header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Разарање српског школства - разговор са проф. др Александром Липковским
Разарање српског школства - разговор са проф. др Александром Липковским Штампај Е-пошта
недеља, 24 септембар 2017

 Наш саговорник, професор др Александар Липковски, рођен је 1955. године у Цариграду. Основно и средње образовање завршио је у Москви, Прагу и Београду. Студије математике започео на Московском државном универзитету (1971/72) а завршио на ПМФ у Београду 1975, где је магистрирао 1978 и докторирао 1985. Редовни професор Математичког факултета Универзитета у Београду од 2003. Објавио преко 40 научних и стручних радова, чланака, књига. Руководио израдом преко 25 специјалистичких и магистарских радова и докторских дисертација.

Декан (2002–2004) Математичког факултета у Београду, проректор за наставу Универзитета у Београду (2004–2006). Члан Националног просветног савета Србије (2005–2009) и помоћник министра просвете за високо образовање (20072008). Председник Друштва математичара Србије од 2012 до 2016. Од децембра 2015 председник Националног просветног савета Србије. Министар просвете Младен Шарчевић најавио је његову смену.

   ОД ГАШЕ РЕВОЛУЦИОНАРА ДО ДАНАС

   Уважени професоре, већ скоро две деценије налазите се у борби за очување нашег школства. Шта се дешавало док сте били на линији фронта?     

Пре више од шеснаест година, први министар просвете после ДОС-овог пуча, покојни проф. др Гаша Кнежевић започео је реформу образовног система коју су математичари назвали ПЕПСИ реформа, по професијама чија је реч била главна: педагози и психолози. Свакако, употреба овог термина нема намеру да омаловажи саме те професије од огромног значаја у систему образовања. Реформу су, наравно, тражиле и подржавале окупационе власти: Европска унија, Светска банка, Међународни монетарни фонд и Европска банка за обнову и развој. Карактеристично је да је један од првих захтева Европске уније после петооктобарског пуча било "преумљење": већ шестог октобра 2000. године поздравили су "промене" и тражили измену наставних програма историје. У извођењу реформи министру је помагала психолог доц. др Тинде Ковач Церовић. Реформа основних и средњих школа је кренула помпезно најављеним "Разговорима о реформи" али се сусрела са великим и организованим отпором просветне и стручне јавности. Министар Гаша је чак побуњене школске наставнике частио погрдним речима: "оно од чега се пита не прави". Иза ових реформских захвата, поред Светске банке и Европске уније стајао је и велики финансијер просветних реформи на Балкану: Џорџ Сорос и његов новац, пројекти, тимови и НВО.

НАЦИОНАЛНИ ПРОСВЕТНИ САВЕТ

За све то време, многима који су ловили у мутном сметао је Национални просветни савет. Зашто?            

У ствари, Кнежевићеве реформе нису први покушај тривијализације српског образовања. Неколико година пре њега је проф. др Мирјана Марковић, шефица ЈУЛ-а, користећи свој партијски утицај смањивала број часова математике у школи и укидала Просветни савет. Сетимо се само њене реформске изјаве из 1999. године: "Школа будућности ће бити лакша". Срећом, проф. др Данило Ж. Марковић, министар просвете у пет српских влада 1989-1993, био је мудрији. У живот је вратио старе гимназије, скоро уништене Шуваровим реформама. Да није било њега, ко зна како би наше средње школе изгледале данас...

   Просветни савет је институција са традицијом од преко стотину година, институција која је у држави Србији решавала сва стручна питања у образовном систему, укључујући доношење наставних планова и програма. Први председник тадашњег Главног просветног савета био је Јосиф Панчић, а многи активни чланови током историје Савета - истакнути професори универзитета. Делатност Савета била је уређена посебним законом, Законом о просветном савету. Истини за вољу, министар Кнежевић је вратио Просветни савет "реформским" Законом о основама система образовања и васпитања из 2003. године, али у крњем облику, као саветодавно тело које именује Влада и које је по свом саставу у то време било у потпуном сагласју са министром и "проевропским" снагама.

 Да ли је било покушаја да се ова «буразерска» реформа, коју је Кнежевић звао «школигрица», заустави?                                       

Тек је први министар просвете у влади др Војислава Коштунице проф. др Љиљана Чолић изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања  (ЗОСОВ) из 2004. вратила пуни значај Националном просветном савету као највишем стручном органу у области предшколског, основног и средњег образовања, задуженом за усвајање наставних планова и програма и давању сагласности на одговарајуће законске пројекте. То тело постоји и данас, обухвата све структуре образовања, од вртића до универзитета, а у њему професори високошколских установа играју значајну улогу: међу 43 члана НПС, САНУ има три представника, Универзитет у Београду четири, сви државни универзитети по једног и високе школе за васпитаче једног, укупно 15 што је више од једне трећине. Када се узме у обзир да су и представници стручних друштава у великом броју пре доношења тзв. Аутентичног тумачења били професори универзитета, јасно је да се радило о високо компетентном, стручном и што је најважније независном, аутономном органу просветне власти, који бира Скупштина и који рачуне полаже њој, а не министру, о органу који контролише и коригује рад Министарства просвете. Не заборавимо и то да је за време прве Коштуничине владе, после многих деценија комунистичко-социјалистичког "преумљавања", поново уведена и верска настава у школе. Мало је недостајало да верска настава испадне из Шарчевићевог Нацрта ЗОСОВ, али је ипак у задњи час опстала.

 ИСТА МЕТА, ИСТО ОДСТОЈАЊЕ        

Својевремено је професор Милан Брдар говорио о томе како је наше Министарство просвете, док је он био помоћник Љиљане Чолић, стално било на удару оних који су желели да наше образовање буде «пећинско», али са компјутерима у пећини, да би се опсенила простота. О чему је реч?

Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороса остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, "протестантско преумљење" народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ. Наредни министри просвете су изменама Закона о основама система образовања и васпитања 2009, 2011. и 2013. постепено смањивали надлежности НПС. У томе је немалу улогу поново одиграла Тинде Ковач Церовић као државни секретар у кабинету министра проф. др Жарка Обрадовића, у време "жуто-црвене" коалиције. Министрима очигледно није одговарало да имају независно стручно тело које усмерава и контролише њихов рад. Давање сагласности на законске пројекте замењено је давањем мишљења, програми стручних предмета у средњим стручним школама су изузети из надлежности НПС и предати много мање аутономном и независном телу, Националном савету за средње стручно образовање и образовање одраслих које именује Влада и који фактички контролише министар. Последњи ударац је уследио у виду поменутог Аутентичног тумачења ЗОСОВ-а из 2016. које је стручним друштвима забранило да за своје представнике кандидују професоре универзитета.

   ГАША СЕ ПОНОВО РАЂА

Мој професор књижевности је говорио да је исправно рећи:»О чему је реч?» а не «О чему се ради?», јер се у нашем народу каже да се неком «ради о глави». Ипак, ја бих, упркос правилима, питао:»О чему се ради данас, кад је наша глава – образовање – у питању»?          

Данашња српска власт је преко свог министра просвете Младена Шарчевића, изгледа одлучила да доврши заустављену реформу Гаше Кнежевића, а можда и Мирјане Марковић, Шарчевићеве давнашње колегинице са Универзиета у Београду, и да Националном просветном савету зада завршни ударац. Нацрт новог ЗОСОВ-а се враћа Гашиној концепцији НПС као тела које именује Влада и даље смањује број чланова универзитетских професора (у Нацрту од укупно 35 чланова има само 4 универзитетска професора који могу бити и са приватних универзитета) претварајући га у наставнички саветодавни орган, одузимајући му при томе све, баш све, извршне надлежности. Ни наставне програме општеобразовних предмета, ни наставне планове више неће доносити Савет. Концепција новог Закона од министра прави диктатора просвете: он одлучује о свему, о наставним стандардима, плановима и програмима, о уџбеницима и о свему другом. Он може казнити завод задужен за израду програмских докумената и његовог директора ако не ураде посао онако како он тражи. Он може формирати своју комисију која ће тај посао урадити "како Он заповеда". Он може тражити смену директора Завода и разрешење чланова Савета. Он бира директоре свих државних школа. Како се из наведеног види, ради се о страховитој, недопустивој и страшно опасној централизацији веома осетљивог просветног посла. Оваква централизација није у Србији никада постојала! Чак и у време морално-политичке подобности водило се рачуна о мишљењу стручне јавности, а наставне програме су правили широко познати и друштвено признати стручњаци. Национални просветни савет у визији Младена Шарчевића не треба ни да постоји и да без потребе троши ионако мала просветна средства. Треба га укинути и уштедети буџетска средства, о чему углавном и брине данашњи министар просвете.

«ОСНОВИ НАЦИОНАЛНОГ КУРИКУЛУМА»                                           

А шта ако овакав Савет можда смета због извесних нових «курикулума», који треба да нас «воде у Европу» ? А петлови који рано кукуричу заврше у лонцу, зар не ( мислим на «петлове» из Просветног савета, наравно )?

   Министрова нерасположеност према Националном просветном савету свакако потиче и из одбијања Савета да реализује неке непромишљене просветне иницијативе које су последњих година стизале из оних кругова који отварају и затварају фантомска поглавља. У широј просветној јавности Србије је последњих година веома лошу репутацију стекао пројекат популарно назван "Развионица", иза кога се крију милиони евра, потрошени ко зна како. Крајњи резултат тог пројекта се зове "Оквир националног курикулума". Реч "курикулум" је дошла још у време првих просветних реформатора Гаше и Тинде, а користи се као ПЕПСИ замена за уобичајени наставни план и програм. Тај "Оквир националног курикулума" је стигао до Националног просветног савета и није био усвојен у целини, због многобројних примедби чланова. Наравно, поједини делови тог документа су урађени добро и добили су зелено светло, али не и документ у целини. И сад одједном, гле, у Нацрту ЗОСОВ-а се појављује "Оквир националног курикулума" (под промењеним називом "национални оквир образовања и васпитања") који усваја министар. При томе, документ Развионице је, и поред негативног мишљења НПС, прихваћен од стране Шарчевића.

«РОДНА РАВНОПРАВНОСТ», ИНЦЕСТ ТРАУМА ЦЕНТАР И БЕЛА КУГА

   У јеку кампање за председничке изборе у Србији Министарство просвете је школама, под изговором борбе против «родно заснованог насиља» покушало да наметно пропаганду «ЛГБТ» и «трансродних» «вредности». То им, због реакције јавности, није успело, али је очито да се процес наставља. Шта знате о томе?

   Новоговор је карактеристичан за просветне реформаторе: "компетенције", "образовни стандарди", "животни стилови", "родна равноправност". Последњи термин настао је злоупотребом појма граматичког рода у сфери у којој се иначе не користи, у биологији. Код неупућених, термин "родна равноправност" може да изазове забуну са термином "равноправност полова", међутим иза њега се крије много дубљи и мрачнији садржај. Увођењем социолошког појма "gender" и његовим преводом као "род" на мала врата се уводи прича о малом броју људских јединки које, игром природе и друштва, немају изграђен уобичајени, већински тип сексуалног понашања између полова. Нико нормалан, наравно, не може имати ништа против ових људи, као што нема ништа против других неприлагођених или болесних, али апсолутно је контрапродуктивно уводити ову причу у школе.

   А шта ради наше Министарство просвете? После велике узбуне у јавности око образовних пакета, које је припремила извесна НВО са опскурним називом "Инцест траума центар" и који су номинално намењени "превенцији насиља у школама", а у ствари пропагирају хомосексуалне односе, Шарчевић је привидно повукао те текстове. Али, само привидно! Они се и даље  користе у школама, а разни активисти држе наставницима семинаре о "родној равноправности" (на пример, www.rodnoobrazovanje.com). То је, чак, и један од приоритета владине Канцеларије за људска и мањинска права! Како читамо у штампи ових дана, чак и најновије измене наставног плана и програма физичког васпитања за пети разред усвојене од стране НПС биће злоупотребљене за увођење извитопереног сексуалног образовања, којим се уместо јачања разних аспеката породичног живота и родитељства, јача индивидуализам и егоизам. Иначе, занимљив је податак да је идеолог "родне" теорије Џон Мани био врло кратко ожењен и није имао деце.                                                                   

АЛИ НАСИЉЕ ИПАК ПОСТОЈИ

Да ли Ви, као представник оне Србије које се другосрбијанци, јавни и тајни, они у опозицији и они на власти, гнушају, поричете да у нашим школама има насиља? 

Наравно, проблем насиља у Србији, а посебно над децом и међу децом,  у школи, последњих година је све већи. То нам је свакако донео социјални модел Novus ordo seclorum. У традиционалној Србији било је незамисливо да ученик у школи опсује или, не дај Боже, удари наставника. Борба против насиља у школи, породици, улици па и друштву у целини веома је важна. Али, начин на који се то ради у Министарству просвете заслужује сваку критику. Ангажовање сумњивих и нестручних невладиних организација је за резултат имало скаредне "образовне пакете". Уместо борбе за здраву породицу, за јачање правих моралних и хришћанских вредности, за доброту, љубав, марљивост, несебично давање и помоћ другима, добили смо страшни порнографски текст који нормалан човек тешко може и да прочита, текст који је, поред тога што пропагира противприродне полне односе и непријатељски се односи према породици, такође подржава најцрњи егоизам и саможивост. Овај текст у правом смислу речи трује невине дечје душе и мисли. Невероватно је да се у времену кад у Србији влада "бела куга", када сваке године имамо све мање ђака првака, када девојке и младићи не заснивају породицу до касних тридесетих година свога живота, у таквом времену плача и ридања како га је у Васкршњој посланици назвао Патријарх српски, Министарство просвете подржава публикацију у којој се дословно каже да је "породични дом најопасније место у модерном друштву". Не може се назвати пропустом резултат рада једне институционалне јединице Министарства, тзв. Групе за заштиту од насиља и дискриминације, која у том Министарству ради и прима плату и чије су службенице учествовале у писању "образовних пакета". Оваква страшна грешка захтева много оштрију реакцију него што је то повлачење упутства о њиховој примени и премештање одговарајућих службеница у другу просветну институцију - Завод за унапређивање образовања и васпитања. Резултат оваквог "пропуста" требало је да буде оставка министра.

   "Родна равноправност" је нажалост присутна и у Нацрту ЗОСОВ, свуда где се говори о дискриминацији. Било би много боље користити уставну формулацију из члана 21 Устава Републике Србије: "Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета."

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ ИЛИ ШУВАРИЦА СЕ ВРАЋА?

   А шта ћемо са дуалним образовањем, које тако много личи на «усмерено» Стипе Шувара, када се школа у којој сам ја учио није звала Гимназија у Чачку него Основна организација удруженог рада мешовитих струка «Филип Филиповић» и када смо ми, гимназијалци, ишли у чачанске фирме, Ремонт и Фабрику хартије, на праксу?   

Последњих годину дана се из врха српске власти стално прича о дуалном образовању као о чаробном штапићу за српску привреду и просвету. Старије генерације се свакако сећају школа ученика у привреди - ШУП - некадашњег "дуалног образовања". Кад је било привреде, било је потребе за мајсторима и шегртима, па је било и шегртских и мајсторских школа. Ако погледамо у којим је европским државама популаран систем дуалног образовања, видимо све високоразвијене богате индустријске земље: Немачка, Швајцарска, Белгија. Нису ове земље богате зато што имају дуално образовање, већ имају дуално образовање зато што су богате због развијене индустрије. А где је ту Србија? Како правити мајсторске тј. "дуалне" школе ако нема привреде? Како стара пословица каже, једна ласта - Бошова фабрика у Пећинцима - не чини пролеће. У протеклих годину ипо дана, Национални просветни савет је расправљао о неколико веома уско оријентисаних огледних дуалних програма средњег стручног образовања и одбио их. Главни разлог био је мањкав општеобразовни део програма, на пример историја се завршавала са Првим светским ратом. Убедљив додатни разлог представљали су проблеми у реализацији партнерства између школе и приватног предузетника. Један власник даје стипендије и школа креће са огледним профилом. Затим фирма мења власника, нови нема разумевање за школу и ђаке, и огледни профил пропада. Посебна је прича када предузетник попуни сва њему потребна радна места. И у том случају огледни профил нестаје. Понуђени законски оквир - Нацрт закона о дуалном образовању - је крајње незадовољавајући. Очигледно је да се овој врсти партнерства мора дати чвршћи законски оквир који би спречавао да деца која се школују у овим школама буду јефтина радна снага за послодавца који на крају нема обавезу да их запосли. Много је боље имати шире стручне профиле, који омогућују свршеним ђацима лакшу промену професионалне оријентације.

ШТО ВИШЕ ИНФОРМАТИКЕ      

Немојте ми рећи да се, као математичар, противите култу информатике у нашем образовном систему. Јер, информатика је будућност, ако буде будућности. Доста је више табле и креде, хоћемо компјутере!

   Још један волшебан рецепт за поправљање стања у српској просвети се често помиње од стране извршне власти: информатика. Наводно, Србији недостаје не знам колико информатичких кадрова и стога ћемо увести информатику у сваки разред основне и средње школе. Нема везе што школе изван великих центара немају добру везу са интернетом нити техничка средства - рачунаре новијих генерација, нема везе што нема довољно кадрова који ће те часове држати. Као озбиљно стручно тело, Национални просветни савет је одложио давање сагласности на једну такву одлуку, док се не провери да ли су услови испуњени. Уз велики притисак из Министарства просвете и (усмена) уверавања да ће сви предуслови бити обезбеђени до 1. септембра, Савет је уз одређене измене наставног плана и програма, прихватио увођење информатике од ове јесени. Ни много богатија друштва као што је рецимо америчко, а ни суседне ЕУ земље као што је Хрватска, нису увела информатику као обавезан школски предмет. Уместо тога, било је довољно појачати примену рачунара у свим осталим општеобразовним предметима у школи и посебно појачати алгоритамски део наставе математике. Али, информатичка "мантра" је потребна ономе ко тргује компјутерском опремом и школским софтвером и има пролаз до државних институција које ту опрему набављају, те постоје изгледи да је иза свега опет новац. Могуће је да у ту финансијску категорију спада и електронски дневник и централна евиденција, који се у последње време веома популаришу од стране Шарчевића, иако их ни много богатије земље немају. Централна евиденција је чак нашла значајно место у Нацрту ЗОСОВ. Ваљда да би странци имали бољи увид у српску добру и паметну децу.

ДИКТАТОРСКИ ДО ДИРЕКТОРА

   Неки се жале да се најновијом централизацијом просвете у рукама министра и избор директора у школама до краја политизује. Какви су Ваши увиди?          

Свака школа је нераскидиво повезана са својим непосредним окружењем, општином у којој живе деца која у школу долазе и њихови родитељи. Природно је да директор школе буде упознат са свим проблемима локалне заједнице како би могао да их лакше решава. Сада директора на основу конкурса бира школски одбор, у саставу три представника наставног већа, три представника родитеља и три представника локалне заједнице. На овај начин се може доћи до доброг решења за конкретну школу. Наравно, увек су могуће разне спреге - "непринципијелне коалиције", али ипак овај механизам не може радити потпуно у супротности са интересима локалне заједнице. Међутим, диктаторски нацрт ЗОСОВ-а предвиђа да свих 2000 директора школа у Србији бира министар. Не именује, већ бира, на основу комисијског материјала који му се доставља из сваке школе. На тај начин, могуће је (и то се делимично већ дешава, што читамо у најновијим просветним вестима) да рецимо непокорна школа у Чачку добије за директора неког министровог човека из Београда који не познаје локалне проблеме, а пошто му и претходно радно место мирује, он уопште не мора да брине шта ће бити са том школом - њега може да интересује само министрово мишљење. Као и партије на власти која га је ту довела? И опет смо стигли до "морално-политичке" односно партијске подобности, страшног отрова који је већ затровао све поре српског друштва.

ФИНАНСИРАЊЕ ПРОСВЕТЕ     

Шта је са новцем за све те генијално модернизаторске пројекте у образовању? Има ли га?

 Удео средстава за просвету у БДП-у је једно од најважнијих мерила колико је држави до просвете стало. По извештају Европске комисије, у 2013. години је у Словенији и на Кипру тај удео био 6,5%, у Хрватској 5,3%, у Словачкој 5,0%, у Мађарској 4,7%, у Грчкој 4,5%. А у јадној Србији је само 3%. Министар изјављује да нема пара за повећање средстава за просвету онако како је зацртано у државној Стратегији развоја образовања до 2020. године, где је предвиђено годишње повећање од 0,5% до жељених 5,5-6%. Нема новца чак ни за исплату награде, обећане просветним радницима још пре више од годину дана. Обећање - лудом радовање, каже наш народ. Да ли смо сви луди?

   Плате просветних радника су, ево, испод просечне зараде. Али зато држава Србија има новца за мигранте. Читамо о хиљадама мигрантске деце која су од ове јесени уписана у наше школе: страни држављанин и лице без држављанства уписују се у школу и остварују право на образовање и васпитање под истим условима као и држављани Републике Србије. За децу и ученике уписане на тај начин школа организује учење језика, припрему за наставу и допунску наставу. Када нам из Немачке буду враћали авганистанске избеглице, ми ћемо им бесплатно обезбедити учење српског језика и уписати их бесплатно и у средњу школу? А можда ћемо обезбедити и наставу паштунског језика, ко зна? Такву бригу за избеглице може и треба да показује богата земља као Немачка или Шведска. А ми нисмо умели да обезбедимо ни сопствени народ избегао из Хрватске или "расељен" са Косова и Метохије. Нема бесплатних уџбеника нити топлог оброка за хиљаде сиромашне српске деце широм Србије. А и многе школске зграде су у јадном стању.

СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ ДО 2020. ГОДИНЕ И ПРИВАТНЕ ШКОЛЕ   

   Поменули сте Стратегију развоја образовања у Србији до 2020. године. Колико је остварено од онога што је овом начелном документу предвиђено?         

Својевремено, овај документ који је 2012. године усвојила Влада Републике Србије изазивао је бурне реакције и дискусије у просветној јавности. На њему је радило много врхунских стручњака из разних области образовања. Нисмо сви били задовољни целином, али многи детаљи су веома добри. Оно што међутим запањује и додатно указује на "протестантски", двоструки морал наших властодржаца, је тумачење овог документа. Кад министру треба да, на пример, реформише гимназију, он се позива на Стратегију. А кад му се указује на друге делове Стратегије, на пример, јачање природно-научних и математичких способности ђака или константно годишње повећање издвајања за просвету за 0,5% БДП, прави се да то не примећује. Згодно, нема шта! Толико о доследности.

А шта ако је нашим следбеницима неолиберализма циљ да се државно образовање деградира да би тријумфовало приватно, као на Западу, где у приватним школама учи елита, а у државним они које је Орвел звао «проли»?

   Велики проблем образовања у Србији представљају приватне школе свих нивоа. Саме по себи оне не би биле лоше када би функционисале онако како то функционише у другим земљама са јаким социјалним системом у области образовања и здравства, као што је то Немачка. Поставите високе стандарде, па ако их прескоче, у реду је. Обично људи заборављају да се у посао приватног образовања, као у сваки други посао уосталом, улази због профита, а не из добре воље. За разлику од приватног, државни образовни систем представља - и треба да представља - буџетско оптерећење. Под притиском окупатора у лику ММФ и његових идеја о штедњи, већ дуже време је у Србији на делу спрега извршне власти и приватног образовања. Ово страховито оптерећује и урушава државни систем образовања. Уосталом, прве приватне школе је још у ЈУЛ-овска времена оснивао управо садашњи министар, прво  у Србији, а затим у Црној Гори. Чији ли је капитал стајао иза њих? У то доба, Мило Ђукановић је лепо сарађивао са Мирјаном Марковић. Када сам својевремено на месту помоћника министра за високо образовање тражио да на конкурсима у државним институцијама као што је полиција предност имају кандидати са дипломама државних факултета, моја је идеја била одбачена од стране државног секретара. Као епилог имамо процват приватних високих школа правног и економског профила и поплаву њихових диплома у полицији. Наравно, свако ће у циљу напредовања у служби изабрати лакши пут. А тај пут доводи до деградације државног система високог образовања. На крају крајева, држава Србија је своју Велику школу, данашњи Универзитет у Београду, и основала да би обезбедила стручни кадар за државне службе.

БУДИ ЧОВЕК, МАКАР И НЕ БИО МИНИСТАР (ВЛАДИКА НИКОЛАЈ)

   Министар просвете, господин Шарчевић, тврди да има само добре намере у реформисању нашег «демоде» школства. Зашто изгледа да сте Ви превише оштри према господину Министру?      

Средњошколски наставник и успешни директор приватне школе постао је министар просвете. У кратком периоду од августа 2016. до данас врло активан у промени законског оквира. Као што смо видели, многе одлуке Националног просветног савета му нису биле по вољи па је одлучио да укине НПС. Више пута у кратком времену је мењао мишљење: час ћемо француски учити од првог разреда, па сутрадан нема пара за француски од првог разреда. Час, треба нам једносменска настава, па онда нема пара за једносменску наставу. НПС му је сметао од првог дана, али је сваљивао на новинаре своју изјаву против НПС-а "Нису ме добро пренели". Две суштински важне одлуке НПС-а, о неприхватању стандарда за босански језик и о неприхватању Оквира националног курикулума преиначио је без размишљања. Данас, Шарчевић покушава да целом српском просветом управља као својом приватном школом, да не буде ограничен мишљењем шире стручне јавности, да може да прима и отпушта, награђује и кажњава. Он усваја национални "курикулум", просветне стандарде, наставне планове и наставне програме. Он бира директоре, разрешава чланове Савета, кажњава директоре завода. А и родитеље. То се одвија без икакве контроле од стране аутономног, независног просветног органа. То није радио ни Доситеј Обрадовић као први министар просвете у модерној Србији, иако би он по ширини и снази свога ума то можда и могао. Али му сигурно, као просветитељу, то не би било ни на крај памети.

ЕПИЛОГ ИЛИ ГЛОБАЛНА СЛИКА          

Што би рекао Шекспиров Полоније, у овом лудилу има методе. Или нема? Можда сте Ви само «теоретичар завере»? Ипак, куда, по Вашем  мишљењу, плови просветни брод Србије?  

   Нажалост, ово што се у Србији око просвете дешава последњих двадесетак година, део је глобалног процеса урушавања националних и државних система образовања у оквиру Новог светског поретка. Проблеми које имамо ми са ПЕПСИ реформама, смањењем нивоа образованости ученика, "школи по мери ђака", снижавањем дисциплине, повећањем насиља, обесправљивањем наставника, присутни су у мањој или већој мери у многим високоразвијеним државама тзв. Запада. Главни видљиви протагониста ових процеса је Џорџ Сорос (како се на енглеском чита његово мађарско презиме Шорош). НСП преко урушавања школе и образовања посредно врши напад на суверенитет и национални идентитет свих држава. Лакше је, наравно, са осиромашеном и пониженом Србијом. Докле тако? Неки се већ буне, примере видимо у "новоевропејским" државама Источне Европе. Можемо ли њиховим трагом, уз наш поглед на Исток, или ћемо и даље бити заробљеници "протестантизма"?       

РАЗГОВОР ВОДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у «Печату», пренето са сајта «Православна породица»

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 септембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.