header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Чуда Мајке Божије и Светог Серафима Саровског
Чуда Мајке Божије и Светог Серафима Саровског Штампај Е-пошта
недеља, 01 октобар 2017
         На ваш часопис сам се претплатила још од самог његовог настанка и дајем га и другима да га читају. Мислим да треба да испричам задивљујућу причу која се десила обичном човеку. Прича је једноставна али је у њој пројављено чудо неиспитаних Божијих путева и дивних дела Његових Светих.

Ја сам парохијанка цркве Преподобног Серафима Саровског у граду Волжском Волгоградске области. Једном, пре две године на Богојављењу сам стајала поред иконе Серафима Саровског иза олтара у црквеној порти: тамо је било велико Водоосвећење. После освећења једна верница ми је испричала следећу причу која се њој лично десила.

У време гоњења на цркву 1937 године код њих у селу (негде у средњем делу Русије или на Уралу) разрушена је црква: бацали су иконе, спаљивали их, скидали звона. У то време је њен отац пролазио на таљигама поред цркве и ризикујући живот узео је велику куку и њоме спасао велику икону Спаситеља, насликаног у пуној величини, сакрио је на таљигама, а кући су је ставили на сигурно место иза паравана. Када никога није било склањали су параван и молили се. Наступио је рат, оца су позвали на фронт, Цео рат је прошао без ране, остао је жив и једини из целог села се вратио кући. А жена која ми је испричала ову причу је за време рата још била мала и једном зими је пошла да прошета. Мраз је био јак, а снега је било много – сметови су били виши од људи. Њихова кућа је била на крају села, а даље је била шума. И она је на стази угледала старчића огрнутог светлим, веома танким, као кошуља, капутом. Старчић је био опасан и у опанцима. Он ју је позвао и рекао: “Девојчице, донеси ми хлеба”. – “Сачекај старче, сад ћу”. Срце јој је стало од узбудјења и отрчала је до куће: “Бако, дај ми хлеба, тамо је један старчић и моли да му донесем хлеба, промрзао је и скроз је неодевен”. Бака је одсекла комад хлеба и брзо се обукавши изашла с њом: “Где је он?”. На стази није било никога.

Бака је гледала наоколо – снег је био висок и трагова нигде није било. Почела је да грди унуку да ју је преварила, а ова је плакала и понављала: “Био је ту старчић, био је…”.

Потом се у свом животу често сећала овог догадјаја и размишљала где је старац нестао. Сада има око седамдесет година, где је после живела и како је доспела у наш град, ја је нисам питала, али ми је рекла да у цркву нису ишли (њих није било), да су живели у сујети као уосталом и други људи. А једном када су у њиховој близини изградили најпре капелу посвећену Преподобном Серафиму Саровском и служили тамо службе, она је дошла да помене упокојене и одједном је угледала икону на којој је био насликан исти тај старчић! И његов лик, и капут, и скуфија! Срце јој је стало као тада у детињству и сузе су јој наврле на очи. То је био Серафим Саровски. “Од тада, како сам га препознала, - причала је она, - сваке недеље му носим хлепчић у цркву”.

Ето тако Господ није у рату оставио Свога следбеника, а сада преко Свога светитеља спасава и његову ћерку. И није заборавио после толико времена! За Бога време не постоји, Он се увек сећа Својих људи.

Екатерина Гриценко

 

Милост Божија

Желим да са вама поделим ту милост коју ми је Господ указао. Сам васпитавам четворо деце – мајка их је оставила, негде је у Москви, и Господ ће јој за то судити. Док су деца била мала, често су одлазила у цркву, на Причешће, а сада не желим да их терам на силу. 2003 године су први пут отишли на Васкршњу полуноћницу, сви су постили, ујутру су се исповедили, причестили и тако ми је душа била радосна. Фарбали смо јаја, а ја сам као и увек ставио ствари испод иконе, на ноћни ормарић. Наш стан је мали – кухиња и соба. Прошло је две недеље и када сам улазио у собу почео сам да примећујем неовоземаљско благоухање. У почетку томе нисам придавао никаквог значаја, а потом су и деца то почела да примећују. Помислио сам да можда нека икона није почела да мироточи, проверио сам и ничега није било. Осећао сам да тај мирис долази са ноћног ормарића. Узео сам једно јаје – није било никаквог мириса, а од другог се осећало такво благоухање да ништа слично никада нисам срео. Оно је мирисало отприлике до јесени. На исповести сам свештенику испричао о томе, а он ме је посаветовао да се мирно односим према томе. 2004 године, опет после Васкрса једно јаје је замироточило – миро је истицало из њега на ноћни ормарић, али без мириса. Ћерка и ја смо пробали његов укус, и он је био горко-слан, као сузе! 5 маја сам одлучио да све оперем, налио сам воду у машину, укључио бојлер, а сам сам пошао да музем козе. Прошло је четрдесет минута и чуо сам неки тресак, као да је гвождје звецкало. У почетку само помислио да јарићи трче по металу који сам скупио са децом и ставио на гомилу.

У сну (било је то пре Васкрса) Глас ми је рекао да треба да скупљамо метал, и тако смо и учинили; сакупили смо око двадесет тона, а потом нам је он веома помогао. Погледао сам у угао стаје и видео да кров гори. Кућа је скроз изгорела а деца су остала у оној одећи у којој су отишла у школу. Населили смо се у подруму. Те ноћи сам сањао као да клечим и са сузама у очима појем молитву Мајци Божијој: «Царице моја Преблага, надо моја Богородице...». Још нисам успео до краја да отпевам песму, када је нечији мушки глас рекао: «Богородица ће вам помоћи». Пробудио сам се а на души ми је било тако радосно. Отишао сам у цркву и заказао захвални молебан Пресветој Богородици.

Постављени су темељи за кућу од цигала, купили смо блокове, а у августу смо поставили зидове, а потом и – кров. Сада живимо у новој кући, а људи су нам новчано помогли и хвала им, јер смо им давали метал. Држава нам је поклонила 2.5 хиљаде рубаља и такодје им се захваљујемо. Највећа захвалност припада Царици Небреској, нашој Мајци!

Николај Андрејев

 

У тајги

Моја мајка је једном чула од једне верујуће жене, Нине Сергејевне, следећу задивљујућу причу о помоћи Мајке Божије.

У време раскулачивања Федот Милованов је био послан у Сибир. И он и његова двојица пријатеља су одлучили да беже од глади и исцрпљујућег рада. Спремали су се неко време на тежак и исцрпљујући пут. Трчали су по тајги дуго, исцрпљени, уморни. И једном је Федот ноћу чуо следећи разговор својих пријатеља: они су били измучени од глади и одлучили су да га поједу. Федот се веома уплашио. Када су ова двојица заспала, он је клекнуо и целу ноћ се молио Мајци Божијој молећи за помоћ. Ујутру им је у сусрет ишла Жена са корпицом. Зауставила се, дала им по пирошку и затим руком показала пут.

Следеће ноћи је Федот опет клечао на молитви и молио Пресвету Богородицу за помоћ, и опет им је сутрадан у сусрет ишла Жена и дала им хлеба и по марамицу. А марамице су им само нестале из дзепа. И тако је било три ноћи. Трећи пут им је рекла да ће ускоро доћи до најближег села. Федотови сапутници су се радовали и чудили питајући: «Ко је то био?».

Федот им је испричао да је чуо њихов разговор и због тога је три ноћи молио Пресвету Богородицу за помоћ, и Она их није оставила.

Интересантно је то да док су се сусретали с Њом, нико од њих није помислио: одакле се у непроходној тајги појавио човек који носи топли хлеб необичног укуса? Где су нестале марамице? Да, дивна су Твоја дела, Господе!

А Федот је после често причао овај догадјај свима, говорећи: «Веруј да Бог постоји!»

Наталија


Превод са руског: др Радмила Максимовић

Извор:  Манатир Лепавина

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 88 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.