Ако би мени неко рекао: ”Одрекни се Бога Христа, или ћемо те убити!“, ја бих рекао: „Убијте ме!“

Пренеражено сам  гледао у те дубоке старачке очи и ћутке се у мени отворише врата спознаје. Православље у свој својој Божанској лепоти и благочестивој наиви!

Непосредно након завршетка несвеправославног „сабора“ на Криту уследиле су оцене и коментари. Најпре се појавила вест о неколицини епископа који нису потписали један од критских докумената:

Ујутро на дан Свете Педесетнице, а након завршетка Свете Литургије у храму колимварског манастира Гоња (у близини критске Духовне академије, где се одржавао сабор), у присуству тројице служашчих и петнаестак архијереја који су учествовали у молитви, постављене су столице у средину храма како би могли да седе иноверци који су били позвани на сабор у својству посматрача.

„Како се могло догодити да Свети и Велики Сабор на Криту јеретичке заједнице назове „Црквама“, - пита се владика, - „Они су изрекли, написали и потписали термин 'инославне хришћанске Цркве'. Зар су сада и јеретици постали „Црква“? О каквој онда Једној Цркви ми говоримо у Символу Вере?“.

Одлуке Сабора не могу се сматрати важећим за све Цркве из неколико разлога:

Прво: пошто све Православне Цркве неће присуствовати на Сабору, онда  се, свакако, ни одлуке донете у њиховом одсуству не могу сматрати важећим за њих, ако њихови сопствени Свети Синоди не прихвате одлуке Сабора.

У Тексасу се гради „Нови Нојев Ковчег“ у којем ће се у течном азоту чувати 50.000 људских тела

  У Тексасу је почела градња центра Тimeship у којем ће се чувати у замрзнутом стању до 50.000 људских тела.  Главни архитекта пројекта - Стивен Валентајн - објаснио је:

У току свог VII ванредног заседања Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је изразио своју оцену и однос према сусрету који је одржан 18-26. јуна 2016. године на Криту и проблему Свепрвославног сабора. Дана 27. јуна 2016. године учесници заседања Светог Синода којим је председавао Блажењејши патријарх Јован Х усвојили су следећи суд о овом проблему:

Блажени су непорочни на путу, који ходе по закону Господњем.

Блажени су они који испитују сведочанства Његова и свим срцем траже Га.

Јер они, што чине безакоње, они не иду путевима Његовим!

Псалам 118.1-3

У тешким временима транзиције, која код нас траје већ 26 година, све чешће улазимо у храм Божји: у потрази за надом у животу, да бисмо се помолили за здравље или једноставно зато што сви тако раде и тако треба, али веома ретко како бисмо се сусрели и разговарали с Богом. Да ли данас у цркву идемо као што смо некад ишли на митинге? Колико су Бугари побожни и да ли се у храм иде једино из помодарства? Ова и друга питања поставили смо Стојану Чиликову, свештенику Софијског храма Светог великомученика Георгија Победоносца:

„Кружна посланица“ критског „сабора“, уз сву своју богословску разводњеност и неопредељеност, има јасне одлике посмодернистичког текста. Изобилујући наводима из Светог Писма, Светих Отаца, позивањем на саборност, објављиваној верношћу апостолском духу, овај документ показује само „фасаду“ Православља, не за превише искусне вернике, већ шаље сигнале „газдама“ неолибералног западног света. Суштински, ова посланица се обраћа постмодернистима политике, културе и „осталог хришћанског света“. Три кључне позиције постмодернистичког либерализма су уплетене у тканину „Кружне посланице“, која тежи да буде „символички текст“ савременог Православља.