ЦИКЛУС ПРВИ: Дијагноза болести човечанства: боголики човек и његова будућност

Глава пета, други део: Неопоходност хитног превођења човечанства из варварства у цивилизацију – због реалне опасности самоуништења      

 (Део закључка 1. циклуса)

Безбожје - узрок деструкције  људске заједнице

“Шта је Европа? ( Данас се свете речи Господовог “ геополитичара “, Златоустог Владике Николаја Српског и Свеправославног - даље: Св. Златоусти Владика Николај -, о Европи односе на читаву у злу уједињену Западну “цивилизацију”, а и на бројне народе широм света, који живе под непосредним утицајем Запада. - прим. бБ ). То су похота и памет. Обоје човечије: човечја похот и човечја памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је дакле Европа? Папа и Лутер. Засићене људске похоте до врхунца, и засићене људске памети до врхунца. Европски папа је људска похота за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Папа као владар света и научник као владар света...По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду ратови међу народима и људима? Како да не буде лудила и беснила код људи? Како да не буде болештина и суше и поплаве и чирева и сушице и револуције и ратова? Мора све то да буде, као што мора гној да излази из загнојене ране, и као што мора да се шири гадан мирис од нагомилане нечистоће.

До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година. Нису за то криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири. “ ( акц.бБ ) Св. Златоусти Владика Николај

+

У западним, постпсеудохришћанским, безбожним и паганским земљама живи  знатан део људске заједнице, одувек чврсто привезан за трулеж материјалног и мамона. Будући изразито безбожни и чврсто загледани у земљу, њихов хиљадама година неупотребљаван од Бога дарован дух закржљао је, и ова последња времана дочекао у јадном стању: са блокираним страхом Божјим, отсутном жудњом за Творцем и са до краја пригушеном савешћу за милост према ближњима и слабијима од себе.

Хиљадама година живе као пагани и без Божје Благодатне помоћи: у условима слободних, ничим контролисаних и, протеком времена, све узбурканијих и агресивнијих грешних страсти. Посебно се то односи на крајње егоистичнно и самољубиво среброљубље, ничим задовољиво сластољубље и демонску гордост, која их чини агресивним и тешко прелашћеним: живе у лажном убеђењу да су привилеговани надљуди, свише овлашћени да буду владари света! Последња фаза пред сваки досадашњи рат, кога ће лукаво изазвати лажно клевећући другу страну кривом и одговорном, је хистерични фанатизам, који код оваквих“праведних хегемона” редовно изазива јасно уочљив нинбершки синдром - пену на устима!

+

Одступање од Богом откривене Истине, већ од краја 4. века Нове ере даље, узрок је одступања Благодати Божје од “иноватора” Речи Божје. Одсутност Благодати Божје узрок је безверја, јер је вера врлина, која се као и све друге врлине дарује и одржава нетварном Благодатном енергијом Божјом, којом Бог општи са Својим тварима. Безверје је узрок безбожја, а ово опет грешности и острашћавања човека, пре свега мајком свих страсти - себељубљем и себеуздањем или гордошћу. Са безбожјем грешни човек постаје роб црних сила, кнезова и владара овога света који “ у злу лежи”, и који му непрестано нашаптавају, као некада Прародитељима, горду, илузорну и лукаву помисао да би га погубили: “Бићеш као бог”. Будући без Благодатне Божје помоћи, а што значи: без “ очију да види “ и без “ушију да чује” човек “бог“, будући у страстној прелести да може да постане “као бог”, креће ка врху и постаје похотљив и у свему у праву.

“ По похоти људској сваки народ и сваки човек тражи власт и сласт и славу, подражавајући папи римском. По памети људској сваки народ и сваки човек налази да је најпаметнији и свега блага земаљскога најзаслужнији. Како да не буду ратови међу народима и људима? ” - пита се Златоусти Владика, учитељ целе Васељене, слуга Божји, ( од све земне имовине имао је торбу ствари ), који је премудро многе своје школе са два доктората ( и то на Западу! ), и “ самога себе, и цео живот свој Христу Богу предао “.

Зато су управо на Западу Европе, “ под утицајем једне погрешне цркве “, већ при крају 11. века били створени сви потребни духовни и материјални услови за поновну доследну примену вјерују тада већ, заслугама папизма, одавно повампиреног античког империјалног Рима: “ покори и опљачкај “. Папство, као инспиратор, организатор, духовни и фактички вођа и “светило” тадашњег “ Светог римског царства “, организовало је свој Први крсташки ( читај: пљачкашки ) рат! Освајање и покоравање света злоупотребом симбола крста трајаће све до 15. века, када ће бити замењено колонијалним освајањима, која ће, у различитим облицима испољавања, потрајати све до тзв. глобализације са краја 20. века. Ова је била покушај коначног поробљавања целокупног остатка света, а ради његовог финалног допљачкавања али, на срећу укупне човекове заједнице, заустављен “ на путу за Дамаск “. Благодарност и слава Господу Милостивом, хвала мајци свих Православних - Русији!

Будући узроком палости, и држећи чврсто деструктивно човечанство у својим оштрим канџама већ читав миленијум, Западно вјерују “ покори и опљачкај “ и даље упорно маршира ка свом већ сасвим приближилом се циљу: самоистребљењу и нестанку човечанства!

О једној погрешној цркви

У званичном ставу да је од 4. до 11. века Нове ере постојао период суживота Хришћана са Истока и Запада у једној Христовој Цркви, нема нити трунке истине. Одмах након раздвајања Римског Царства на Источно и Западно, крајем 4. века Нове ере, развија се непрекидна борба римских папа за превласт и хегемонију,  како над световним царствима тако и над читавом Христовом црквом - са једне стране, а са друге континуирано “иновирање” одн. прилагођавање укупног изворног хришћанског Предања практичним овосветским, материјалним и политичким потребама папизма. Оваква политика западне “цркве” неће престати све до њеног формалног одпадања од  Христове Цркве, половином  11. века,  а наставља се све до данас.

+

Од поменутог раздвајања Римског царства на два дела тече процес “прилагођавања” изворног хришћанског Предања потребама верске “идеологије” папства, ради његове борбе за обнову Римске империје. Наиме, “дрвеним Крстом “ побеђени римски велможе разумели су да је директан рат са Хришћанством и Хришћанима унапред изгубљен. ( Напомена бБ: управо овде треба тражити и узрок, зашто је сваки рат са Русима и Русијом, унапред изгубљен; горди и безбожни Наполеон и демонизовани нацисти, будући црним силама прелашћени, нису имали нити приближно реалну представу против кога крећу у рат. Они су покретали ратове против руских царева, или против Стаљина, а фактички кретали су у рат против Православља и Православног духа рускога народа, те тако против Бога! И, разуме се, све те ратове су изгубили, а и изгубиће и сваки следећи... ).

Зато су одлучили да лукавом злоупотребом Хришћанства, ( преузимањем кључних верских функција у своје руке, стављањем тадашње праве апостолске Цркве под своју пуну контролу и опрезним дугорочним прилагођавањем Хришћанских догмата и канона својим потребама ), обнове некадашњу моћ и сјај Римског царства. Тако основна функција Христове Цркве, а то је спасење људских душа ради вечног живота у Царству Божјем, придобива другостепени значај: адаптирана потребама папства постаје ефикасно средство акумулације енормних материјалних средстава и политичког утицаја у функцији обнове славе, утицаја, поседа и материјалног блага Римске империје.

+

“Пројект” преузимања Цркве Христове и прилагођавања Хришћанства ће папство, са себи оданим световним велможама широм западне Европе, остваривати постепено, НА ДУГЕ СТАЗЕ. Није било лако пронаћи права, изгледом хришћанска и “духовна” те убедљива догматска решења, која ће моћи да се носе у борби са Источним изворним и Благодатним Хришћанством; такође није било лако пронаћи “духовна” решења да све три реалне силе човековог Богом удахнутог духа: страх Божји, чежња за Богом и савест, остану “вечито” приковани за творевину овог трулежног света, каква је “црква” од Запада. ( Права Благодатна Црква Христова, није од овога света; она је Небо на земљи ). А, без везаности народа за “цркву” неће бити нити славе, нити материјалних средстава, нити бораца за циљеве “цркве”! Одатле таква студиозност и постепеност у изградњи “догмата и канона” папске вере и “цркве”, од краја 4. века до данас. ( На пример: пуна кодификација “божансвености” римских папа, завршена је и озваничена тек на 2. ватиканском концилу, половином 20. века, иако је политика култа папа у пракси спровођена још од краја 4, века. Или следећи пример: већ почетком 5. века неки учитељи римске епископије, при одређивању личних особина Светога Духа, почели су да тврде како исходи не само од Оца, већ ”и од Сина” (филиокве). Цар Карло Велики, како би окончао вековни спор око исхођења, сазвао је сабор 809. године, и председавао му. На сабору је одлучено да се Симболу вере придода ”и од Сина”. Без обзира на одбијање неких папа да одобре овај додатак, он се најпре раширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке, а до тзв. великог раскола и широм читаве Западне “цркве”).

То је била типична “технологија” за настанак промена у изворној откровењској вери Господа Исуса Христоса, одн. за настанак догмата нове папске вере. Почев од 7. века франачко-германски освајачи Запада, још док су били дивљи варвари и пуне верске незналице, свргавали су “ непослушне “, правој вери одане, папе, епископе, игумане..., замењујући их својим “кадровима”. До половине 11. века, у Италији и на Западу, више није било Православних епископа, нити исповедања изворне Спаситељем, Светим Апостолима и Светим Оцима првих Васељенских сабора, предане нам вере. Ово значи да је од европског Запада тада коначно одступила и Благодат Божја.

+

И формални “развод”  ( “брака” никада није ни било! ), цркава 1054. г. паписти су извели тако, као да се једна те иста црква поделила на два дела, и то кривицом Источнога дела. То зато, да би касније лакше доказивали да је Западна “црква” наследница изворног Хришћанства, а фактички права Христова Источна Црква, са правом названа Православна због скриктне оданости Христовом Откровењу и Хришћанском светом Предању - да је јеретичка!  У овоме се једна од безброј лукавих намера Западне “сестре цркве” да и формално утемељи оправданост своје агресивности према Православној Цркви унијаћењем и прозелитизмом.

311. г. Нове ере Римски император Галерије доноси едикт, којим Хришћанима дозвољава слободу истоведања вере. Две године касније Свети Константин Велики издаје тзв. Милански едикт, којим изједначава Хришћанство са осталим верама у Империји.

Али, шта се у овом пропалом свету са Хришћанством дешава шеснаестак векова касније?! Сваког поверења и угледа вредан, широм света познат човек и заговорник сваке истине, проф. др. Смиља Аврамов, тврди да је у САД својим очима видела званичан документ, тајни споразум између САД, Ватикана и Немачке, закључен још 1976 године, а једна од тачака споразума била је - тотално уништење Православља, са образложењем: глобализација уз Православље тешко да ће успети! Уништење Православља фактички је протеривање Откровења Господњег, Јеванђеља Његовог и Светог Хришчанског Предања са ове планете. Као да се Син Божји није оваплотио и није нас посетио! Глава Цркве Православне је Син Божји, а Његов Заменик на земљи Дух Свети. И ето Шта господа земаљска “тотално уништавају” и Кога са ове планете гоне и коначно протерују! Али, нама се чини да су, управо када су усмерили своје ескадроне смрти ка Дамаску, и већ били близу и чули: “ Савле, Савле, зашто Ме гониш?... Ја сам Исус ког ти гониш: тешко ти је противу бодила праћати се.“ Господња реч “бодило”, у конкретном случају примене западног вјерују: “покори и опљачкај”, синоним је речи “Православље”!

+

Папство никада не одустаје од свог кључног циља - уништења Православља. Источне “шизматике” ( отцепљенике!), треба присајединити “правоверној” Западној “цркви”, и са оваквим “интеграцијама” не стати - све док папа не постане поглавар свих цркава, свих вера и верника на свету, а заједно са својим Западом и власник свих и свега изнад, на и испод ове планете.

Читав период тзв. “суживота” обе цркве од око 600 година, био је период излегања подметнутог “кукавичјег јајета” у гнезду Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве - да би двестотинак година пре тзв. Великог раскола излегло се “биће”, од мајке различите природе, све до данас настојало да на силу покори и преузме, разори, и својом овосветском природом собом замени и мајчино гнездо и сав свет око њега!

+

На тај начин у римској “цркви” настала је нова вера, која се и данас дограђује и усавршава. Узрок непрекидном развоју и усавршавању папске вере налази се у њеној овосветској природи: за разлику од изворне Цркве Христове, која није од овога света, и која се чврсто држи непроменљивог Светог Хришћанског Предања.

Оно што је од овога света времено је, тварно и трулежно. Зато подлеже сталној доградњи, поправкама и променама како не би нестало, јер у својој природи садржи начело опадања, трулења и смрти. Свака таква доградња и усавршење у ствари је лечење оболеле тварне појаве, а ради продужења њеног трајања. За разлику од релативних и трулежних појава овога света, оно што је вечно поприма савршену, апсолутну и непроменљиву природу и форму.

Папска вера је по својој природи суштински различита од Христом, Апостолима и Оцима првих 7 Васељенњских Сабора преданог правог и изворног Хришћанства. Она је, по својој суштини, обновљена римска паганска култна вера Понтифекс Максимус-а, ( из којих се видљиво јавља сам бог ), али овога пута са само једним божанским идолом - папама, из којих се, будући да су непогрешиви заменици Христови на Земљи, такође видљиво јавља сам бог.

Како се Господ наш и Спаситељ не би уплитао у земаљске надлежности и послове папа, њихова вера усваја и примењује догмат да су божанске енергије тварне, а не какве јесу - нетварне, којима Спаситељ чисти своје ученике од греха и страсти, освећује их и обожује! Није ли управо Господ Исус Христос Сам рекао: “ И, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века”. Како би папе имале “Ризницу добара” и били “Даваоци Живота” папизам још у 5. веку креира и до данас примењује догмат “филиокве”. А, све што има и преставља Син Божји у Божјем Царству, имају и представљају и папе, као Његови заменици на Земљи!

+

Култна папска вера, будући безблагодатна услед одступања од правог Хришћанства, омогућила је настанак и ширење безверја и безбожја, које је, опет, директан узрок настанка и све силнијег дивљања греха и страсти у људској заједници, повампирења  и хиљадугодишње примене начела Римске империје “покори и опљачкај”, насиља, рата и смрти. 

Запад је тешко болесно друштво, јер од стране римске “цркве” није спроведена права христијанизација. Због прилагођавања Хришћанства борби за обнову Римске империје, и папска вера и тамошња “црква”, по својим суштинским одредницама, јесу добро маскирано псеудоришћанство и потпуно посебна вера. Ова вера настала је крајем 4. века у Риму, и никада није била део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, из Симбола Вере са Никејског Сабора.

Погешан развој човечанства и његови гробализатори

Богоодступништво Запада је почело измена правог Хришћанства у папској “ цркви “ још крајем 4. века, и развија се каквим све не “иновацијама вере” све до данас.

Већ у 9. веку Нове ере из подметнутог јајета у гнезду изворне Хришћанске Цркве, која је одиграла улогу инкубатора, излегло се “пиле” папизма, које је ујединивши своју већ развијену и учвршћену псеудоверу и псеудоцркву са германском Европом, оформило ново, овога пута “ Свето римско царство “. Последица безблагодатности промењеног “хришћанства” папизма, је настанак плодног богоодступничког тла на Западу Европе. Ово плодно тло, папизмом ђубрено вековима, узрок је појаве француских просветитеља - атеиста, из 18. века. Они су ( Монтескје, Дидро, Волтер, Русо & co. ) нанели даљи велики ударац Хришћанству, својим безбожним учењем да “ изнад науке нема ничег “. “Спекулацијама слободног ума”, они су “обрадили и припремили тло” и поставили темеље за даљи настанак научних теорија “генијалних” неимара савремене лудости и пропасти овога света, одн. великим градитељима даљег богоодступништва Запада: Марксу, Ничеу и Дарвину. Њиховим радовима из 19. века, безбожје на Западу се и теоретски и практично коначно утврдило.

Процес даљег одбацивања Бога са Запада, под утицајем владајуће либералне идеологије, тече читавим 20-тим веком и завршава се “великим напорима и успесима” градитеља, / не Фукијаминог, него/, буквалног краја историје самоуништењем човечанства. Ови најновији градитељи “ светле будућности човечанства “ су у реримизаторе мутирали се либерали, тзв. глобализатори, а пуно тачније име њихово било би:  гробализатори човечанства. Они су и идеолози тзв. глобализације и изградње Новог светског поретка, од краја 90-тих година 20. Века.

+

Од тада Запад живи у пост-псеудохришћанској ери, а не у постхришћанској, како то нетачно тврде многи теолози. Наиме, последњи прави хришћански Православни епископ, према званичним историјским подацима, је од стране полатињених германских полу-варвара са Запада Европе истеран још 1046. године! Тиме је била завршена замена Православних богослужитеља бискупима и осталим клером германског порекла. А у време непосредно након 2. св. рата Св. Златоусти Владика Николај пише: “ Људска похота ( папизам ) и људска памет ( лутеризам ) венчани су у наше дане и створен је један брак који није ни католички ни лутерански, него очигледно и јавно сатански. Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска, и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште одриче се путовања из овога света. “( акц.бБ). Значи, према сведочењу св. Господовог “Геополитичара”, већ 50-тих година минулога века на Западу нема нити лажног хришћанства: Запад се и тада налази у постпседохришћанству! Лажно хришћанство западне “цркве”, као потпуно нова вера, није од јуче: оно у континуитету траје од 4. века до данас! Управо бројне суштинске промене правог Хришћанства, детаљно обрађене и представљене Светим Оцима Православне Цркве ( па нема потребе да их овде износимо ), представљају кичму нове вере Западног папизма. Без значаја је шта папизам за себе говори, и шта већ вековима грубом силом и лукавством намеће. Још је мање значајно колико чланова има та верска заједница и колико чланарине убире. Једино од значаја је спасење душа људских за живот вечни, а за то је потребно да Глава Цркве буде Спаситељ Исус Христос, а Он то у Православној Цркви и Јесте. Друго од значаја за спасење душа је доследна примена изворног и аутентичног Откровења Спаситеља Исуса Христоса, без икаквих креација слабашног људског ума, а што у Православној Цркви и јесте.

+

Безбожна, хомоцентрична, политичка теорија либерализма ( уобличен у 18. веку ), је идеологија која сматра заштиту личних слобода човека основном сврхом постојања државе. Значи, код либерала држава постоји ради заштите личних слобода, и то је оно што суштински одређује либерализам као глобалну политичку теорију. Личним слободама либерализам “усрећује” човека.

Богоборни и хомоцентрични комунизам је, хронолошки гледано, настао као друга политичка теорија и идеологија ( уобличен у 19. веку ), која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва, које се заснива на заједничком власништву над средствима за производњу. Значи, комунизам “ усрећује” човека одумирањем државе и класа, као и укидањем екплоатације рада и радника колективним власништвом средстава рада.

Следећа политичка теорија је богоборна и хомоцентрична идеологија фашизма (као идеологија и пракса настао у 20. веку), заједно са својим знатно радикалнијим “рођаком” нацизмом. Заједничко фашистичким режимима и покретима било је стављање државе изнад појединца и његових права, политички систем изграђен око једне странке и једног вође, те корпоративни економски систем, усмерен на постизање хармоније између различитих друштвених класа. Фашизам је и екстремни облик национализма; већина држава у којима се појавио биле су националне. У вишеетничким срединама се фашизам често манифестирао кроз етничку, расну и верску нетолеранцију, чији је крајњи израз био холокауст. Права појединца у фашизму су укинута, а насиље је институционализовано као средство унутрашње и спољашње политике. Дозвољена је само једна странка, а слобода штампе и изражавања не постоје. Значи, у фашизму екстремна десница “усрећује” човека   радикалним ограничењем свих слобода и људских права, а ради веће стабилности државе и њеног бржег материјалног развоја. Фашизам ратује, противећи се свим могућим идеологијама, осим својој!

Либерализам, који је човека “усрећивао” личним слободама и правима, трајао је до сада најдуже од свих идеологија, и то до пада комунизма, крајем деведесетих година прошлог века, када је замењен новом политичком теоријом са политиком тзв. глобализације.

Комунизам, који је својом полицијском једнопартијском државом усрећивао човека “ светлом будућношћу “, распао се након седамдесет година трајања, као и либерализам крајем деведесетих година прошлог века; Запад, као наследник либерализма и протагонист тзв. глобализације, све бивше комунистичке државе, осим колоната Чешке и донекле Словачке, држи у положају робонија, или се са њима налази у сталном “хибридном” рату, како би их подчинио својим материјалним интересима и идеологији НСП.

Фашизам и нацизам, у свом изворном класничном облику, престали су да постоје поразом у 2. светском рату.

+

Поставља се питање у каквој политичкој теорији и идеологији овај свет живи након замене либерализма и увођења тзв. глобализације, односно чиме “глобализатори” света “усрећују” човечанство. Јасно је да се ради о до сада најгрубљој форми реализације западног колонијалног “вјерују”: покори и опљачкај. Такође је јасно да се односи у свету налазе у фази, не некакве апстрактне “глобализације”, већ реримизације: огромној већини човечанства СВК наменила је положај робова ( око 6 милијарди људи ), који живе у робонијама, док је мањем броју ( око једна милијарда, углавном поданика држава бивших чланица Светог римског царства), наменила положај колона, који живе у колонатима. Ради се о односима у прелазној фази: од почетка тзв. глобализације па до окончања изградње Империје технотроног Новог Рима. Пошто је читава “светла будућност” људске заједнице од стране властодржаца - “глобализатора” обавијена тајном и мрклим мраком ( нема прокламованог идеолошко - политичког програма ), и пошто реална светска власт није институционализована и делује иза кулиса, то ћемо природу политичке теорије и идеологије у којој живимо, одредити према средствима и циљевима политике “глобализатора”.

Основно прокламовано и стриктно коришћено средство њихове политике је богоборно и хомоцентрично веровање у прогрес, развој и усавршавање човечанства. Ову лажну религију напретка, Европи и свету, донело је Просветитељство. Оно је, најизразитије на Западу, постепено, на маргине друштва потиснуло све традиционалне облике религије, а нарочито  нагло пало је тамошње псеудохришћанство.

Присталице напредка безрезервно прихватају суштински значај развоја модерне технологије за човека, и ову идеју доводе до њеног логичног краја. Усавршавање технологије, сматрају, доводи човечанство до могућности да се, обзиром на постојеће карактеристике људске врсте, могу трудом самога човека створити савршениПравославни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо и Божја земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Hе може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је – отето проклето._x000B_Ни у овом погледу не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада.

ја бића. “Бићете као бог”: човек преузима функције Створитеља и креће себе самога да усавршава. Ово се постиже побољшањем свих делова људског тела, њиховом заменом вештачким деловима, који се не разликују од оригиналних делова тела и унутрашњих органа. Укључена је и технологија симулације свести или снимка свести на посебним носачима информација - картографија/мапирање мозга. Најновија открића у области структуре генома омогућавају корекцију организама – унапређење квалитета, и на основном нивоу.

Човека, који себе самога усавршава не занима Богом удахнут вечни његов дух одн. његова боголикост. Напротив, будући да живи у палом духу овога света, као продужена рука и роб његових црних одпалих владара, његов приоритетни задатак је да са лица земље одстрани најпре Бога, а затим и све што човека везује за Њега. Спаситељем дату нам могућност да се очистимо од греховнога зла овога света, осветимо, постанемо богови по Благодати, и вечно живимо у Царству Божјем они одбацују. Желе да човеков живот вечни у Спаситељу замене вечним трулењем и вечном смрћу!

Свето Предање каже да ђаво може много, али човека не може да створи. Може да направи његову пародију, и створи његову симулацију. Пост-човек је очигледно замисао оца лажи и сваке прелести.

Зато политичку теорију и идеологију периода “ глобализације “, према циљу ове крајње безбожне и (пост)хомоцентричне идеологије, а то је стварање пост-човека, треба назвати постхуманизам.

+

“Глобализација” (идеологија постхуманизма) је нова политичка доктрина, настала након идеолошког самоубиства (свесном суштинском метаморфозом) идеологије либерализма, од које се суштински разликује.

Либерализам се залаже за уставну власт, представничку демократију, владавину права, стоји на страни људких права и грађанских слобода, а посебно слободе говора и слободе штампе; либерализам осуђује насиље, верује у слободно тржиште и слободну трговину; државне владе одговорне су за здравство, образовање и борбу против сиромаштва.

Постхуманизам (тзв. глобализација) је идеологија тоталитарног друштва глобалних “ господара и богова “, идеологија нове Светске владајуће класе (СВК) постлиберализма. Уставна власт, представничка демократија и владавина права укинути су и замењени личним волунтаризмом врха СВК, која грубом силом и диктатуром остварује своје декрете. Сва људска права и грађанске слободе човека укинути су, осим права на вулгарно материјализован живот: права на дириговани конзумеризам и  хедонизам, права на све облике примитивизма и делатности у правцу разчовечења боголико створеног човека. Слобода говора и слобода штампе укинути су. Код акција трансформације државе у псеудодржаву, паралелно са постављањем лажне власти, преузимањем и трансфером права на одлучивање о свим виталним питањима унутрашње, спољне, економске и социјалне политике бивше суверене државе, органи СВК обавезно својој чврстој власти и цензури подређују сва средства информисања колоната или робоније. Постхуманизму иманентне су све наци-фашистичне методе укидања свих слобода и репресије код свих појава одпора њиховој диктатури: док је либерализам осуђивао насиље, постхуманизам га редовно користи за наметање својих политичких циљева. Слободно тржиште и слободна трговина такође су укинути: у економским односима постоји само једна слобода, а то је “право и обавеза “ свих економских субјеката у свету да служе неограниченом повећању моћи и материјалног богатства глобалних “господара и богова” са Запада и, ради остварења тог “узвишеног” циља, да све своје привредне ресурсе, укључујући и људске, ставе на њихово слободно произволење. Иначе, следе свакаве “санкције“, лажизација читавога народа, а нарочито његовог народу оданог руководства, опкољавање са свих страна, осиромашење, беда и исељавање народа,  “опамећивање” бомбандерима и “томахавцима” и поново масовно исељавање народа, обојена револуција и крај: беда, исељавање, висока смртност и негативни наталитет, општа деструкција на све стране, нестанак морала и идеала, разчовечење човека и његовог друштва уз нагли нестанак људи и наглу појаву нељуди који све решавају лажима, преваром и насиљем... Све ово народи, објекти лажизације, можда и могу да опросте, али “томахавке”..., у хиљадама..., све по глави становника, деце, жена, старих, немоћних и болесних, бедом и глађу измучених људи...?!

Да, постхуманизам се суштински разликује од либерализма: по плодовима ове идеологије се то јасно познаје.

Здравство је то само за привилеговане и у функцији колосалног егоизма Запада: служи политици повећања смртности у народу и повећања негативне стопе прираштаја становништва; образовање је у функцији демонских циљева разчовечења човека, а сиромаштво и беда народа званичан политички циљ “глобализатора”.

+

Око 300 година било је потребно да Дрвени Крст победи римску империју зла, и да се Једина Истина Христова рашири васељеном. Даљих шеснаест векова било је нужно повампиреној Римској империји зла, да Хришћанство протера са Западног дела васељене. Није лако победити Истину! А и, после свих победника, победиће Христос`!

+

Узевши у обзир све што је у првом делу овог рада, речено о утврђеним болестима овога света, треба утврдити и како да се Православно односимо према Западном болеснику - извору укупне светске деструкције и свеколике патологије.

Најпре чујмо обавезујуће Заповести Господње по том питању. ( Мат. 5, 38-48, прев. Вук Караџић ).

38. Чули сте да је казано: око за око, и зуб за зуб. 39. А ја вам кажем да се не браните ода зла, него ако те ко удари по десноме твом образу, обрни му и други 40. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. 41. И ако те потјера ко један сахат, ти с њиме два. 42. Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му. 43. Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега. 44. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне; 45. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он заповиједа своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима. 46. Јер ако љубите оне који вас љубе, какову плату имате? Не чине ли то и цариници? 47. И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? 48. Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески.

А ево и тумачења цитираних Заповести Господњих, “ за људску праксу”, од стране св. Златоустог Владике Николаја Српског:

“ Господ тражи зидаре, а не рушиоце. Јер ко зида добро, самим тим руши зло. Ко се пак окрене да руши зло, брзо заборави зидати добро и претвара се у злочинца...

Мрзи на зло, но не мрзи на човека који чини зло, јер је болесник. Ако можеш, лечи болесника, но не убијај га мржњом својом. Држи се добра, и само добра, јер је добро од Бога, и јер је Бог ризница свих добара “.

+

Ово значи да предлог Новог међународног реда, одн. нове светске политичке теорије и идеологије, која треба да помири противречности овога света до степена мирне сарадње држава и народа, мора, пре свега, да садржи довољно јак стимуланс болеснику са Запада, одн. довољно велико “златно теле “ да га овај прихвати и доследно спроводи. Са друге стране, предлог треба да испуњава захтеве Председника Православне Русије из Валдаја од 2016. г., најпре јер су ти захтеви дубоко хришћански, - воде миру и правди и победи доброг над злим -, а затим што би без њихове примене у пракси СВЕ ОСТАЛО ИСТО!

Значи, предлог Нове светске идеологије мора да буде реална али праведнија основа за изградњу светскога мира, све тамо до неке што даље будућности...

Да ли је могућ такав Међународни поредак, различит од свих досадашњих, али и реално стварив? Да, помоћу Божјом,могућ је. Могућ је захваљујући Православној “геополитици”, која осим свог одређења, читаоцима сајта предоченог у првом прилогу, има и своје прецизније одређење:

Православна “геополитика” је Православна богословска “ наука”, чији је циљ да истражује и открива начин примене Светих Хришћанских Догмата, а посебно Светих Врлина мира, мирног решевања сукоба, правде и правичности, добре воље, једнакости међу људима, милосрђа и сл., у условима противречне, конфликтне и изчезнућу човека усмерене реалности безбожног духа овога света, како би се избегло самоуништење човечанства, реално могуће услед хистеричног дивљања грешних страсти на обезбоженој и до фанатичне фазе острашћеној Западној страни овога света, и последично могућег фаталног сукоба Запада и његових колоната и робонија - са остатком слободног света. Истраживачки метод ове богословске “науке “ је поука Господња: “по делима ћете их познати “.

Православље и папизам

И пошто чусмо шта нам заповеда Господ о односу према непријатељима, а и тумачење Св. Златоустог Владике Николаја по том питању, можемо се осврнути и на уређивање односа папизма са Једном, Светом, Саборном и Апостолском (Православном) Црквом.

Најпре, али само кратко, јер је “паметнима довољно” и до сада написано, о томе да папизам није непријатељ Православља, него само привремено раздељени део једне Хришћанске цркве:

“ На Светој Гори има и многих других чуда које јасно показују да је Православље истинска вера и да сам Бог и Пресвета Богородица желе да је сачувамо. На пример, познате су речи  Богородице иконописцу о римокатолицима када су пристигли  на Свету Гору 1276. године: „Ево дођоше непријатељи Мога Сина и Моји непријатељи“...

Морамо рећи да  се наших двадесети шест Зографских мученика 1276. године суочило са истим тешким избором – сачувати   манастир Зограф или сачувати Православље. Као што знамо добро, одлучили су да се не одрекну  Православља, због чега је манастир Зограф уништен од Латина, а наши монаси су спаљени. Али Бог је прославио подвиг наших мученика вечном славом, он им је дао Његово Царство Небеско “. ( Јеросхимонах Димитриј Зографски ).

Недвоумно, тзв. римокатолицизам је суштински различита вероисповест од изворног Хришћанства, којег баштини Православна Црква. Зато Св. Авва Јустин Поповић, Нови Догматик, и пише да су паписти “псеудоцрква” и “псеудохришћанство”, односно - лажна црква и лажно хришћанство. Он посебно истиче да је Православље једино могуће Хришћанство! О овим питањима код највећег броја православних Отаца постоји чврсто једногласје.

+

Православље је Христоцентрично. Римокатолицизам је култна вера и папоцентричан, јер је папа “ непогрешиви заменик” Христов на земљи: “ Понтифекс Максимус “, из којег се видљиво пројављује сам бог.

Код Православних Господ Бог Свети Дух верне “учи свему”. Код Римокатолика, папа све учи свему.

Код Православних Христос спасава човека Својим нетварним божанским Благодатним енергијама. Код католика божанске енергије су тварне, али папа и његови овлашћеници Свише добијају енергије, којима опраштају грехе и спасавају вернике: ове делују објективно, независно од уложеног труда верника за очишћење од грешних страсти и придобивање св. врлина, освећење и обожење. Св. Авва Јустин говори о јереси механизираног спасења и живота код католика.

+

Несумњиво, папизам је посебна вера, суштински различита од Православља. Трагедија је двојна: нити Православље успева да прихвати чињеницу да је одбегло ( тачније: одпало ) “дете” сасвим друге природе, одлучно наставило својим путем - па га до данас зове да се покаје и врати; нити одбегло “дете” признаје своју одпалост и суштинску различитост од Православља, и до данас не одустаје од лажне тврдње да је оно изворна истинита црква, са правом одозго да другу страну натера на “транзицију”.

Миленијумски сукоб Православља и папизма један је од основних узрока деструкције, трагике и дуговечности вандалске историје људске заједнице. У пресудном је интересу човечанства, и крајње је време, да се овај сукоб “замрзне”. Управо овај сукоб узрок је суштинске раздељености човечанства, а и немогућности да се пронађе довољно силан кохезиони чинилац, и пређе на мирно решавање важних спорних питања у људској заједници.

+

Хришћани су следбеници Живога Бога Исуса Христоса, Који Је Пут, Истина и Живот. Одатле и име Хришћани, а вери Хришћанство.

Тзв. римокатолици су следбеници римских папа, који су твари, обични грешни људи, и који су, ради остварења земаљских империјално-политичких и материјалних циљева, у своја кола “упрегли” и непобедиво Хришћанство, прилагођавајући га овосветским циљевима. Зато тзв. римокатолицима ( поново балон тремин! ) одговара име ПАПИСТИ, а вери њиховој ПАПИЗАМ. Ови термини тачно одражавају суштину ове вероисповести.

Али, без обзира шта многи Православни мисле, папизам је веома озбиљна глобална институција и верска заједница. Не само у смислу великог политичког утицаја у свету, што није спорно, него и у верском смислу. Ко у то не верује може се лако убедити пажљивим читањем обимне књиге “ Католички Катехизис” и удубљеним размишљањем о ономе што чита. Уочиће најмање две важне ствари: огроман многовековни труд и невероватну овосветску логичност  и прецизност навода. Наиме, све што тамо пише намењено је душама од овога света, па је стога нужна овосветска убедљивост и логичност. Све је механички добро упаковано, па и механичко спасење душа: целокупно “спасење” потпуно је “ сажвакано”!

Али, подвижници Господови, који се “ са напором и трудом “ крећу “ уским и трновитим путем “, милошћу Господовом, одмах ће уочити тачност и истинитост свега онога што Свети богоносни Учитељи Православне Цркве уче “ о једној погрешној цркви”, о папизму. ( Важно: Православној браћи која се “ подвизавају на лакши начин “ или су почетници, не препоручујемо читање католичког катехизиса, јер им то само може шкодити, а користи неће бити никакве ).

+

Једини могући начин за уређивање односа између Православних и паписта је да ови потоњи одмах престану са било каквим преузимањем простора Православних у свету, јер је то злочин против боголиког човека због спречавања спасења људских душа. Са друге стране, Православни треба одмах да престану да римокатолике, и заједнице настале од њих од 16. века даље, називају одпадницима и јеретицима. Ради се о потуно различитим верама! Уколико је неприхватљиво да се Муслиманима, Будистима и осталим изворним светским верама дају погрдна имена јеретика, онда је то неоправдано и за паписте, протестанте и остале верске заједнице, без обзира што ове себе називају хришћанским. Првославље јесте “ једино могуће Хришћанство “, али Православни увек и заувек морају да буду и “ Изнад Истока и Запада “ (Св. Златоусти Владика Николај).

+

Као неминовна последица миленијумске безблагодатности због тешког кривоверја Западних “цркава”, и последичног свеопштег безбожја, у свим животним пројавама и у свим  димензијама идолатријског живота на Западу дивљају грешне страсти, а нарочито колосални егоизам са себељубљем, фанатична годост са охолошћу, надменошћу и неконтролисаном агресијом, ничим задовољив хедонизам: блуд, стомакоугађање, разна чулна уживања и животне сујете свих могућих врста и облика...; данас се дивљање грешних страсти у душама Западњака налази у страдијуму хистеричног фанатизма, а што је знак скоре опште експлозије “бомбе”, препуне незамисливих количина деструктивне енергије набујалих страсти.

Политичке теорије и идеологије Нове ере

Прва светска политичка теорија и идеологија извире из изворног, правог Хришћанства, заснованог на Откровењу Господа Исуса Христоса и укупном Светом Предању Источне Православне Цркве.

Мир међу народима по правом Хришћанству заснива се на бестрасном миру Христовом: “ Мој мир вам дајем “ говорио је оваплоћени Бог и Једини Човекољубац.

Разуме се, свако решење, за свако поједино питање битисања човека, које потиче од Савршеног Бога је савршено. За настанак Христовог мира у свету, потребно је да и Запад буде Православан, и да се значајнији део човечанства подвизава и постиже стање очишћења од грехова и страсти, освећења и обожења, још у земаљском животу. Нажалост, због живота највеће већине људи у палом духу овога света, оваквом, једино правом, светом Христовом миру међу народима, не можемо да се надамо.

Због позитивне улоге Источне Православне Цркве, међу Православним народима, није бележено да су ови, односно њихове државе, током историје, нападали, освајали, и силом наметали своју Православну веру, идеологију и економско-политички утицај на Западне државе. Изразита већина припадника Православних народа, било да се налазе у папско-колонијалном ропству Запада, било да су слободни, западно вјерују - “ покори и опљачкај”, и данас ( након више од черврт века духовно-материјалног терора и сатанизације света од стране Запада! ), одбацију са гнушањем. Да ли је потребан већи доказ миротворства Силе Христосове, Који је Љубав, као и Цркве Његове Православне?!

+

Друга светска политичка теорија потиче од стране креативног и еволутивног псеудохришћанства, тзв. римокатолицизма, или прецизно речено, од хомоцентричног, идолатријског и култног папизма. Ова посебна псеудохришћанска религија се од религије античког Рима, у суштини, разликује само по томе што је стари Рим имао много богова - идола, а папизам, религија најзаслужнија за  “вечитост” Рима и западног империјализма, има само једнога идола - папу, непогрешивог Понтифекс Максимуса, из којег се видљиво пројављује бог.

Папизам, како у свакодневној светској политици, тако и код верских ритуала и у политици историјски непрестане западне верско-политичке експанзије, (зло)користи Хришћанство.      Применом светске логике, филозофског рационалог расуђивања и обавезних политичко-идеолошких директива са врха “цркве”, папизам је изнедрио тзв. схоластику, чији је прокламовани званичан циљ саздавање логичних аргумената за обијашњење верских догми, Али прави, суштински циљ схоластике је био “креативна адаптација” основних Хришћансих догми и уверења, одн. измена изворног Хришћанства и његово прилагођавање светским потребама папизма.

Ова посебна, самостална, “ погрешна “ (Св. Златоусти Владика Николај) “псеудоцрква” (Св. Авва Јустин Ћелијски), будући безблагодатна - јер је по циљу настанка и по својој правој природи “чедо” овога света -, изнедрила је најпре безбожне и богоборне француске просветитеље, са људском науком као кључним идолом, а касније и Ничеа, Маркса и Дарвина. Ови теоретичари пале људске “истине” (главни инжењери изградње широког пута, којим се човечанство креће - за нигдину), “породили” су, богоборни и привремени либерализам (самога себе пребацио у историју само-трансформисањем у идеологију постхуманизма, при крају 20. века ); богоборни и привремени комунизам ( самога себе пребацио у историју, самоукидањем, при крају 20. века ), богоборни и привремени, нарочито горд и агресиван, наци-фашизам ( самога себе пребацио у историју, поразом у 2. св. рату ), богоборни и привремени, нарочито горд и охол постхуманизам, који се налази у фази историјског “развоја” под формом тзв. глобализације, одн. изградње Новог светског поретка.

Постхуманизам је сигурно последња идеологија човекове Епохе вандализма. Он је унапред “програмиран” да заврши у смрти и ништавилу: било тако што ће изазвати самоубиство Армагедоном, и собом у смрт повући читаво човечанство уз уништење Планете - било свесном технолошком разградњом, одн. разчовечењем боголиког човека.

Обзиром да се страст гордости на Западу, код критичног броја људи, већ развила до фазе хистеричног фанатизма ( ради лакшег разумевања значења ове појаве: у свему приличи на човека из четридесетих и прве половине педестих година минулога века, коме је код сваког обрачуна са самоствореним противницима, излазила пена на уста ), то је прва могућност знатно вероватнија.

+

Поставља се питање, могу ли бројне западне “ хришћанске цркве “ да помогну код смиривања хистеричног фанатизма у душама Западњака, и последично предратних тензија у свету, и да се спорови решавају мирним путем? На ово питање одговара А. И. Осипов, професор московске ДА:

“Обрaтите пaжњу још и нa то - кa кaквом миру нa земљи стреме сaвремене хришћaнске цркве: кa стaрозaветном миру (шaлому), који ознaчaвa земaљско блaгостaње (одсуство рaтовa, одсуство стрaдaњa, недaћa, несрећa, пaтњи, пошaсти), или кa новозaвјетном (ирини)? У Јевaнђељу читaмо: Мир (ирини) Мој дaјем вaм„. Премa једноглaсном тумaчењу отaцa, под миром Христовимa подрaзумијевa се стaње душе ослобођене од стрaсти. ( акц. бБ ). Aвaј: нa међухришћaнским конференцијaмa говори се сaмо о шaлому, о ирини пaк немa ни речи. Шaлом, блaгостaње нa земљи - ето зa штa се боре хришћaни... Мир Христов њих не интересује, иaко он, и само он, може бити непоколебљивa основa ствaрног мирa међу нaродимa... ( акц, бБ ).

Црква има циљ једaн и јединствен: спaсење човекa од духовног ропствa стрaстимa и приопштење Богу кроз стицaње богоподобних особинa, од којих су нaјглaвније смирење и љубaв. Спољашње, пaк, служење ближњим јесте сaмо једно од средстaвa зa стицaње тих особинa, aли никaко није циљ и „зaрaдa“ спaсењa. A свођење основног зaдaткa Цркве нa решењa земaљских „хоризонтaлних“ зaдaтaкa ће и довести посветовљене хришћaне до непримјетног прихвaтaњa aнтихристa. Јер, кaдa он ( антихрист ), дође, све ће држaве објединити у једну, па ће војске бити непотребне, укинуће се рaсходи нa нaоружaње, стaновништво земље ће бити срезaно (тaко што ће сувишне милијaрде бити уништене и остaће једнa „злaтнa“ милијaрдa)( милијарда становника данашњих колоната - углавном потомака “Светог Римског Царства - прим. бБ ), ослободиће се aстрономскa средствa, помоћу сурових зaконa свудa ће бити зaведен ред итд. Тaко ће он ријешити социјaлне и друге проблеме. Господa ће живјети кaо „бубрег у лоју“, купaјући се у комфору, a сви остaли ће бити нормaлни робови и експериментaлни кунићи. “ (Извод из рада: А.И.Осипов, Куда иде Хришћанство? ).

+

Болест Запада, која се као заразна епидемија све интензивније шири и оним делом света који лежи под његовом доминацијом, може се лечити реевангелизацијом Запада, и његовом правом христијанизацијом у оквиру Православне Цркве Христове. Ово сматрамо “немогућом мисијом”, јер је Господ Христос оданде одавно протеран. Запад данас живи у постпсеудохришћанском паганском добу ропства каквим све не овосветским идолима. Разуме се, могуће је чудо Божје, зашта сви Православни треба сваки дан да се молимо! Али чудо Божје долази као последица покајања због грехова и искрене намере за исправљање живота. ( На пример: св. Пророк Јона и Ниневија ).

Много вероватније је, пошто масовно покајање Запада и исправљање живота тешко можемо да очекујемо, да Господ умакне своју заштиту са нас и препусти нас страстима и њиховој коначној фази хистеричног фанатизма, у којој данас Запад живи, и вољи црних безтелесних господара безбожних људи.                                                           

Ово се два пута, ради казне и наука, догодило у минулом веку. ГОСПОД ДОПУСТИО!, па ће се, како ствари изгледају, догодити и трећи, и КОНАЧНИ пут!

+

Од пада наших прародитеља даље, човечанство живи у категоријама егоизма: личног, групног ( касније класног ), националног интереса, и интереса националних савеза. Пало човечанство обожава и служи и овосветским идолима: поседовању све већих количина материјалних добара; задовољавању све захтевнијих материјалних потреба,( а што је погрешно названо “развој”, коме је придодат значај апсолутног смисла свих “позитивних” активности човека ), обоготвореној науци, као “погонском” средству “развоја”. Ови идоли бездушног егоизма, трулежног материјализма и слепе гордости, генератори сваке смрти на Планети, не би владали светом да међу људима није присутно опште безбожје.

Последица живота човека у категоријама егоизма, и обожавања поменутих овосветских идола, је уређивање односа међу људима унутар једне нације, као и међу нацијама - вулгарном силом. Зато од пада човека, па све до данас, људска заједница није изашла из ере вандализма, и није прешла у еру цивилизације. Ера вандализма је исрпљена достигнутим степеном технолошко-информационог развоја, а посебно развоја средстава репресије.

Сваки покушај насилног наметања класног, националног или ширег интереса науштрб интересу супротне стране, може лако довести до самоуништења човечанства. Овакво човечанство има само један пут, само један изход из ћорсокака у коме се налази. А то је прелазак из ере вандализма у еру цивилизације. Ово подразумева настанак и доследну примену политичке теорије и идеологије, сасвим другачије природе од досадашњих: подразумева престанак живота човечанства у категоријама егоизма и егоцентризма, и престанак обожавања поменутих овосветских идола. Јер, такав живот, као и сваки други живот без Бога, је чиста утопија.

А “ свака утопија болује од патоса насилног даривања среће. Ако нећеш да те усрећимо, ми ћемо те убити “ ( От. Георгије Флоровски ). Другим речима: ако нећеш да те усрећимо западним “вредностима“ и нећеш да у теби уништимо све људско и боголико, нећеш наша људска “права” и нашу демо(но)кратију, ми ћемо те убити. Ако је и од наше Западне (раз)браће - много је!

+

Значи, последња могућност за опстанак света је изградња новог међународног поретка, а на основама о којима је, у Валдају 2016. године, говорио Председник Русије. Мудро поступа Председник да војно, ради одвраћања агресије Запада, јача земљу, али и да свим силама и стрпљиво тражи и иницира мирно и људско решење хистеричног дивљања страсти на Западу, и последично нагомиланих тешких сукоба интереса и противречности у савременом свету.

Запад је тај хроничан фатално оболео болесник овога света, изворни вирусоносац, који свесно покушава да својим смртоносним бацилима зарази цео свет. Духовно речено: да озлоби, да демонизира и ка самоуништењу човека усмери цео свет.

Са Запада стиже и коначно зло: реална могућност физичког самоуништења света са једне стране, или губитка лика и подобија Божјег у човеку и настанка пост човека, са друге стране - а што се своди на исто. У оба случаја боголики човек заувек нестаје.

+

Данас живимо у свету безбожника, у свету безбожја велике већине људи, нарочито израженом на Западу. Нажалост, ни Православни народи значајније не поправљају ужасну слику стрмоглавог пада безбожне људске природе. Православље, као борбена Црква Господова на земљи, умудредна миленијумским смиреним трпљењем, каквих све не, па и најужаснијих страдања и мучеништва ради Истине Христове, и у овако тешкој ситуацији има свој реалан предлог за победу живота над смрћу, за победу могућности да се што више људи, милошћу Господовом роди и спаси своје душе, а што је и предмет богословске “науке”, Православне “геополитике”.`

Зато први део овога рада, под називом “ Болести овога света - боголики човек и његова будућност “ служи Православно-духовном и овосветском утемељењу решења Православне “ геополитике”, са циљем да боголики човек на планети Земљи, преживи и ову “финалну трку” агресивног, паганског и духовно мртвог Запада.

Други део овог рада под називом “ Терапија болести овога света - како би боголики човек преживео”, као “пројект” Православне “геополитике” посебне врсте и прилично комплексан, може се и злоупотребити. Зато ће бити објављено само прво поглавље циклуса, и то у одговарајуће скраћеном облику.

+

Као и свако поглавље, тако и први циклус овога рада завршавамо речима богомудрог Светог Господовог “Геополитичара”:

“ Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо и Божја земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Hе може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је – отето проклето.

Ни у овом погледу не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада “.

+

И нека је у свему свесвета Воља Господња, а не грешна воља моја! Господу Богу у Светој Тројици благодарност, слава, част и поклоњење у све векове. Амин!

+ + +

На Православном Балкану, 2017. г.

Брат Бодуш