header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Архимандрит др Никодим Богосављевић: О последњим временима
Архимандрит др Никодим Богосављевић: О последњим временима Штампај Е-пошта
субота, 23 децембар 2017

 „Лицемери, лице небеско умете распознавати,

а знаке времена не можете?“

(Мт. 16, 3).

У последњих стотинак година у Православној Цркви је написано много чланака, расправа и књига на тему последњих, апокалиптичко-есхатолошких догађаја. Упозорења о могућој апокалипси су се нарочито умножила од времена свргавања Руског Цара и пада Царевине, које су многи повезивали са пророчким речима Св. Ап. Павла о уклањању онога „који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7).

Њима су додата упозорења, да екуменистички покрет ССЦ својим радом помаже стварању једне антихристове религије, која ће бити духовни предуслов за зацарење „човека безакоња, сина погибли“ (2. Сол. 2, 3). С овим у вези је важно нагласити да је римокатоличка „црква“ у време последњих тројице папе у потпуности прихватила јудејску есхатологију великог шабата, на основу које је много раније настало протестантско хилијастичко веровање у хиљадугодишње царство Христово. Папа Франциско је крајем прошле године беседио о три Христова доласка, од којих је први био при Његовом Оваплоћењу, други ће, наводно, бити у садашњости, а трећи на крају времена, што нема везе са истинама Светог Писма, које сведочи само о два Господња доласка (1). Овоме треба додати да међу многим православним епископима, свештеницима и богословима владају различити видови хилијастичко-апокатастичног, јеретичко-утопистичког веровања о зацарењу мира и љубави међу свим народима на земљи, што је, такође, у супротности са речима Господњим о крају света и историје (Мт. 24). Оно што међу православне сеје додатну опрезност и страхове јесте нескривена месијанска грозница код појединих групација међу јудејима и, коначно, претња општег краха глобалне економије, неугасиви ратни пожар на Блиском Истоку, који се сваког часа може проширити на читав свет, као и све јаче незадовољство и паника на Западу због таласа избеглица, сукоба и терористичких напада.

Наведено сматрамо довољним за поновно тражење одговора на три основна питања, везана за тему последих догађаја: може ли се, на основу Светог Писма, са поузданошћу говорити о мерилима за одређивање последњих времена, јесу ли наша времена последња, и како поступити у то време?

Прво наше питање је слично питању Апостола, упућено Господу када им је причао о рушењу Храма: „Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?“ (Мт. 24, 3). Управо је ова прича о рушењу Храма, последњим догађајима и Другом Христовом доласку кључна за расуђивање о теми која нас занима. У њој Христос говори шта се све има догодити до Његовог поновног Доласка: појавиће се лажни христоси и пророци, биће ратова, глади, помора и земљотреса, страдања, предавања на муке и проповедаће се Јеванђеље по читавом свету – „и тада ће доћи крај“ (Мт. 23, 14). А крај ће бити „гнусоба опустошења“ (Мт. 23, 15), зацарење антихриста у обновљеном храму, и након тога ће најпре уследити појава Христовог Крста на небу, а потом Његов Долазак „на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24, 30). Онда ће наступити опште васкрсење мртвих, Страшни Суд, укидање смрти и успостављање вечног Царства Божијег, силаском Светог Града, Небеског Јерусалима на нову земљу, односно вечног пакла у њеној утроби (Откр. 20-21). У наставку приче Христос одговара на питање о времену збивања свих ових догађаја и упозорава: „Овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде“ (Мт. 24, 34). И још, на крају, даје савет шта треба да чине Апостоли, да би одолели овим искушењима: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

Ова прича, дакле, даје четири основна упозорења: обавештење о догађајима која претходе крају, обавештање о догађајима који су сам крај, упозорење да ће се све то збити у нараштају Апостола и савет како да се свему томе одоли.

Тројица Апостола, Јаков, Петар и Јован, упозоравају да су последња времена: „Будите, дакле, и ви стрпљиви, утврдите срца ваша, јер се долазак Господњи приближи“ (Јак. 5, 8); „А свему се крај приближио“ (1. Пт. 4, 7); „Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час“ (1. Јн. 2, 18).
Да ли се у апостолском нараштају све збило од прореченог? Јесте: било је ратова, глади, земљотреса, била је „гнусоба опустошења“ – рушење Храма и Јерусалима 70. г. од стране Римљана. Да ли дошао крај, тј. Христов Други долазак? Није. Христос, међутим, није ни рекао да ће крај доћи у доба Апостола; Он је прорекао да њихов нараштај неће проћи, док се сви догађаји не догоде, а није рекао да ће доћи крај. Христос је дао савет Апостолима како да поднесу сва ова страдања и чиме, истовремено, да одложе Његов Долазак: стражењем, тј. бдењем у непрекидној молитви, посту, покајању и чувању праве вере. И Апостоли и њихови следбеници, рана Црква, бдили су у молитви и посту, и њима одложили Христов Долазак, тј. апостасију и зацарење антихриста, који претходе Другом Доласку.

Из реченог закључујемо да су догађаји страдања, упозорење о збивању догађаја пре Доласка и позив на стражење свеопшти, тј. односе се на хришћане свих времена и сваког нараштаја, док ће се крај, зацарење антихриста и Христов Долазак догодити само једном. И још закључујемо да је једина брана против „отпадништва“ (2. Сол. 2, 3), које је предуслов Христовог Доласка, управо стражење, тј. молитва, пост и покајање. Другим речима, као што историја Цркве и света то показују, у сваком поколењу хришћана се збивају непрестано ратови, глади, помори, земљотреси, у сваком од њих постоји опасност да со вере обљутави (Мт. 5, 13) и стадо Христово постане заиста мало (Лк. 12, 32), односно, да у сваком од њих постоји велика опасност да „човек безакоња, син погибли“ седне „у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2. Сол. 2, 3-4), а за њим да се збуде и Христов Долазак, који се могу одложити стајањем у правој вери и стражењем у молитви и посту, што је међусобно повезано.

Дакле, свако време је потенцијално „последње време“, тј. „последња времена“ су увек, у свако време и у сваком поколењу, и зацарење антихриста и Христов Долазак су потенцијално могући у сваком од нараштаја. Тако су речи Господње схватали и Апостоли и Свети Оци током 2000 године Цркве, и својим молитвеним стражењем и стајањем у правој вери су подносили страдања свога века и одлагали крај света. Овим се потврђује начин постојања заједнице Бога и човека и показује да пророштва Господња нису „судбина“, већ њихово остваривање зависе од човека. Као у случају Нинивљана: они су се покајали, и постом и молитвом отклонили претњу и гнев Божији. „О последњим временима су предсказивали Свети Јован Криститељ и Сам Господ наш Исус Христос, пророковали су Апостоли – Петар, Павле и други, сведочили су сви Свети Оци. На тај начин, тема о Другом Доласку и зацарењу антихриста које му предходи јесте некакав позив свима нама на учешће у молитвеном стојању за веру“ (2). Речи Христове: „Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега“ (Лк. 21, 36), могу се схватити као потврда да својом молитвом православни хришћани могу, не само лично избећи, већ и генерацијски одложити сво страдање, „што се има догодити“ у последња времена.

Свако је, дакле, поколење хришћана озбиљно схватало упозорење Господње да њихов „нараштај неће проћи док се све ово не збуде“, и стајало у православној вери, и молитвом, постом, покајањем, бдењем и стражењем, одлагало остварење „тајне безакоња“ (2. Сол. 2, 7), а са њиме и Христов Други долазак.

Из реченог се да закључити да ће Господ доћи онда када настане велика апостасија у вери и када ослаби молитвено стражење православних хришћана. У вези првог, Сам Господ сведочи и предсказује: „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Со вере ће обљутавити и Његово стадо ће заиста постати мало. Апостасија началства Цркве је предуслов зацарења антихриста. О овоме Св. Јован Шангајски пише: „У време Антихриста доћи ће до масовног отпадништва од вере. Многи епископи ће застранити у вери и правдаће се тренутним добрим положајем Цркве. Спремност на компромисе постаће карактеристична особина људи. Нестаће правог исповедања вере. Људи ће вешто оправдавати своје отпадништво, а зло ће подржавати такво опште расположење. Људи ће се навикнути на лаж и на сладост компромиса и греха“ (3). А у вези другог, можемо рећи да ће Господ доћи онда када највећи број православних хришћана буде говорио: Неће још доћи! Ово потврђују и Христове речи: „јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији“ (Мт. 24, 44). Тада, када већина хришћана буде немарна као луде девојке, и буде без уља благодати вере и молитве у свом срцу, онда ће Женик доћи у поноћ, и спремни ће ући с њим на свадбу и врата ће се затворити (Мт. 25, 10), а неспремни, они који нису бдили и стражили, остаће напољу и чуће страшне речи: „Заиста вам кажем, не познајем вас“ (Мт. 25, 12). На ово упозорава и о. К. Буфејев: „Како сама вера у тај долазећи Страшни Други Долазак Господњи осиромаши, када јеванђелска со изгуби своју силу, када хришћани престану да певају ‘Ево, Женик долази у поноћ’, када ми допустимо макар и најмању сумњу у Христова обећања и примимо помисао да се тај догађај неће још догодити тако брзо, не у ове дане, не за нашег живота, већ некада после, кроз сто, хиљаду, милионе или чак милијарде година – тада ће и наступити крај“ (4).

Другим речима, Христос ће доћи онда када већина буде говорила: „неће још доћи“. Зато: „Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне“; „И ви, дакле, будите спремни; јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији“ (Лк. 12, 37, 40).

О томе да ће Долазак Господњи бити када сви, не само буду говорили да неће доћи, већ ће одбацивати сваки разговор на ову тему, сведочи и сам Творац и Власник времена: „Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега“ (Мт. 24, 37-39). Дакле, већина у Цркви неће бити будна и неће веровати Нојевима – Оцима и духовницима који ће упозоравати, као што упозоравају и у наше време.

Слично говори и Св. Ап. Павле: „А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; јер ви сами добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер када говоре: Мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија, као бол на трудну жену, и неће избећи…Зато немојмо спавати, као и остали, него бдимо и будимо трезни“ (1. Сол. 5, 1-3, 6). Нису ли уста наших православних епископа, свештеника и богослова пуна речи мира, љубави, сигурности, оптимизма?
На основу свега овога можемо покушати дати одговор и на наше друго питање из увода: да ли је време нашег поколења последње и може ли се догодити крај, тј. зацарити антихрист и Христос поново доћи? Одговор се, дакле, тиче стања наше православне вере и стања нашег молитвеног стражења. У вези првог је довољно указати на страшне последице прихватања јеретичких докумената на Криту од стране 10 Помесних Цркава, којима треба прибројати и РПЦ, која је иста документа, у незнатно измењеном виду, као предсаборска, прихватила на САСабору 2-3. фебруара 2016. године. Документ „Односи православне Цркве према осталом хришћанском свету“ прихвата протестанстко-екуменистичку еклисиологију ССЦ, по којој се и јеретици признају за Цркву, и отвара пут за могуће скорашње уније, док документ „Мисија Православне Цркве у савременом свету“, поред јереси пантеизма, садржи и елементе јереси хилијазма и апокатастазе. Ови последњи су последица прелестно-утопистичког савременог, тзв. оптимистичког богословља православних, које, супротно горе наведеним Господњим и упозорењима Светих Апостола и Отаца, проповеда секуларистичко-синкретистички мир, братство и љубав међу народима и религијама света. Ово су знаци велике апостасије и могући предуслови да ђаво задобије власт у свету и духовни простор и силу за остварење тајне безакоња, сагласно упозорењу Св. Ап. Павла: „Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (1. Тим. 4, 3-4). Може се управо десити да Господ због ове апостасије попусти – као што је било у случају издаје Руског Цара од стране Синода РПЦ, племства и дела народа, због које је Господ и попустио победу бољшевика – нова страшна страдања православних и, коначно, обнову храма и зацарење сина безакоња. Да ли ће чиста вера, молитвено стражење, пост и покајање оних православних, који одбацују критске јереси и екуменизам, имати пред Господом већу тежину и вредност у односу на галопирајућу апостасију? Сумњамо. Напротив, сматрамо да ће Господ попустити једино оруђе да заустави уништавање Цркве – рат. У прилог реченом наводимо речи И. Романова: „Потребно је, пре свега, морално оздрављење народа. И то оздрављење, без обзира колико страшно било, може донети рат. Наравно, оздрављује Господ, Који неће оставити Русију. Али, у нашој ситуацији, највероватније, Он ће нас лечити страдањима. Наравно, ми то не желимо. Наравно, то је страшно и ужасно. Али, заправо, и ма како мало болестан човек хтео би да учини њему неопходну хируршку операцију. Операцију без наркозе. Хоћемо ли ми издражати ту операцију? Но, Господ је лекар Који љуби. Он нас лечи и спасава. И предстојећи рат ће бити за спасење многих душа. И тај рат је неизбежан“ (5).

Коначно, одговор на питање: шта чинити у та последња времена? На постављање овог питања и тражење одговора на њега, подстакло нас је постојање две крајности везане за њега: на левој, либерални модернисти позивају на безбрижност и опуштеност, осуђујући ревнитеље за непотребно ширење страха и панике, и на десној, нерасудно остављање света и одлазак у шуму или у сибирске тундре, као у случају неких ревнитеља у Русији.

Истина никада није у крајностима, ни у левом либерализму, ни у десном ригоризму, ни у немару, ни у паници, већ у средини, у мери, у Христу. Пошто смо о првима говорили, сада да размотримо друге. Постављамо питање: где бежати ван јединог и сигурног склоништа, какво је Црква? Побећи у забит, где нема цркве ни свештеника је спасавање физичког и погубљење живота душе. Исто тако, неканонско самовољно, без канонске повезаности са епископом, склањање у забита места неких свештеника или свештеномонаха са паством је, такође, сулудо и душегубно.
Црква је једино сигурно склониште. Господ је у навођеној причи тачно означио час када треба напуштати свет и бежати у горе: управо после „гнусобе запуштења“; тада је Христос рекао: „тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје“(Мт. 24, 16-18). Тек, дакле, након будућег, ма кад се оно збило, зацарења антихриста у обновљеном храму, тада треба напуштати свет и бежати у горе. Речено потврђују и речи Откривења: „А жена утече у пустињу где имаше место припремљено од Бога, да је онде хране хиљаду и двеста и шездесет дана“ (Откр. 12, 6). Жена је, према Светим Оцима, Црква, која одлази у пустињу од времена зацарења антихриста, тамо се скрива и чека свог Женика – Христа три и по године. „Место припремљено од Бога“ значи да ће се Бог постарати да склони своју Цркву на безбедно место. Ово је сагласно са речима Светих Отаца, да ће Господ у та времена чинити велика чудеса, да ће људи јести куглице од земље, лист са дрвета или да ће земља рађати хлеб, о чему овде нећемо детаљније говорити.
Према томе, не треба слушати ни позиве да се безбрижно једе, пије и спава, нити паничне позиве за превремено бежање из света, поготово не ван Цркве. Једино што се може препоручити и благословити је благовремено и предупређујуће напуштање великих градова и одлазак на село, ради стварања услова за самостално прехрањивање, али, опет наглашавамо, у близини цркава и манастира.

Господ, као Свезнајући и Свемогући, једном је Својом беседом све унапред предупредио и објаснио: „Ето вам казах унапред.“ (Мт. 24, 25); „А од смокве научите поуку: када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу љето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“ (Мт. 24, 32-33). Наше је да са смирењем истражујемо Писмо, слушамо древне и савремене Свете Оце, да са смирењем и покајањем држимо заповести Господње, и пратимо и препознајемо знаке времена. Једна, свеопшта и свеобухватна, предупређујућа и спашавајућа поука, као што смо наводили, гласи: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

„Ево долазим као лопов; благо ономе који бди и који чува хаљине своје, да не ходи наг и не виде

срамоту његову“ (Откр. 16, 15).

„Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22, 20).

„Маран ата“ (1. Кор. 16, 22). Господ долази!

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

————————————-

(1) Јереј Сергеј Карамишев, Имформациона провокација Ватикана, или

О „трећем“ Христовом доласку, превод: архим. Н. Богосављевић,

http://borbazaveru.info/content/view/9215/1/ (05. 01. 2017.).

(2) Буфеев К. (прот.), Православное учение об антихристе и признаки его приближения,

http://3rm.info/publications/57931-pravoslavnoe-uchenie-ob-

antihriste-i-priznaki-ego-priblizheniya-prot-konstantin-bufeev.html (05. 01. 2017.).

(3) Св. Јован (Максимович), Страшни суд, Свети Кнез Лазар, 1997, 1 (17), 160.

(4) Буфеев К. (прот.), Православное учение об антихристе и признаки его приближения.

(5) Романов И., Готово ли население России к большим потрясениям?,

http://ruskline.ru/news_rl/2017/12/21/gotovo_li_

naselenie_rossii_k_bolshim_potryaseniyam/ (22. 12. 2017.).

http://nikodimbogosavljevic.com/o-poslednjim-vremenima


Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Паре

Што више волиш паре то чвршће затвараш Царство Небеско. (Св. Василије Велики)

Побожни православни хришћанин

Буди радостан да ти је допуштено да будеш побожни православни хришћанин. Али исто тако плачи и тугуј за непобожнима и неверујућима који ходе у тами, у рукама ђавола.

...ДУША И ХРИСТ СУ ТИ НЕОПХОДНИ... ТО ДВОЈЕ ЧУВАЈ - НЕМОЈ ДА ИХ ИЗГУБИШ... (Св. Козма Етолски)

Вера и знање

Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања. (Св. Николај Жички)

Смрт

Као што је смрт за тело одвајање душе од тела, тако и смрт за душу је када се она одвоји од Бога. (Св. Симеон Нови Богослов)

Осуђивање Бога

Када престанемо да осуђујемо Бога, престаћемо да осуђујемо и створења, човека. (Преп. Силуан)

Тежина грехова

Ко осећа тежину својих грехова, тај не обраћа пажњу на грехе ближњега. (Ава Мојсеј)

Зле мисли

Као што облаци закљањуају сунце, тако и зле мисли закљањају разум. (Преп. Јован Синаит)

Духовни разговори

Нико не би требао разговарати о духовним стварима са људима који су незаинтересовани за њих. (Св. Серафаим Саровски)

Стомак

Завладај над стомаком, док он није над тобом завладао. (Преп. Јован Лествичник)

Љубав

Љубав не гледа на неприлике и не види их. (Св. Теофан Затворник)

Рад

Љуби РАД. Телесни рад пружа срцу чистоту. (Преп. Антоније Велики)

Бог и човек

Ма где да је човек, тамо постоји и Бог. (Преп. Антоније Велики)

Историја

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. (Св. Николај Жички)

Навика

Ма како били гнусни и незнатни греси, навика их чини незнатним. (Бл. Августин)

Стрпљење

Ма шта радио, ради то са стрпљењем и Бог ће ти помоћи свим делима твојим и у свему ма шта се догодило са тобом. (Преп. Антоније Велики)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.