На предлог Комесаријата за избеглице Србије, град Ниш је одлучио да објекат Одмаралишта „Дивљана”, на обронцима југоисточне стране Суве планине и поред истоименог села и манастира између Беле Паланке и Бабушнице, привремено стави у функцију прихватног и центра за смештај миграната.

УВОДНА РЕЧ

За читаоце „Борбе за веру“доносимо чланак који је из усташког листа „Хрватски народ“ у свој „Католички тједник“ 1941. превео велики прославитељ Анте Павелића, сарајевски надбискуп Иван Еванђелиста Шарић (какво име за усташу!). Из овог текста се јасно види шта су Хрвати и римокатолички бојовници мислили и мисле о Светом Николају Жичком, тако да мишљење надбискупа Хочевара није нимало случајно.

„И­ Ми­ло ­је ­био ­бли­зак­  Ср­би­ма­ и ­пр­ва­ је­ ње­го­ва­ пар­ти­ја­ и­ ДПС­ пре­о­бу­кла­ но­во­ на­ци­о­нал­но­ и­ иде­о­ло­шко­ одијело.­ Ка­да­ су­ се­ сукоби­ли­ Ми­ло ­и ­Мо­мир,­ ми­тро­по­лит­ Ам­фи­ло­хи­ је ­је ­Ђу­ка­но­ви­ћу ­та­да ­пру­жио­ по­др­шку.­ Та­да ­је­ био­ су­коб­ из­ме­ђу­ Бу­ла­то­ви­ћа­ и­ Ђукано­ви­ћа. Ја ­сам­ био­ за ­Мо­ми­ра­ Бу­ла­то­ви­ћа.­ И­ ме­не­ зо­ве­ митропо­лит­ Ам­фи­ло­хи­је.­ (­Ве­о­ма­ во­лим­ Ам­фи­ло­хи­ја, ­али­ ово­ са­да­ мо­рам­ ре­ћи­ да­ је­ по­гри­је­шио ­ка­да ­је ­ри­јеч ­о ­Ми­лу­ Ђу­ка­но­ви­ћу)­

ДОСТОЈЕВСКИ, ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ИГЊАТИЈЕ И СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК: ИСТИНА О СУДУ БОЖЈЕМ И ВЕЧНИМ МУКАМА

О ЧЕМУ МИСЛИМО НА ДАНАШЊИ ДАН?

          Данас су Димитровске задушнице. Данас се молимо за наше покојнике, али се сећамо и своје загробне судбине. Данас нам је, ако смо свесни својих грехова, за које смо се пречесто мало или нимало кајали, страшно и због нас, и због загробне судбине наше душе. Данас мислимо и на рај, за којим чезнемо, али мислимо и на пакао, кога се страшимо.   

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту аустријско-мађарском и сердњо-европском Арсенију Кардамакису

Предмет: Православни Срби у Аустрији

Ваше Високопреосвештенство!

Поглед на полемику Владимира Димитријевића и Милоша Симића

Пре него што наши цењени посетиоци почну да читају текст са датим наднасловом, желимо да укажемо на пар битних момената. У нашем тексту „Циркузатски патос српских екумениста“ навели смо један пример пројаве нездраве екуменистичке памети, која је плод криве вере. Текст који следи је пример потпуно супротан првом: то је пример (над примерима) здраве памети, памети једног православног Србина, који држи и ревнује за Веру једанпут предану светима (ср. Јд. 1,3). Аутору текста желимо многаја љета, а његов напис, као ванредно значајан, уврстићемо у рубрику „Препоручујемо“, где ћемо га држати дуго времена.

Уредништво

+ + +

1) «Молитве су се у ранијим вековима читале наглас, то се посебно види у литургији св Василија Великог, дугачке су и набраја се сав Стари завет, а то има за циљ да се поучи народ који слуша.»

Молитве су се тада читале наглас зато што је то био једини начин да народ уопште научи молитве, зато што су књиге тада, 1.000 година пре Гутенберга и штампе, књиге биле преписиване ручно и толико скупе да су биле доступне само властели. Па и да нису, колико је тада било образованих и писмених људи?

Дакле, то је била нужност.

УМЕСТО УВОДА

Недавно је потписник ових редова на своју електронску адресу, доступну на сајту vladimirdimitrijevic.com. Ова два писма, једног одраслог човека и једног детета, запањила  су ме. Знао сам да живимо под окупацијом, и у свим могућим ужасима, чији је циљ да нас, Срба, нестане, јер је Новом светском поретку потребан овај простор, али не и овдашње становништво, али су ме чињенице изнете у писмима ипак навеле да мислим како је стање још горе него што сам мислио.