„Љуби и чини шта хоћеш“ – у овој краткој изреци блаженог Августина садржана је формула истините љубави, љубави безгрешне, свете, не од овога света. Ако бисмо могли истовремено да чујемо гласове целога света, онда би се у тој вишејезичној бујици речи, вероватно, најчешће чула реч „љубав“. О њој маштају и у њој се разочаравају. За њом жуде и ње се боје. Њу траже и одбацују. Њу купују и продају, величају и проклињу. Њој се смеју и за њом плачу. За њу дају живот и продају душу. Због ње падају у безумље и у њој уживају. Њом се засићују и не могу да се засите. Њом се играју и она се свети. Њу исмејавају и она вара. Њој се клањају и у њу не верују. Њу издају и она изневерава. Њу трпе и она опрашта. Она пече и леди, убија и васкрсава, уништава и спасава. У њој су отбљесци раја и предосећај паклених мука. Али да ли је о њој говорио блажени Августин, да ли је овој љубави служио свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, да ли је њу опевао првоврховни апостол Павле?

У сриједу 7. и четвртак 8. jуна 2017. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одржан је пети састанак Мјешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу надбискупа Алојзија Степинца прије, за вријеме и послије Другог свјетског рата. Тема састанка је била „Надбискуп и кардинал Степинац и комунистички прогон од 1945. до 1960.“

Није ни чудо да је Британија срећна што ће се наћи ван долазеће кризе и друштвеног хаоса који ће се проширити Европском унијом

У Старој цркви и данас се чува писмо Јеврејина који је пре стотину година тражио да пређе у Православље. Случај какав се у Пироту не памти. Такве молбе доносили су мухамеданци, локалне потурице, који су након ослобођења скидали фесове и фереџе, из страха или ради ситних користи због којих су их, за време Турака, и метали на себе. Истим послом, у стари храм су долазили углађени страни поданици: доктори, апотекари, учитељи, официри и инжињери са нове железнице, очарани, не толико Православљем, колико лепим Пироћанкама.

        На великој свечаности у Америци под називом „Гала прикупљање средстава за католичку катедралу у Приштини и прослава назависности Косова“, организовану прошле године од стране Албанско-шиптарске дијаспоре, приштински бискуп Ђерђи је у свом обраћању изјавио како је независност Косова највећа заслуга дијаспоре и да је њихов утицај у америчким дипломатским круговима Шиптарима омогућио реализацију њиховог сна.

 „И видјех другу звјер гдје излази из земље,

и имаше два рога као у јагњета; и говораше

као аждаха.“

Св.Јован Богослов   

1.

Сада већ сасвим извесно можемо да говоримо о православној декаденцији, што је више од кризе, будући да криза по дефиницији води ка разрешењу, а пут којим се сада крећемо води нас у ентропију - у тихо распадање, труљење и нестајање у нереду и поступном хлађењу. С тим у вези видимо и како један, историјски сасвим нови лик, који поспешује ову декаденцију, чврсто ступа на сцену - православни језуит.

Митрополит Патрски Хризостом (Грчка Православна Црква) одслужио је Божествену Литургију на годишњицу пада Константинопоља, саопштава агенција АгионОрос. После завршетка Литургије, одслужена је панихида у помен Константина Драгаша и бранилаца Константинопоља, а такође и свих мученика, који су настрадали од турских завојевача.