традиционалне етике. Међутим, људска права и слободе вредни су и градилачки само у оквиру религиозног координатног система, у оквирима човекове моралне одговорности. Али ако морал постане релативан, слобода постане сведопуштеност, зато што само моралност може да ограничава и ка добру усмерава човеков слободни избор. Слобода се не може разматрати без везе са човековом одговорношћу пред Богом, људима из окружења и пред самим собом, пред гласом своје савести. Такође, ни права не могу да постоје без обавеза, међу којима су и моралне, које проистичу из моралне природе човека“.

Патријарх Кирил је истакао да  пример совјетског система довољно говори како се све руши када се гради друштво без Бога и морала. Совјетска држава се срушила, а друштво се обрело у стању тешке дезоријентације. Сада се нешто слично дешава у Европи, у којој је „разградња хришћанског темеља европске цивилизације довела до срамних појава које не угрожавају само моралну хармонију, него и постојање европског континента“(исто). Хришћанима се у Европи пориче право да друштвену  делатност  мотивишу сопственом вером. Вера се прогони из јавног простора, чак дотле да се од неких запослених траже да не носе крстиће о врату, што се десило у Великој Британији. Непокорни се отпуштају с посла, гоне их државни органи, одузимају им децу. Борбени секуларизам напредује корацима од седам миља. Вера се гетоизира.

Један од начина гетоизације је етикетирање верника као конзервативаца. А тај појам по себи није лош. Црква сваком новом поколењу треба да се обрати на његовом језику, али је у бити конзервативна, што значи чуварна, пошто чува Свето Предање.  

Нема срећног живота без морала. Душа је, како је говорио Тертулијан, по природи хришћанка и она осећа кад није с Богом, извором вечне радости. Гажење морала води нестанку људских заједница, држава и империја. Јер, вера није схоластика, него насушна животна потреба.

 Ова порука Србима, којима домаћи евроунијати намећу Европу без Христа, што ју је Владика Николај звао Белом Демонијом, најзначајнији је дар који је патријарх Кирил могао да донесе у Београд.

 ТЕЗЕЈ КОЈИ ЈЕ РАНИО ХАШКОГ МИНОТАУРА

Повратак др Војислава Шешеља у Србију више је него тријумфалан: он је, први међу Србима, успео да хашком Минотауру (израз Косте Чавошког) зада смртну рану, од које се ово правно чудовиште никад неће опоравити. Наиме, Шешељ је стигао не само да разбуца бедну оптужницу којом је био терећен за „злочине“ ( при чему је добијао године робије за „непоштовање суда“),  него је коначно међународној јавности показао шта је права природа  трибунала тоталитарног Новог светског поретка, заснованог на привиду и обманама борбе за „људска права и демократију“. С обзиром да је медијска и политичка власт над међународном јавношћу у главном у рукама Империје, тај Шешељев подвиг највише је значио Русији  у њеном ослобађању од илузија „западног партнерства“ и повратку самој себи. Није нимало случајно да је толико угледних руских јавних делатника, попут Александра Мезјајева, редовно пратило суђење у Хагу, и подржавало врхунског правника, др Војислава Шешеља, у сјајном показивању и доказивању да вашингтонско – бриселски Минотаур за прождирање Срба и њихове историје није мера и провера међународног права.

Шешељ је у Хагу био велики србски робијаш – правдољубац, и памтиће се, у историји нашег правдољубља, као гроф Ђорђе Бранковић, као Светозар Милетић, као Петар Кочић, као младобосанци, као хероји са Бањалучког велеиздајничког процеса чију стогодишњицу обележавамо 2015. године, као равногорски идеолог Стеван Мољевић,као др Ђура Ђуровић. Ту ме место нико не може одузети – једанаест и по година у тамници, носећи своју болест храбро и пркосно поричући моћ и силу аргументима јуридичким и патриотским, Војислав Шешељ је већ сада историјска личност, ма шта о томе мислили другосрбијанци, мондијалисти и конвертити разних боја и формата.

Не смеју се заборавити ни основне тезе Шешељеве одбране: рат у бившој Југославији дело је западне Империје, а његов главни циљ је разарање Србства, јер су, како рече писац „Идеологије српског национализма“, Срби мали Руси на Балкану, и то им се не може опростити. Такође, Шешељ је разобличио вековну политику Ватикана према Србима, као праксу насилног преверавања, прогона и злочина; врхунац те политике је стварање вештачке, конвертитске нације Хрвата, која је папству служила као ударна песница за рат против „шизматика“. Шешељеве књиге, зборници докумената са суђења, остаће одличан извор за суочавање са овом тезом.              Срби су, крајем 20. и почетком 21. века, имали много пораза, али и много издајника, који су, оболевши од „стокхолмског синдрома“ били спремни да се идентификују са агресором. На путу ка власти, ово обољење зарадили су и, на идеју Велике Србије заклети, Шешељеви сарадници. Утолико је његова победа већа и лепша – не одрећи се начела чак и кад они око тебе немају куражи да се тих начела држе није нимало лак подвиг, и за њега су способни само људи снажне воље и спремни на страдања. Колико је пута борац против хашког Минотаура могао да направи компромис, али није га направио ниједном – и то је пример који се не сме заборавити. С његовим политичким ставовима, док је деловао у Србији, могли смо се и нисмо се морали слагати – али, док смо га гледали у Хагу, знали смо да говори истину у име свог народа.

Зато смо дужни да поздравимо србског родољуба, др Војислав Шешеља, као једног од ретких наших победника у доба пораза и издаја. НА МНОГАЈА ЉЕТА, господине Шешељ!

   СПРЕМАЈТЕ СЕ – РАТ САМО ШТО НИЈЕ!

ЗАБРИНУТОСТ РОНА ПОЛА

Бивши конгресмен и један од оснивача патриотског покрета Велика Чајанка, чији је циљ извлачење САД из фазе суманутог империјализма, Рон Пол, указао је недавно да тријумф републиканаца у Конгресу и Сенату, мада није пресудно битан како то представљају средства масовног информисања, није добра вест ни за Америку, ни за остатак света. Неће се суштински променити ни спољна, ни унутрашња политика „обамизма“, али ће се усилити и убрзати…  Рон Пол је, у свом коментару на „Твитеру“, написао да „републиканска контрола над Сенатом значи проширење неоконзервативних ратова у Сирији и Ираку. Већ се чује бат војничких чизама“.

Полова забринутост се показала као тачна: Обама је, одмах после избора за Сенат и Конгрес, изјавио да се мора удвостручити број америчких војника у Ираку и Сирији, и тражио да се издвоји додатних 5,6 милијарди долара за финансирање војних операција. Као увод у бесконачни рат, Обама је захтевао измену стратегије на дугорочном плану, а демократе су се , по сведочењу Рона Пола, надметале с републиканцима у спровођењу „агресивне спољне политике“. Победа републиканаца, међу којима доминирају неоконзервативни милитаристи попута Џона Макејна, значиће нову интервенцију у Ираку, са још већим бројем војника и још већим количинама оружја. Рон Пол забринуто додаје:“Штавише, републиканци су у Сенату изразили сумануту жељу да наставе „хладни рат“. Они траже наставак санкција против Русије без обзира на то што њихов главни узрок, наводно обарање малезијског авиона, није ништа друго до лаж. Они хоће да извозе оружје на Украјину ради подршке тамошњој власти, што ће довести до још веће погибије цивила на Истоку Украјине. Њихова опасна политика према Русији претвориће „хладни“ у „врући“ рат, који ће имати катастрофалне последице“.

ЗАШТО ИМ ТРЕБА РАТ?

 А рат је, наравно, потребан банкстерској багри и војно – индустријским монструмима да би решили економску кризу. Компанија  Jerome Levy Forecasting Center, која је у САД позната као „Касандра из Маунт Киска“, предвидела је наступ следеће кризе у Америци за 2015, са вероватноћом од 65%. Криза је почела 2008. у САД, па се пренела на свет;  сада је ситуација другачија – америчка економија је почела да се опоравља, али успоравање темпа раста светске економије спречава тај опоравак, па је опет на реду рецесија.

Ко су „пророци“ оваквих економских трендова? Људи се педигреом, наравно. Године 1929, бизнисмен и економиста Џером Леви предвидео је Велику депресију, разочаран лошим резулатима активности великих корпорација. Осамдесетак година касније, његов унук, Дејвид Леви, са својом екипом, предвидео је,  почетком 2007, рецесију у САД због кризе на тржишту некретнина. Дејвид је тај који, на основу садашњих истраживања, наговештава кризу за 2015.

Слично мисли и познати економиста Нуријел Рубини (још једно „економско“ презиме!) Њега зову „Доктор Мишљење“; и он је, такође, предвидео велику кризу 2008. Сада је дао сликовита тумачења својих прогноза: спој великих дугова и све веће неједнакости може постати извор сталне стагнације, која ће неопходне реформе учинити тешким за остваривање у пракси. Светска економија лети једним авионом, пилоти морају да се оријентишу усред олује, међу путницима избијају туче, а јединице за помоћ налазе се на тлу ( „Oh, sheer poetry“, рекли би наивци ганути Рубинијевом прогнозерском генијалношћу ). Рубини предвиђа да ће 2015. бити тешка и за Русију.

А кад је криза, зна се – излаз је рат, како слути Рон Пол,нарочито после тријумфа републиканаца у Конгресу и Сенату.           

ЗА КОГА НЕМА ЗИМЕ?

 Зна се – за најбогатије. Они кризу нису ни осетили. Тако је „Њујорк Тајмс“ 25. марта 2012. објавио текст „Богати постају још богатији“, у коме пише да је 93% новостворене вредности у 2010. години ( док криза бесни, свуда!) отишло у руке 1% најбогатијих, чији су годишњи приходи најмање 352 хиљаде долара. У Клинтоново доба, 45% од укупног повећања прихода ишло је на рачуне тих „срећних“ 1%; у време Буша Млађег, то је било 65%; а у доба Обаме, 93%. У 2013, триста најбогатијих на планети зарадило је нових 50 милијарди долара, и њихово богатство је износило 3,7 билиона долара. Зато у САД испод границе сиромаштва живи 18% људи, који ће бити топовско месо за нове покоље широм света.

О ПРЕДВИЂАЊУ И ПРЕДВИЂАЧИМА

Ако се презиваш Леви или Рубини, имаш велике шансе да погађаш кад ће нова криза, зато што међу оних 1% елите имаш много презимењака, па чак и рођака. А тих 1%, за које нема зиме, у ствари и креирају кризе. Да то није никаква параноја и теорија завере, сведочи један од интервјуа Мориса Стронга, супребогаташа из САД. Стронг, који је био много шта, од активисте Светског привредног форума до саветника Владе НР Кине, о томе је одавно говорио. У разговору са Данијелом Вудом, новинарем канадског листа "West", Стронг је 1990. године изјавио да би волео да напише футуристички роман о наредном десетлећу. Тема романа би била глобални привредни колапс који би убрзао уједињење човечанства у једну државу, а који би био намерно изазван по договору најмоћнијих светских бизнисмена. Сваке године у Давосу се састаје Светски привредни форум. Дакле, ово швајцарско место би послужило као место радње романа. Стронг је Вуду саопштио: "Шта ако се мања група светских вођа удружи у тајно друштво да би изазвала колапс светске привреде? Фебруар је, они су у Давосу. То нису терористи. То су светски вођи". То би, у ствари, био глобални државни удар. Очито да Стронг ово није изговорио само као потенцијални писац футуристичког романа.

Ипак, борба још није завршена, нарочито на руском Истоку. У њој је веома важно знати шта се ЗАИСТА дешава. Јер, како је говорио покојни Кијук, добро обавештен човек је упола спасен човек.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 15 јануар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 39 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.