header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Беседа оца Николаја у манастиру Војловица
Беседа оца Николаја у манастиру Војловица Штампај Е-пошта
понедељак, 04 мај 2009
Отац Николај - игуман манастира Црна Река
 
следовање светим канонима, светом предању и светим оцима

 Бог је Творац свега видљивог и невидљивог, једини савршени Законодавац и Судија. Црква Божија - саздана у Христу је најславнија Творевина Његова, пуноћа Онога који све испуњава у свему. Христос је њен Спаситељ, Темељ и Глава. Живети у Христу значи живети у спасоносној Еванђелској вери, вери Светих Апостола и Богоносних Отаца, вери која је потврђена и проповедана на Седам Васељенских Сабора. Живети у Христу још значи следовати Светим канонима и Светом Предању. У њима је сам Христос са Својим Светим Еванђељем. Усмено и писмено предање и Свети Канони Цркве имају исту важност, сачињавају троједину целину и образују пуноћу божанског закона спасења. Света је истина: Свето Писмо је записано Свето Предање а Свето Предање је усмено Свето Писмо. И једно и друго откривено нам је Духом Светим који је обитавао у Светим Оцима - тим мерилима живота и понашања православних хришћана кроз векове.

           Зашто су правила Светих Отаца мерило живота и понашања за све православне хришћане?

Зато што су Свети Оци једини прави људи, људи који су постигли циљ овоземаљског живота - обожење. Зато следујући Светим оцима, ми у ствари следимо Христу који је пут, истина и живот. Да је пут Светих Отаца пут Христов јасно сведоче Господње речи Апостолима: Који вас прима, мене прима, а који прима мене, прима онога који је мене послао (Мт. 10, 40). Ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10, 16). Свети Оци су светлост света. Они су свеће које се мећу на свећњак да би светлиле свима који су у великом дому Божјем (Цркви). Они су путокази и правила вере. Они су златни сасуди у којима се чува манна Светог Предања које није ништа друго до незаписано Свето Откривење.

 Апостоли нису све записали што је Господ говорио. Јер, по речима Светог Евангелиста Јована, кад би се све записало што је Исус учинио, ни у цео свет не би могле стати написане књиге. Многе ствари и тајне Апостоли су усмено предали и сачували, а то се као Свето Предање преносило усмено са поколења на поколење. Зато је Свето Предање присуство Духа Светога у свима поколењима православних, до краја света и века. Оно је плод тајанствене сарадње Духа Светога са духоносним људима.

То живо и животворно Свето Предање, које собом обухвата и писану Божју реч и незаписано искуство светих људи, особито је посведочено у делима Светих Отаца Цркве, црквеним канонским Правилима, одлукама Васељенских сабора и њима потврђених помесних сабора Цркве.

Преподобни Нил Сорски саветује да не чинимо ништа од онога што није посведочено у Светом Писму и светоотачким делима, чак иако се чини да је веома корисно. Демонску сличност истини треба одбацивати због тога што је привидна демонска истина штетнија од саме лажи. И најбоље пиће, када се помеша са отровом, штетније је од покварене воде.

Онај ко жели да има заједницу са Богом, да пребива у спасоносној вери он мора, вели Свети Викентије Лирински, уз помоћ Божију, двоструко да огради своју веру и то: ауторитетом Светог Писма и Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Апостолска је, светоотачка је вера: веровати по Предању свете Васељенске Цркве. Без тога се не може бити хришћанин. Свети Дамаскин објављује небоземну истину говорећи: Ко не верује по Предању Васељенске (Саборне) Цркве - неверник је.

Предање је по Светом Викентију, оно што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени. После ове јасне дефиниције богоносног оца из петог века, ваља запитати најновије новотарце од кога су примили своја новачења и у Светој Литургији и у погледу иконостаса и у осталим сегментима духовног живота нашег народа? Нека нам јасно кажу зашто је била неисправна пракса и сачувано предање Светог Владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског. Зар су они били духовно слепи па нису видели потребу за реформом коју данас нуди и безаконо спроводи лажно названи разум. Зар њихова светост није најбоља гаранција да златна нит предања која има свој почетак у Светим Апостолима непрекинута преко њих долази до нас. Зар је потребно, ради утољавања жеђи за Богом, прелазити океан хришћанске историје и то на дасци свога разума. Зар није разумније само захватити живу воду предања коју нам Господ нуди на дохват руке кроз Светог Владику Николаја и Светог Аву Јустина Ћелијског. Сваки од њих нудећи нам живу воду Светог Предања са Светим Максимом Исповедником говори: "Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него говорим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу" или са Светим Јованом Дамаскином: "Све што нам је предано - кроз Закон и Пророке и Апостоле и Јеванђелисте, ми примамо и знамо и веома ценимо, и преко тога ништа више не тражимо...

Примљено од наших Светих Отаца дужни смо да чувамо Духом Светим. На то нас упућују речи Светог Апостола Павла Тимотеју: "Добри аманет - поверено благо - предање сачувај Духом Светим који живи у нама" (2 Тим. 1, 14). Ако ми живимо по заповестима Божијим Дух Свети ће верно чувати благо Светог Предања у нама неизмењено и неоскрнављено. Ако не живимо по Еванђелским заповестима Дух Свети одлази од нас а благо Светог предања разграбљују и скрнаве невидљиви духовни разбојници - демони.

 

Време у коме живимо је време препуно саблазни. Човек никада   није   био   више   окружен   греховним   поривима   и  задовољствима него у наше време. Грех се умножио а љубав и вера многих охладнела до крајњих граница. Греховна раслабљеност се дотакла и многих Архијереја Цркве Божије. Дотакла се и одагнала чувара Светог предања - Духа Светог далеко од њих. Благо Светог Предања у њима је похарано, оскрнављено а последице тога јесу немири, смутње, неред и самовоља која потреса темеље Цркве. Да Свети Василије Велики живи у наше време поново би са тугом рекао: "Много ме жалости што су запостављена правила Отаца и што је избачен сваки ред из цркава. Бојим се да, мало по мало, ако небрига буде напредовала овим путем, не дођу црквене ствари до потпуног краха" (Свети Васшшје Велики, канон 90).

Сведоци смо да брод Цркве Христове са свих страна запљускују таласи лажи и таме. Звери глобализма, екуменизма, материјализма, хедонизма разјапиле су своје чељусти како би прогутале, ако је могуће, и изабране. Систематски, ђаволски лукаво, бришу се разлике између светлости и таме, између Христа и Велијара, између Православне Вере и разних јеретичких учења. Померају се "међе отаца". Једном речју, кроз нарушавање Светих Канона и Светог Предања затире се Православље. Методи затирања су до детаља разрађени у лабараторијама Ватикана и анонимних светских моћника а спроводе се, нажалост, уз помоћ мрачних синова из нашег народа. Настала су времена тешка, о којима говори апостол. Пророштво Светог Анатолија Оптинског се испуњава дословце: Због оскудице у побожности, појављују се јереси и расколи. На архијерејским престолима и у манастирима нема искусних и опитних у духовном животу. Јереси обмањују многе. Непријатељ рода људског делује лукаво. Не одбацује на почетку догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него неприметно унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога. Довијање непријатеља и његове "типике" заиста примећује веома мали број људи. Та мањина зна да се после напада на Свето Предање спрема жесток напад на Свете Догмате Цркве и покушај да се она потпуно уништи - што је и коначни циљ звери назване „глобализам".

Шта нам ваља чинити у таквим околностима?

Ваља да још више пригрлимо наше традиционалне вредности, још ревносније да следимо наше славне и свете претке. Држимо се свете Вере Православне и живимо по тој Вери испуњавајући свете и спасоносне заповести Божије. Смирено принесимо Богу молитве за јединство свих у Христу Исусу. Одбацимо сваки страх и по савету Светог Јована Дамаскина стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се свакоме пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве. При свему овоме са радошћу хитајмо на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војници Исуса Христа (2. Тим. 11, 1-3), који рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Откр. 2, 10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.