Браћо и сестре, нека овај поздрав радости развеје гнев и жељу за репликом код мене и вас.

У Сабору и Синоду СПЦ влада општа небрига за стадо, а то је осмишљена етапа на путу развраћања православних хришћана. Тужна сам, разочарана и то осећам као велико и за мене болно издајство.

Драги брате Викторе, ја сам се већ оглашавао на овом сајту поводом сличног писма овом твоме а из разлога што сматрам да су оваква размишљања веома погубна за хришћанина као уосталом и сва друга мишљења која се противе поукама светих отаца.

Премда се држим оне Његошеве: „Сан је лажа, а Бог је истина“, повремено запамтим ружан сан и живим под утиском сна док не схватим, или барем не умислим,  да сам схватио поруку које можда и нема. Вјероватно је нема, мислим, није дошла споља него из моје подсвијети гдје је била заборавњена, али ускладиштена за тренутак када ће ми бити потребна.

Увод за овај текст је донекле неприкладан, али пошто се ради о људима које лично познајем, сматрам да ће ова прича у потпуности показати какво је стање у нашој цркви. Причу сам насловио: Два попа.