header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Клика на делу
Клика на делу Штампај Е-пошта
петак, 16 март 2018

 За цењене посетиоце „Борбе за веру“ доносимо још један, ранији записник о припреми за доношење безаконог Устава СПЦ, са заседања одржаног 2002. године. Нека читаоци знају ко је и како је спремао овај „Уставни“ пуч у Цркви Светог Саве!

Уредништво

+ + + 

ЗАПИСНИК  са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године,  на Богословском факултету у Београду

Митр. Амфилохије: Ваша Преосвештенства, оци, колеге професори, господо студенти, хвала вам што сте се одазвали на овај позив да поразговарамо о проблематици савременог црквеног законодавства.

  Као што је познато, Архиерејски сабор је прије неку годину донио одлуку да се изврши реформа Устава СПЦ. На чело комисије био је изабран блаженопочивши еп. шумадијски Г. Сава који је у међувремену припремио и једну комисију за рад на Црквеном уставу. Чланови те комисије били су: протођакон Станимир Спасовић – проф. Богословског факултета у Либертвилу, проф. Ђорђевић – проф. Црквеног права у Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић – сада ректор Богословије у Крагујевцу и доцент на катедри за Канонско право на Богословском факултету у Београду. Не знам да ли је још неко био у тој комисији. У међувремену еп. Сава се упокојио.

Распитивао сам се да ли је нешто урађено, међутим, колико сам сазнао, само је проф. Спасовић ставио неке своје примједбе јер је еп. Сава имао констатацију да ту не би требало нешто да се мјења суштински већ да, просто, свако стави своје примједбе на постојећи текст Устава наше Цркве и да се онда то однесе на потврду нашем Аријерејском сабору.

Након упокојења еп. Саве, Свети архијерејски сабор је задужио мене да водим ту комисију и ово је други састанак овакве врсте. Први, који је био љетос у Патријаршији, био је само консултативног карактера са неколицином предвиђених чланова комисије.

У међувремену разговарали смо овдје на Факултету, на Наставно -научном вјећу, и предлог је био да се састанемо овдје и да позовемо вас који сте управо присутни. Позвани су још и проф. Шијаковић и др Крстић. Њему се јуче разболило дијете тако да због тога није дошао.

Ја бих одмах на почетку хтио да истакнем оно што нам је познато. Устав који ми сада имамо одобрен је од Архијерејског сабора 1931. године. На њему се почело радити одмах послије уједињења Краље-вине СХС, односно васпостављања јединства Пећке патријаршије 20.- тих година прошлог вијека. Његова израда трајала је десетак година. Устав је прилагођен новим приликама 1947. године и то је овај садашњи Устав СПЦ.

Од 1947. до данашњих дана вршене су одређене допуне Устава. Те измјене и допуне нису штампане у самом тексту Устава, већ у посебној књижици. Разлог за то било је нерешено питање Цркве у Македонији. У овом Уставу се воде три епархије садашње Охридске архиеп-ископије, аутономне -онако како су признате од нашег Сабора. Оне су унијете у овај Устав и да се то не би мјењало Устав је штампан без измјена, а додаци су штампани посебно.

Овај Устав је настао, отприлике, на основу устројства Карловачке мирополије како се она формирала од почетка XVIII вијека па све до 1918. године. Карловачка митрополија је била најорганизованија јединица наше Цркве у то вријеме, тако да није случајно та органи-зација примјењена, до одређеног степена, као основа за стварање новог црквеног закона. Наравно, коришћен је и Устав Цркве Кнеже-вине Србије, а коришћен је и Устав Црногорске митрополије из 1904. године, који је писао, тврди се, наш познати канонолог Никодим Милаш. У његовим спсима гдје он наводи своја научна дјела не помиње се и тај Устав. Било како било, ту су биле интервенције тадашњег Црногорског књаза Николе I Петровића, тако да је он добио форму прилагођену кнежевим захтјевима и потребама.

Поред тога, да поменем да су остале помјесне цркве створиле своје уставе на основу канонског права по којима се мање – више управљају. Да поменем само Атинску архиепископију, Московску патријаршију, Бугарска црква такође има свој Устав који нисам имао у рукама, Румунска има свој Устав…

Покојни митр. Варнава је скупио све постојеће Уставе помјесних цркава са коментарима и превео их на грчки језик и било би добро да то негдје саберемо јер ће нам сигурно бити од користи то искуство других савремених Православних помјесних цркава.

Такође, у Америци Архиепископија васељенске патријаршије има свој посебни статут – не зове га уставом, Антиохијска архиепископија има свој статут, а исто тако и наше епархије у Америци и Канади од 1927. год. имају свој, како га оне називају, Устав. Он се временом мјењао. Дошло је до оне несрећне подјеле 60. – тих год. прошлог вијека па је и једна и друга страна писала свој, тако да кажем, Устав. Покојни еп. Фирмилијан је написао предлот који је 80. – тих год. прошлог вијека одобрен од нашег Сабора и који сада важи за наше епархије у Америци и Канади. Тамо се не каже „епархије” него Устав СПЦ у Америци и Канади. Када је дошло до обједињења, тзв. Слободна СПЦ је имала свој Устав по којем се мање – више и до данас управља, написане су Прелазне уредбе према којима на неки начин данас функционишу наше епархије у Америци и Канади и предвиђено је да се уради нови устав за њих. Тај Устав је урађен и одобрен од свих епархија осим Црквено – народног сабора митрополије Новограча-ничке који није прихватио неке од тих параграфа који се првенствено тичу црквене имовине. Не сјећам се сад, мислим да је 27. члан довео до отпора против тог Устава. У Новограчаничкој митрополији се осјећају угроженим, нарочито једна група њих, тако да је на Архијерејском сабору ово питање постављено у контексту ове реформе Црквеног закона. Намјера је да се овај тзв. Устав усагласи са промјенама у нашем општем Уставу.

Наше епархије у Аустралији, нарочито ова Новограчаничке митро-плије за Аустралију и Н. Зеланд, такође су имале своје званично – незваничне статуте у време митрополита Иринеја. Епископ Никанор покушава да направи заједнички статут за обје епархије и на Сабору нам је извјестио да је то, по њему, свршена ствар али по вијести које долазе отуда нису баш толико оптимистичне јер постоји отпор у неким Црквеним одборима епархије Новограчаничке и то под утицајем сличних група из Америке које одбијају да прихвате овај статут. Ту се негдје налазимо, Устав за Америку и Канаду, статут за те епархије у Аустралији, наш Устав овдје који има велики број допуна и амандмана. Нове прилике и услови у којима живи наша Црква и, по мом схватању, једна насушна потреба да се изврши не само промјена појединих чланова нашег Устава већ да се изврши једна дубља анализа Устава као таквог и  његове  сагасности  а канонским Предањем. Предање Цркве, сагласно са Законоправилом  Св. Саве, јер је познато да је Св. Сава, поред С.в. Писма и  Литургије, прво превео на српски и предао епископима и српском народу, управо Законоправило на основу којег је организован живот Српске цркве кроз вијекове све до новијвег времена када је ово Законоправило пало у сјенку.

Управо због појаве устава окаквих  какви они данас јесу. Ја сам имао прилику да недавно нађем Паштровски законик по коме су Паштровићи управљали, а такав је сигурно и Грбаљски законик. Запањујуће је што тај Законик није ништа друго него су извађени поједини канони, нарочито они што се тичу имовинско правних односа, питања брака, тих практичних питања црквеног и народног живота. Они су буквално пренијети из Законоправила и проглашени као Паштровски законик. Било би занимљиво упоредити и Законик проте Матеје Ненадовића са Законоправилом (то је била Крмчија, није он ништа посебно састављао – коментар еп. Атанасија.) Сигурно је да је и Законик Св. Петра Цетињског на основу рукописа из Цетињског манастира иако је он скраће и има само 33 члана. Из овога произилази да је наше државно законодавство XVIII вијека било под утицајем Законоправила Св. Саве и утицајем Законика цара Душана. То што би заиста требало урадити јесте да размотримо наш Устав и његову реформу у свјетлости Законоправила односно канона васељенских и помјесних Сабора који су до данас осјтали као основа свеукупног канонског устројства и поретка наше Цркве.

Пре излагања еп. Игњатија митр. Амфилохије наводи учеснике првог састанка: др Ненада Милошевића, др Зорана Крстића и др Ненада Ђурђевића. Еп. Атанасије прелаже сазивање међународног православног симпозијума на ову тему а др Владан Перишић га обавјештава да постоје такве намјере.

Еп. Игнатије: Ваша Преосвештенства, драги оци и браћо, ја бих се само на почетку осврнуо на садашњи Устав и његове еклисиолошке поставке. Овај садашњи Устав из 1931. односно 1947. год. формиран је на основу еклисиологије и канонског права која се развило после појаве парохија у животу Цркве у Ш и IV веку. Карактеристика ове еклисиологије и овог канонског права на основу којих је формиран овај Устав јесте у томе што се службе и извори власти не темеље више на литургији као што је то било до IV века већ, пре свега, на адми-нистрацији. Будући да са појавом парохије свештеник возглављује једну заједницу, односно почиње он да служи Евхаристију, епископ се појављује као онај који више није служитељ, или није бар пре свега служитељ литургије и своју власт црпи, не више из литургијске заједнице већ из административне, задржавајући право рукоположења које извире из литургије. Свакако, ово није једина основа нашег Устава, она садржи и једну другу компоненту, а то је еклисиологија која се темељи на Евхаристији, на оној еклисиологији Игњатија Богоносца или бар на оној која је владала на Истоку у Хришћанској Цркви до III односно IV века.

Које су предности ове еклисиогије коју смо управо навели? Ова еклисиологија посматра Цркву као заједницу са једном одређеном и непроменљивом структуром. Није Црква ни харизматично друштво нити заједница вере и срца, како су је назвали протестанти, нити опет скуп идеја, или промоција идеја како се она данас углавном схвата. Та одређена и непроменљива структура Цркве извире из Царства Божјега, оне визије Царства како је то Св. Писмо Старог и Новог Завета пројавило. Месија, односно Христос на челу, око њега апостоли и сабрани народ Божији са свом творевином. То је структура Царства Божијег која се пројављује кроз Откривење, пре свега, у литургијској заједници, у догађају литургијског сабрања. Отуда су службе, односно структура литургије, је била утемељена на Царству Божијем, а с друге стране, литургија је била конкретно постојање Цркве њен израз, односно њена видљива пројава, оно што је говорио Св. Игњатије Богоносац када говори о Литургији да у ствари говори о Цркви. И управо та литургијска структура, која је управо и била једина струтура Цркве, утемељена на Царству Божијем је следећа: Епископ који који је икона Христова, свештенство  које окружује епископа иконизује апостоле и народ Божији сабран на једно место. Из овакве структуре, односно еклисиологије, произашле су и посебне власти, односно службе у Цркви. Најпре епископ, будући да је икона Христова, јавља се као глава једне помесне Цркве која у себи рекапитулира читаву заједницу. Он је пројава Божија пред заједницом, дакле, пројављује Бога пред заједницом, и у исто време пројављује заједницу пред Богом. Отуда произилази и однос епископа међу епископима у оваквој еклисилогији, а то је да су сви епископи у суштини једнаки међу собомг јер је сваки икона Христова. С друге стране, епископска служба, будући да је везана литургију, везана је и  за постојање свештеничке службе и ђаконске и лаичке, јер без постојања епископа односно свештеника, односно ђакона и лаика и њиховог односа нема ни постојања епископа. Епископ, будући да је он икона  Христова и да он возглавњује заједницу, јавља се и оним елементом, односно оном службом која помесну Цркву доводи у везу са васељенском Црквом. То најочигледније показује рукопожење које се и дан данас задржало код нас, а то је да епископа рукополажу најмање двојица или тројица епископа што показује да је у епископску службу самим рукопожењем уткана та тзв. васељенскост. Он је тај који остварује заједницу са свим помесним Црквама те на тај начин чини Цркву да она буде једна.

Из овог и оваквог виђења формирани су сабори како помесни, тако и васељенски. Будући да су сви епископи у суштини исти, равни, да је сваки икона Христова и да сваки возглављује једну конкретну зајеницу која је возглављена у епископу једна, света, саборна и апостолска. У оном тренутку када се нешто тиче читаве Цркве у смислу суштинских одлука, тада епископ представља своју Цркву на сабору. Епископ не може бити изузет од сабора. На тим основама су формирани васељенски односно помесни сабори. Формирање касније синода, а што имамо у нашем Уставу, је нешто што не извире из литургијске праксе и не извире из овакве еклисиологије већ извире из ове друге еклисиологије формиране после појаве парохија и када епископ није више директно везан за литургијску заједницу, односно, када његова власт више не извире из литургијског сабрања и литургијске заједнице.

Још један моменат који је битно имати у виду при доношењу новог Устава јесте решење службе или институције титуларних епископа. Титуларни епискогпи произилазе из једне еклисиологије која није својствена заједници првих векова и уопште тзв. Игњатијевске односно источне еклисиологије већ је, у ствари, еклисиологија која се развила на западу у каснијим вековима поготову после појаве парохија. Појава титуларних епископа угрожава и ставља ван снаге епископску службу. Уколико можемо имати епископа који може да буде у једном тренутку и помоћник другом епископу, односно да неко други буде изнад њега, тада, у ствари, сама та епископска служба се деградира.

Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишљењу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је да сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа будући да је Сабор тело који сачињавају епископи и да сабор не може ништа да донесе, што се тиче једне епархије, најпре без присуства тог епископа, а с друге стране сабор и други епископи не могу се мешати у унутрашње послове једне епархије осим у стварима које су суштински црквене, а то је литургијски поредак и уопште оно што се тиче вере, а све ово друго је у директној надлежности епископа.*

*(Ово није важно у случају владике Артемија. Патриотикус)

И на овоме плану епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Сабор се не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и у смислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да  Синод у првој инстанци суди епископу, а после тога Сабор.

То су неки од елемената који, по мом мишљењу, треба да буду узети у обзир. Постоји још низ проблема које овај Устав треба да третира, а то је аутокефалија и појава аутокефалије која се најпре заснивала, аутокефалија по себи значи да је једна помесна Црква организована тако да може сама себи да  бира свога Првога и као таква се темељи најпре на 34. апостолском правилу где се каже да сваки народ треба да има има између себе, односно, да епископи сваког народа изаберу између себе првога и да без њега ништа не чине, с друге стране, он да не чини. То апостолско правило не може се баш директно довести у везу са аутокефалијом али може да послужи за одржање тога. И ми смо се позивали на то правило кад смо добили аутокефалност.

Други елеменат који улази у објашњење аутокефалије јесте теорија о пентархији која не би могла да буде прихваћена јер претендује на власт у смислу да се пентархија враћа као ових пет патријаршија. То су Римска, Цариградска, Антиохијска, Александријска и Јеруса-лимска. Ова теорија, коју је својевремено и Фидас заступао, претендује да од пентархије направи институцију власти изнад других помесних цркава. Ово други не одобравају и мислим да су у праву јер пентархија се тиче културних и више почасних титула које су због својих заслуга имале ове наведене Патријаршије. У тумачењу аутокефалије посебно треба обратити пажњу да се искључи свако тумачење у правцу национализма јер то може да доведе до нарушања саме еклисиологије јер се данас аутокефалија у већини случајева тумачи у нацио-налистичком оквиру те тако Црква дође као средство за утемељење и пројаву националних циљева, било које нације. Аутокефалија јесте створена на основу пажње према култури једног народа али та култура не сме да постане темељ на коме се гради црквеност.

Однос цркве и државе – до сада у Уставу постојао је само фи-нансијски однос између Цркве и државе. То значи Устав је претпостављао да држава регулише плаћање црквених службеника. Мислим да и овај Устав треба да се темељи на  томе, без обзира какво ћемо државно уређење имати, јер Црква за државу може бити бар културна институција од посебне важности што би тада изискивало да држава финасира односно помаже у издржавању Црквених службеника и Црквених тела. Устав треба да се суштински темељи на еклисиологији а не на било ком државном уређењу без обзира колико се оно некима свиђало, као на пример демократија.

Еп. Атанасије: Рекао бих само неколико ствари. Као прво: Све Уставе које је Митрополит навео треба набавити. Треба да их погле-дамо и да их упоредимо. Ја имам оно што је митрополит Варнава Китруски радио, али у Тврдошу, и не знам може ли се то тамо лако пронаћи. Сигурно да треба да добавимо разне приручнике и стручне радове.

Друго: овај садашњи Устав СПЦ, било први, било ревидиран, језички је врло лош, испод општег нивоа српског народа и српског језика, да  не говорим о  људима који добро знају шта је језик.  Свети Канони и Законоправило су, пре свега, лепо срочени текстови. Ја не знам да ли је то тако правно, добро (чини ми се да правни текстови, и судска акта код нас, уопште немају добар језик, изузев језика Слободана Јовановића), али поредак Устава је врло испретуран. Ту нема, чини ми се, ни неког сређеног логичког реда. Затим, као треће, хоћемо ли битну, темељну, прераду Устава или једно умивање? Да је остало на покојном Владици Сави и његовој комисији, мислим да би то било само једно умивање као што је било 1947. умивање оног из 1931. Избачени су чланови и параграфи који се тичу државе, а у суштини је све исто пренето. Почетак садашњег Устава је веома лош. Нема ничега од овога о чему је владика Игњатије говорио, и на шта ћу ја доћи – да видимо пре свега шта је Црква. Да ли је то једно тело или – како је говорио блаженопочивши о. Јустин за Кривична правила СПЦ из 1961. (која је радио покојни Висарион): „Кад читаш ово, чини ти се да је то неки правилник за калфе”. (Та Кривична правила су тако написана да је канонски поредак потпуно укинут, јер се само говори о кривици свештеника и ђакона. У канонима је међутим увек равно: епископ, свештеник, ђакон, лаик. То је овде потпуно избрисано, а сећам се кад сам радио предлог решења раскола у Америци да су они тада судили по овим Кривичним правилима, и натезали на Епископа оно што тамо пише само за свештеника и ђакона).

Ако радимо темељну промену Устава, то не може бити готово до овог Сабора. А ако урадимо темељну промену са једном здравом Еклисиолгијом у основи као што је у светим канонима, макар свети канони и не били систематични – хвала Богу и за то! – али где се види основна реалност Цркве, стварност Цркве, Откривење Божје оваплоћено у Христу, односно сам Он јесте Откривење и Тајна, али не тајна као „секретум”, него као Мистерија, као Догађај, као Прагматија како вели Св. Иринеј, прагматија Христова као остварено дело Божанске Икономије спасења и обожења. То нећемо завршити до маја, а ако и завршимо онда ће тек настати проблем код оних људи који су потпуно отуђенога духа, од Православне Еклисиологије, од Тајне=Догађаја Цркве као Тела Христовог, код наших људи у Дијаспори, и који ће тражити да ми правимо уставе сходно канадском, америчком и не знам ком законодавству: али и то је опет нужно,тј. урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела. И у томе јесте разлог настанка устава, што је нова појава новијег система правно-канонског, за разлику од Византије где су закони и канони слагани паралелно и где је изричито давана предност светим канонима над државним законима. Свети  Сава је  то само превео и нешто проширио, а нешто скратио у своме Законоправилу. Сада се опет сусрећемо са реалношћу спољашњег света, са државама, са Европском Заједницом, нпр.

Даље бих говорио о томе да ли ћемо у Уставу да истакнемо и унесемо Еклисилогију, као што је говорио малопре еп. Игњатије, али се бојим да ћемо ту тек имати проблема са садашњим Уставом. Само два примера: кад отворите наш Устав стоји — Уређење СПЦ је црквенојерархиско и црквеносамоуправно, двојство које не постоји у традицији Цркве, те отуда имамо Парохију и Црквену општину, друга је производ Кијевске Русије, односно Пољске, односно Аустроугарске. Сећате се, нпр. да је у Паризу ЦО преотела цркву – храм од Владике и од свештеника; исти тај проблем је имао и владика Георгије у Торонту, седиште ЦО у Цириху.

Шта је та ЦО? Ми смо имали професора који је здушно бранио идеју да су ЦО и Парохија две различите ствари. Међутим, у Православној Цркви нема друге реалности осим осим Свете Евхаристије – Литургије и на њој сабраног народа на путу ка Царству Небеском. Штаје онда ЦО? То је једно бирократско, експлоататорско тело које у рукама држи паре и власт, није, дакле, нешто што проистиче из Свете Литургије. Ако радимо темељиту промену Устава то ће на Западу код наше Дијаспоре изазвати прави лом и због тога су нам потребни наведени устави да видимо како су они то решили.*

*(Циљ је да владике држе све у својим рукама, а да се народ ништа не пита. Патриотикус)

Ова наша генерација СПЦ заслужује да Устав изнутра протка једним изворним самосазнањем Православне Цркве, њеним Светим Предањем, нешто што је покушао да уради проф. Василије Фидас док је у Грчкој био главни секретар у Министарству вера, а министар му је био потпуно наклоњен.

Канонско Предање ПЦ је фрагментарно, нема система, не у смислу да је хаотично, него оно не иде на то да собом замени и поклопи стварност живота Цркве, Тајну=Догађај евхаристијског бића и структуре Цркве. Предност увек има жива стварност и жива свест Цркве – то што називамо Литургијско биће Цркве, када говоримо са Латинима или Протестантима. Зато не можемо да мењамо литургијске структуре Цркве, а то, као што је и у Светим Канонима засведочено, значи да су сви Епископи равни, и нема никаквог примата који они надограђују на овој другој линији – правној или самоуправној. Ове непромењиве структуре Цркве извиру из Литургије, која је израз живог бића Цркве, она формира живо биће Цркве као Тело Христово и у исто време га изражава. Јер из Свете Евхаристије – Литургије извиру све службе Цркве, дакле она непромењива структура Тела Христовог које је Црква. Можемо ли то да унесемо у наш данашњи Устав и да он издржи? Професор — канониста В. Фидас каже да су канонски Зборници, а било их је више, покушавали да групишу на једно место, тј. да саберу  свете Каноне ради лакшег коришћења. То треба да раде, вели он, и нови Устави – да потку и основу канонску представе у данашњим околностима у једној конкретној савременој средини тј. држави. Код њих у Грчкој је предност то што су Црква и Држава још увек нераздвојне,   и што је Грчка Црква призната и правно утемељена у самом државном Уставу који се на грчком зове, Грци немају црквени Устав  него Уставну повељу. Држава има Устав, а Црква ту , јер су оне повезане, па не могу бити два „Устава”. Овде се јавља проблем реализације тог уговора и договора, јер Црква, поред канона, мора да поштује и државне законе.

Ми овде немамо тај случај, и зато бисмо били слободнији у пројави правог канонског садржаја у нашем само црквеном Уставу. Наш садашњи Устав се формално позива на каноне, али то је тако узгред речено да се скоро и не види. Устав треба да отпочетка почиње Црквом, са оним што је њено биће, да она сачињава Заједницу народа Божијег окупљену у Христу Духом Светим у свештенопоретку који влада у том телу. У Уставу је сада све заснованао на власти, али та свештена власт  (која је иначе каснији појам, од 5. века); а боље би било да је речено свештенослужење =служење Богу у народу Божијем; та, дакле јерархија=литургија извире из Богоданог поретка који постоји у Цркви, а то је да Епископ служи Св. Евхаристију предстојећи Богу окружен презвитерима које он рукополаже, а он пак бива рукополаган од околних Епископа, да би и он после рукополагао са другима Епископе, и из тога извире сав даљи поредак у организација Епископоцентричне (=Христо-центричне) Цркве. Епископство и Свештенство као конститутивна тајна Цркве и Литургија као њено остварење и као пројава су основе из којих извире развој целе даље црквене структуре.

Морамо се трудити да, поред тога што можемо да направимо добар теолошки, еклисиолошки текст, направимо и један правно коректан текст. Он мора имати чланове, параграфе, мора имати односе са реалношћу око нас, као што је држава. За то нам треба времена.  Морамо, дакле, да направимо један канонско-правни текст. Погреши-ћемо ако мислимо да су свети канони неки систем, али баш та несистематичност канона показује да је стварност Цркве испред њене артикулације и формулације. Пример да организација Цркве извире из Св. Канона јесте Апостолски 34. канон, где се каже да сви у народу знају свога првога, али да он ништа не може да ради без њих, свакако у њиховој епархији, нити они без њега када су у питању опште ствари, те се тако изражава јединсво Свете Тројице, тајна целе Цркве у само једном тексту који је, такорећи, изречен из рукава. Или пак, да је основно код свих канона: да ли ће човек учествовати у Литургији =Причешћу или неће! У суштини, све се на то своди. Тако би требало да је и у нашем Уставу: мање више све литургијско = евхртистијско и сотериолошко.

Литургијски, евхаристијски карактер Цркве у овом Уставу се уопште не види. Ви имате нпр. у Уставу пароха, коме није поменуто шта он ради, нити да је њему кључна ствар Храм у коме он служи. А знамо да се Парохија може формирати само око места богослужења. Ако то није Храм, може бити пободен крст, као што је то Св. Сава радио. (Кад смо били у Паризу рекао сам око проблема са Црквеном општином, да сам надлежни епископ, само бих једно урадио: узео бих Јеванђеље, антимис, дискос и путир, одежде и изишао из Храма, а ЦО остаје зграда без Парохије и Литургије. Не заборавите да се Црква формира око овог престола, на коме ми служимо да бисмо се причестили)*

*(Ево разбијача Цркве: уместо договора, насиље. Патриотикус).

Завршавам тиме што кажем да Устав СПЦ треба и језички и канонски прерадити. Но да ли ћемо ми моћи нашима у Дијаспори да објаснимо основни појам Цркве, којој је Литургија и из ње настала организација вековни и неизмењиви канонски Устав. Устав СПЦ, какав је данас, најмање је канонски текст, и у томе је проблем. Сав је подређен правној логици, све се своди на власт одозго, са својеврсном принудом, а не на слободи која постоји унутар канонског поретка, слободи у Христу, слободи у Духу Светоме. Овакав менталитет у Уставу је, по мом мишљењу, производ последња три века.

Да резимирам. Треба да набавимо све наведено, да се са тиме помогнемо од других Православних јер ми не можемо укинути ово што већ постоји, јер мора да остане одређена канонско-правна форма. То је прилагођавање целог канонског поретка једном постојећем данашњем стању. Мора да се у Уставу истакне Епископ, Литургија, Евхаристија као извор свега. Да Устав покаже да је наша Црква пре свега Епископоцентрична и Католичаснска и Саборна. Епископ није клирик, Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Христова и ако укинете телу главу – шта да причамо о телу? Идемо на органско схватање епископа који је икона Христова, и на Литургију као основу свега. Даље, по мом мишљењу, не може остати ЦО паралелно са Парохијом. Парохија са Храмом и око ње Парохијски савет — то је оно што треба да има Парохија, Савет који ће да помаже свештенику. И Епархија, пре свега Епископска епархија, јер израз епархија је политички појам; епарх је управник једне области, то је данас начелник једног округа.  Епархија буквално значи једна област и зато треба говорити о Епископској области, Тако постоји и Епархијски савет, који треба да буде помоћно тело, које, пре свега, помаже Епископу. Али треба ревидирати и Презвитеријум са Епископом и око њега. У црквеним телима, да тако кажем  треба да буду  живи чланови Литургијске заједнице, а не да у Црквене одборе може да уђе свако ко скупи одређени број гласова, без обзира да ли је крштен или не, да ли учествује у Литургији или не, а да се то исто право одузима онима који  га  стичу  Крштењем  и  Причешћем.  Потребно је,  укратко, једно олитургисање текста Устава који ће извирати из бића и живота Цркве.

Еп. Иринеј: Макар какав ми устав покушали да формулишемо у складу са канонском традицијом наше Цркве, јер овај данашњи има поприлично несклада са њом, постојаће проблем у Дијаспори и делимично у тзв. Војводини. У дијаспори наш Устав, ако га доведемо до канонских норми, једноставно неће моћи да се примени зато што наше црквене јединице у многим земљама морају да се прилагоде законодавству тих држава, а законодавство тих држава полази од ЦО као конгрегације и за њу уопште није важно да ли уопште постоји епископ и да ли је у јединству са другим епископима. Најекстремнији случај је у Швајцарској где је ЦО послодавац, а свештеник је најамна радна снага. То је законска основа за све, укључујући и Римокатолике, јер је калвинизам у основи њиховог менталитета и читаве органи-зације јавног живота. Тако да је власт епископа приниципијелна и номинална, односно регулисана па и ограничена конкретним законо-давним решењима државних власти која су обавезујућа. До те мере су обавезујућа да су нагнала у бекство и Ватикан у једном случају када је он покушао, не консултујући се са државом, да оснује нову бискупију у Швајцарској и неколико година је трајао спор са државом која је казала, пошто то мења статус кво и ми нисмо консултовани и нисмо дали сагласност, ми га не признајемо, он не постоји. Он је хиротонисан али није прихваћен и на крају су морали да оснују нову бискупију у Лихтенштајну и да га тамо удоме. Сада је тренутна ситуација тамо да наш епископ мисли да он може победити тамо где Ватикан није могао и то је његова трагична заблуда што не значи да су они сви у ЦО довољно црквени. Православни морају да се у великој мери прилагоде том принципу или једноставно неће моћи да опстану у тим земљама где Православље нема своје дубоке корене и где је јавни живот организован на другачијем принципу него код нас. Код нас у Бачкој, Банату, Срему, те ЦО које су првобитно аустријски нанос на наш црквени живот и то раздвајање парохија и ЦО, вештачко наравно, и од тада злонамерно узело је маха и толико ушло у свест да не мислим да би било једноставно, просто неким декретом да се то одмах укида мада сам у потпуности сагласан да та двојност треба да се превлада јер парохија и ЦО су једно те исто и ова направљена разлика је често веома штетна у пракси. Неопходно је говорити о савременом животу и, пре свега, о канонском Предању Цркве./…/

Еп. Атанасије: Ја сам имао случај да је за Дубровник, који припада Херцеговини, дакле Требињу (Мостару), инсистирано у Загребу од Туђмана да се припоји Загребу. Из Синода делегација која је ишла, одбила је то и хвала Богу. Али, да није одбила, за мене то не би важило, што каже владика Игнатије: „Ја одлучујем. И цео Сабор да ми докаже.” Не, Дубровник остаје Требињу, јер то је то: да је Епископ центар. Али, хвала Богу да није до тога дошло. Ја сам инсистирао, пошто је било пререгистравања свега, они су тражили да отворим један регистар, тј. број у Хрватској, и да се Дубровачка парохија са црквеним и свим осталим поседима региструје на ЦО. Али зато да би било убедљивије ми смо све ЦО регистровали на Епархију, чак и манастир Тврдош, да бих могао тамо да се браним. Јер, десиће се ово: Наћи ће три-четири човека њима послушна, и оде ми богатство у Дубровнику. Оде Црква и колико зграда, још увек имамо тамо! Е, то је то што Ви кажете.

Проф. др Сима Аврамовић: Хтео сам да кажем да би требало размислити о томе, да ли је ниво који правно лице треба да има, а то треба регулисати Уставом, можда, нешто крупнија организациона јединида него што је то ЦО. Да ли је могуће да се ниво правног лица задржи само на нивоу епархија?

Еп. Игнатије: То ће бити неопходно због многих других ствари. Пре свега, да не би дошло до могућих раскола где сваки свештеник може да буде правно лице без обзира што неме никакво општење са епископом.*

*(Већ 2002. епископ Игњатије најављује раскол у СПЦ. Патриотикус)

Проф. др Аврамовић: Да, то је суштина ове интервенције и чини ми се да Закон отвара могућност да се тим нашим будућим уставним уређењем цркве та ствар „зацементира”. Тиме апсолутно не остављамо могућност различитих интерпретација. Ако то не буде јасно постављено у Уставу, онда ће се кроз тумачење врло лако доћи до отварања непријатних проблема који воде у огроман број раскола. Плашим се да их неће бити само један.

Иначе, сва друга питања су у овоме Закону отворена. Чини ми се да је могућност комуницирања цркве и државе сада много већа него што је раније била, али на крају крајева, закон се пише за људе добре воље који ће их примењивати. Проблем је у томе што ћемо, можда, имати сасвим другачије околности у некој перспективи и због тога, врло пажљиво, Устав СПЦ-а мора да кореспондира са решењима овога Закона који регулише односе државе и Цркве и уколико ја било шта могу помоћи то је на том плану.

Еп. Атанасије: Ово што је рекао господин Чавошки мени се допало, да, заиста, у тој преамбули, уводном начелу у Устав, напра-вимо нешто што би била светлост за све остало у Уставу и да има обавезујући карактер за остала поглавља у Уставу.

У Уставу треба да буду истакнута одмах у почетку та врло важна уводна начела, која ће све остало да обасјају, да људима отворе очи. Треба да то канонско ткиво, основа и потка канонског предања, да буде уграђена.

Проф. др Коста Чавошки: То би било непроменљиво.

Еп. Атанасије: Као што су биле повеље наших владара са њиховим аренгама на почетку. Тамо је таква теологија садржана, да је то невероватно. Наравно, писали су их најчешће други, али владари су углавном црквени људи, знали кога да изаберу.

Проф. др Радован Биговић: Ваше Високопреосвештенство, ваша преосвештенства, господо професори, ја мислим да је дужно сваког поштовања то да је Свети архијерејски сабор покренуо ову иници-јативу и одредио комисију да се разговара о овом проблему. Чини ми се да је ово један од најсложенијих и најболнијих проблема са којима се суочава наша црква већ дуго времена. Надам се да ми нећете замерити, али ми и опростите ако буду прејаке речи, али ако би заиста наша црква функционисала по овом Уставу, ја мислим да не функционише и сва срећа што је тако , онда она не би могла да буде ништа друго сем касарна или својеврсни тоталитарни колектив нешто блаже форме. Кад се погледа структура овог Устава, да Бог није дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што су то митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање је да ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њена структура по овом Уставу. Још нисам сигуран да овај Устав може да издржи иоле озбиљну црквену проверу.*

* (Ово се код Срба зове “увлачење” “шлихтање” итд. Патриотикус)

Кад сам читао Милашево право и Тројицког, то богословље црквеног и канонског права, мислим да се оно суштински не разликује ни по чему од средњовековне правне и политичке философије, односно, оне политичке философије коју је изнедрила античка и римска правна и политичка мисао, само што се мало стављају црквени термини.*

*(Човек који је написао две књиге критикује Милаша и Тројицког! Патриотикус)

Прво, око неких кључних појмова – питање власти. Власт се простире одозго на доле, дакле, монистичко начело. Максимум власти је на врху и то се нужно завршава пирамидалном структуром цркве или као феудалним типом државе. То, просто, једно другом кореспондира. Наравно, правници много боље знају какав је утицај те правне и политичке философије био у Византији.

Не само овај него и многи устави помесних православних цркава су у врло сличној ситуацији. Искрено мислим, немам за то довољно доказа, да једино Устав Свете Горе може да издржи озбиљну еклисиолошку проверу. Могло би се тачно доказати због чега. Ови други су верна копија државе или државних установа, државног устројства и законодавства.

Еп. Атанасије: Владика Игнатије је говорио о томе, рецимо, двадесет манастира су у Светој Гори – светиња. Ако присуствује представник манастира Хиландара може се расправљати о питањима тог манастира, а ако он одсуствује – не може. Ако он није човек сарадљив – тражиће Протат да га замене, али Манастир ће одлучити ко ће да га замени. Толико је то светиња та саборност и поштовање предања.

Проф. др Радован Биговић: Друго питање: имате, рецимо, теологију канона и црквеног права водећих канониста, Милаша који је код нас још ауторитет и узмите шта говори ап. Павле о Закону. Питање је следеће: да ли је могуће поједине цитате из Светог писма читати и тумачити као правне норме? А управо они то све раде говорећи да је то Божанско право и на основу тог Божанског права се утемељује ово право и на крају имамо Западну цркву. Испада да је мистични темељ ауторитет једног тоталитарног колектива, уствари, сам Бог. Верујем да је побуна против таквог једног Бога била нужна. Он је садистички ауторитет, Он је џелат! А то се све тим аргументима правдало. Иста је таква била средњовековна политичка и правна философија.

Затим, да ли се уопште може говорити о субординацији, тј. да једна личност потчињава другу? Да ли то може богословски да се оправда?

Последње кључно питање: основни проблем о коме заиста треба црквено и теолошки разговарати јесте то да, сви знају, црква мора да има силу која ће закон да спроведе. Да ли, онда, црква може и сме да има силу која ће да спроводи неки закон, а чему закон ако не постоји могућност да се он спроведе. Додуше, може на основу принципа добровољности. Ако се погледа искуство Цркве, можда га погрешно интерпретирам, канони су се примењивали као када се данас хирургија примењује у медицини, када немате други начин да решите један проблем, а када прети опасност (тада су то биле јереси, расколи) да разори Цркву, онда се примењивао закон, норма. Тај закон је у неким ситуацијама спроводила сама држава. Дакле, да не мислимо ми да можемо да претворимо Цркву у правну институцију. Напротив, мислим да Црква треба да ослобађа људе од свих врста конституционализама. Свакако, право мора да постоји. Оно постоји од смог почетка Цркве у неком облику, али не да има неко прворазредно значење.

Кад је реч о власти или моћи уопште, сви се позивају на Христову власт. Он је њу дао апостолима, апостоли епископима… Али, поставља се питање, о којој власти је реч? О којој моћи? Да ли је то власт у смислу премоћи, надмоћи над неким или власт љубави и служења? То су различите ствари. У целом Јеванђељу Христос никад није показивао надмоћ, премоћ или силу над другим, већ управо власт служења. Како је онда могао дати неку другу власт некоме сем те власти?! То је, уствари, Његова власт.*

* (А против владике Артемија се иде тенковима! Патриотикус)

Да бисмо дошли до овог црквеног Устава неопходно је извршити припрему кроз богословски разговор о овим суштинским питањима на којима почива и треба да почива и егзистира црквено право и то је оно о чему су и владика Игнатије и владика Атанасије говорили. Понекад мислим да одређене норме световног права су црквеније него поједине норме црквеног права које постоје у овом Уставу и другим уставима.

Може се направити труп устава који заиста може издржати црквену проверу, а да се на неки начин регулише односе цркве и државе, цркве и других институција, пошто су људи Цркве на одређени начин везани државом и тим институцијама.

Неко је, рецимо, поменуо избор патријарха. Зашто би се избор патријарха разликовао суштински од избора другог епископа?

Друго, да је овај Устав копија државе говори то што он Сабор претвара у законодавну институцију, Синод у извршну власт. Постоји и судска власт. С друге стране, ми стално говоримо о евхаристијској еклисиологији. Да ли може нека власт да буде над епископом, тј. над Црквом?* То је суштинско питање. Или ћемо узети универзалну еклисиологију, па на основу ње правити устав који ће бити саображен евхаристијској еклисиологији где је епископ на челу. То је могуће.

*(Не може, ако је у питању Иринеј Буловић; ако је Артемије може. Патриотикус)

Еп. Атанасије: Ја бих, ако дозволите, да појасним нешто за професора и остале. Византија је имала, оче Радоване, нешто што је наследила из Цркве. Византија је била дубоко оцрквљена. Није се држава поистовећивала са Црквом и не може се поистоветити. Али је била симфонија, сарадња, је имала два стална принципа: Један се звао „таксис” – ред, поредак, и томе су служили закони. Кршили су их и цареви, али је то било светиња – закон. То се види и код нас у Душановом Законику. Имала је и други принцип – „икономија” (или „диспензација” на латинском, али је то сасвим лош превод). Икономија је као и оно што зовемо „икологија”, брига о дому, „Домострој” на словенском, старање о своме – Бођијем и људском дому. Дакле, Икономија је најчешће био излаз и решење кад се поремети таксис, кад се поремети ред и поредак. А Икономија се употребљавала да васпоставља ред, то значи да васпоставља здравље у друштву, прави и правни поредак, а у Цркви да васпоставља заједништво и општење у заједништву, у Литургији – причешћу, у истој благодати и вери.

То је био тај црквени печат на Византији и то је имала и средњовековна Србија.

Тако је икономија била последњи адут тј. средствопо угледу на Божанску икономију. Иначе да су били само закони и да се Бог држао само закона – обрали бисмо бостан. Забрљали смо на почетку, и нема нам даље спасења. То је тај таксис икономија Божанска, и Византија је то имала. Према томе је била, по мени, и не само по мени него и по Острогорском, по Каждану и по многим озбиљним византолозима, „држава суи генерис”, не као Римска империја, нити као Западне државе. Западне државе нису произашле из Византије. Нити је она била нека „источна сатрапија”, нека „тиранија”. То је био потпуно нови поредак. У њој ни каснији феудални поредак није био исти као на Западу. Тек после крсташа почиње феудални поредак у Византији. То је врло важно за нас, и значи да је Православље могло, ако не да директно роди, у сваком случају да допринесе да се створи једна другачија људска култура и цивилизација него што је Западна, и да даје своје историјске плодове. То је била и средњевековна Србија, и то је битна особина српског народа данас. Не могу да схвате ови „еврослинавци” да је српски народ нешто посебно. Не зато што смо горди, надмени (то је већ нешто искомплексирано, болесно), већ зато што смо задојени једним другим духом, што смо другачије васпитани, другачије расли, хранили се, дисали, Богу служили и са људима се дружили у Цркви или Дому Очевом и нашем. То је проблем за Американаце, хоће да нас „прекувају”, да будемо као они. Неће успети.

Хоћу да кажем, из Цркве је то дошло у Византију, Русију, Грчку, Србију и у нашем Уставу бисмо то требали да провучемо, односно да то унесемо. Да буде „таксис”, то је освештани канонски поредак. То је Богом дани поредак, значи поредак тела и дела,поредак живога организма.

Али постоји и икономија, и сви се канони на крају крајева своде на то: да канонима и икономијом приводе људе спасењу кроз при-општење Цркви. Зато се сви канони уствари односе на то: Уче-ствовање или не у општењу Цркве, у Литургији. На то се односе и канонске епитимије, које нису казне, него лечења ради оздрављења и васпостављања у заједницу Цркве. Зато је могао мирне душе да један, рецимо, патријарх Јован Посник, оне велике епитимије од 15 година, сведе на 15 месеци, или недеља, или дана. Устав дакле треба да одражава сву ширину светоканонског Предања Цркве.

Проф. др Радован Биговић: Негде 1949-1950. године настала је полемика теолога, међу којима је био Афанасијев, у вези са проблемом да ли су црквени устави утемељени на учењу о Светој Тројици или на монистичком начелу, појму о једном Богу, у математичком смислу Једном. То је питање за све. Да ли је европски конституционализам монистички и да ли су због тога скоро сви системи били тоталитарни? Монистичко начело, онтолошки се на неком друштвеном плану нужно завршава тоталитаризмом.

По питању нашег некадашњег раскола, био је проблем како изневерити каноне. Смисао канона је нешто друго, а то је да се поврати јединство Цркве. Којим ће се путем то успоставити? Постоји канон љубави који је суштински и који је правило вере, а не робовати и имати идолатријски однос према буквалном слову закона.

Проф. др Коста Чавошки: Не слажем се да нема закона који не почива на сили. Могу да почивају и на ауторитету. Људи који су у Цркви ту су добровољно, по пристанку. У држави сте по сили, ви сте на територији, подређени сте без обзира да ли хоћете или нећете. У Цркви није тако. Тако да је ауторитет сасвим довољан за важење закона.

Проф. др Радован Биговић: Добро. Ево, конкретног питања: једног свештеника рашчини епископ и он једноставно неће да напусти парохију, црквени дом, нађе неку подршку у народу. Како може црква да спроведе тај закон ако нема државу за своју помоћ?

Еп. Иринеј: Да, то су екстремни примери којих ће, нажалост, бити. То може да звучи смешно и скарадно, али је тако. Они се „играју” Цркве, а то је гомила атеиста са неким својим циљевима. Све то можемо очекивати. Међутим, Црква има своје устројство и своју имовину и држава је дужна да је брани. Парохијски дом, храм, земља или било шта друго, који нема имовину која је отета, него стечена, добијена и било који самозванац који покуша да то узурпира, држава је дужна да штити тај поредак. Ту црква, чини ми се, нема никакве моралне дилеме, да држава чувајући своју законитост штити и црквени поредак. Није ни у Византији ишао епископ да хапси било кога, али није допуштао да у име јеванђељске слободе ради ко шта хоће. Ако би се неко успротивио овом богоданом поретку у којем Црква постоји морао је да буде одговоран за последице свог избора и да напусти храм и цело стадо. Ја мислим да ту не треба да себи товаримо неке лажне моралистичке дилеме. Једноставно, један самозванац оде тамо негде, нађе пет дрипаца, с опроштењем, упадне у једну цркву, истакне неки свој барјак и каже „Ја сам ту главни. Ко је тај Амфилохије?”

Или сличај у Банату са неким Т………. Владика га рашчинио зато што је то тако морало да буде и он каже: „Ја то не признајем.” Молим лепо, не признајеш, али ти прави себи цркву. Ову ћеш да напустиш, па прогласи своју, региструј се, нађи присталице, али мораш нас осло-бодити свог присуства.

Не треба ту да се уплићемо у такве непотребне дилеме.*

* (Ево зашто се Буловић тако ослања на државу у прогону епископа Артемија. Патриотикус)

Митр. Амфилохије: На једном теолошком скупу 1972. године постало нам је јасно шта то значи „икономија”. Икономија није снисхођење у смислу одрицања овог поретка, него је други начин успостављања поретка. Ти је проблем акривије и икономије.

Проф. др Владан Перишић: Ја не бих да говорим много о тим стварима јер нисам позван да о томе говорим, нисам стручњак у тој области. Али, слушајући досадашња излагања дао бих једну напомену. Владика Атанасије је говорио о томе какве измене урадити са Уставом СПЦ. Да ли да оне буду радикалне, корените, да се ствар постави онако како треба и у складу са канонским предањем Цркве или да оне буду козметичке, да се ту мало ствар поправи итд. Наравно, било је речено да се ово прво не може урадити до првог Сабора, али је било речено да то није ни потребно урадити.

Сад се сви мање-више слажу да овај Устав не ваља, да није добар, да није у складу са канонским предањем Цркве Христове и да га стога треба мењати.*

*(Зато га нису поштовали приликом прогона владике Артемија. Патриотикус)

Ако бисмо извели само тзв. козметичке промене, неку врсти икономије да бисмо дошли до онога „таксис”, постоји могућност да на тај начин не дође до суштинских промена јер би многи тада мислили да је ствар обављена, да сада имамо Устав који одговара стварном канонском предању Цркве, те да смо сада достигли решење. Ако би то тако било, а опасност је да се то тако буде мислило и да тако буде, онда је боље оставити овакво стање какво јесте са уверењем да ствар не ваља. Тада у овом случају би биле извршене козметичке промене, а управо оно што не ваља би остало, само сада лепо префарбано и окићено и ушушкано, да суштина не ваља, а да је све оно около поправљено, па ето, ваља.

Мислим да би такав један захват који би, истина, био лакши, наишао на веће одобравање и на мање отпора, ипак могао да произведе лоше последице. Те последице би биле да управо оно што не ваља, што је труло у Уставу, да остане, а да се прикаже овим мањим изменама као да је цела ствар суштински измењена. Та опасност постоји, о њој треба водити рачуна и управо сам на то желео да укажем.

Еп. Атанасије: Понављам, било би веома важно да се прикупе Устави других Православних Цркава, па да то имамо као помоћни материјал.

Поједине од нас бије глас да уводимо нешто „грчко”. Ја од како сам дошао у Жичу покушавамо да успоставимо некакав богослужбени ред. Нису схватили да је то нешто грчко. Рецимо, код Грка се архијереји облаче у олтару па излазе. Ја не улазим у олтар никако до Малог входа. Настојимо да вековни живо Предање, пре свега Литургијско предање православља обновимо. Свети Сава је у Жичкој беседи о правој вери говорио о обнови вере. Потребна нам је канонска обнова, која није престала, али често занемарена.

Понављам, да прикупимо све Уставе, па да видимо како су то решили нпр. Сиријци у Америци, Грузинци, и сви остали, да би могло постепено да се проучавају. Ја управо сада прелиставам, у овом смеру, „Номоканон” Фотијев и „Законоправило” Светог Саве.

Има радова написаних о канонском поретку у Православљу. Рецимо, писало се о смислу канона, нарочито у обе православне америчке школе: Св. Крста и Св. Владимира.

Не знам да ли знате да Руска Православна Црква не сме да сазове Сабор јер траже опет оно што су направили преседан 1917. године када је био Црквено-народни сабор да то и сада тако буде. То је тада било добро. Али сада је то разарање Цркве! Јер хоће да и лаици паралелно са епископима представљају Цркву. А то није ни православна еклисиологија, ни канонско предање. Јер не само да Епископ представља и народ на сабору, како каже владика Игнатије, него оприсутњује целу Цркву. Епископ може да има некога уза се као саветодавни елемент на Сабору, то може бити ђакон или стручњак. Али у моменту када се дода „лаички елеменат” као обавезно „представништво” на Сабору, тада више немамо Цркву! Зато што је Епископ, као жива слика Христова, први лаик, први ђакон, први свештеник. као и Христос. Он у пуноћи одражава Христа.

Еп. Игнатије: Он може да пошаље другога да га репрезентује, али, опет, не може да оприсутњује његову власт.

Еп. Атанасије: Епископ оприсутњује целу Цркву. Епископу не треба додатак „клира” или „лаика”.* Зато говоримо у јектенијама: За Епископа нашег, за Свештенике, за Ђаконе, за Клир и Народ. А ми убрајамо у клир све што није лаик. Епископ није клир! А и народ је клир. То у преамбули Устава треба обавезно да уђе.

* (Ово је Атанасије буквално схватио, и понаша се као Бог на Косову. Патриотикус)

Еп. Игнатије: Што се тиче Сабора и времена доношења Устава, Устав ће тражити сазивање ванредног Сабора који ће се бавити само тим питањем. Не може Устав бити једна тачка између сто двадесет тачака. Могло би оптимално да се Устав уради до новембра месеца. Макар да се направи нацрт јер треба претпоставити да ће бити дискусије и дотеривања. То би нам добро било због тога што се позитивно законодавство државе мења и да се не нађемо са таквим недоумицама које наш Устав данас оставља, будући да тамо постоје два правна субјекта. Они јесу по неком тумачењу везани за епископа, као што је то приметио господин Аврамовић.

Не смемо рећи да немамо времена за то! На крају крајева ми и немамо времена јер смо смртни људи. На нама је да урадимо нешто за будуће генерације које долазе и које ће урадити боље. Комисија нека уради, а Сабор ће помоћи.

Еп. Атанасије: Уосталом, то и јесте пракса и светих канона. Сабори су потоњи прегледали, допуњавали и ревидирали каноне у нечему. Интересантно је да ни један претходни канон нису одбацивали него су га само друкчије формулисали. То зато што су за нове прилике прилагођавани. Тако ће бити и то, неће се моћи ни сада један вечни Устав направити и не треба да се прави такав.

Митр. Амфилохије: Само информације ради, у Хрватској је ових дана потписан уговор између државе и цркве. Они су желели да се потпише уговор између Републике Хрватске и СПЦ, а ми смо тражили да се у уговор унесу епархије СПЦ, а у даљем тексту да то може да се зове СПЦ, да би се знало о чему се ту ради. Мислим да је то поучно и за наше прилике. Рецимо, што се тиче признавања епископија, парохија, признало би се стање онакво какво јесте без регистровања. Дакле, епископије су те и те, а епископи су ти који ће известити Министарство вјера које су друге јединице.

Што се тиче оснивања нових еперхија то је надлежност Светог архијерејског сабора, односно парохија у надлежности епископа. Држава једноставно прихвата канонско устројство Цркве као такве и према њој као таквој се односи. Хрвати су то подржали. То је, у суштини, традиција конкордата. То сада није лоше. Они су тражили да дође и Патријарх, јер је то њима сада политички одговара.

Даћемо реч оцу Љубивоју.

Проф. др Љубивоје Стојановић: Заиста, христоцентризам и епископоцентризам је оно што треба да буде, убудуће, начело у исправљању Устава који постоји. У нашем схватању, у животу, имамо чувену изјаву појединих свештеника: „Бог високо – владика далеко”, која показује неспремност. Имамо сада ситуацију да једна београдска црква тужи Црквену општину београдском грађанском суду. То показује да имамо ситуацију „уситњавања” Цркве. Мислим, у том смислу, да би требало да постоји парохија и парохијски савет који би био уместо ЦО. ЦО и њен Управни одбор је сада „савет потрошача”. Парохија се онда претвара у накакав „кориснички сервис”.

Ту постоји још један проблем: питање архијерејских намесника. Колико је то еклисиолошки исправно? Да ли је боље да постоји парохијски савет, епископски савет и да постоје неке службе које ће вршити финансијску контролу. Шта је архијерејски намесник у суштини? Поштар, контролор продаје свећа… Управо у том смислу, кад се буде радио нови Устав, треба водити рачуна о томе како успоставити добар поредак.

Намесништвима је, малтене, испарчана власт и као да намесници дају право владици да влада епархијом, а они владају деловима.

Еп. Атанасије: То је био мој разлог смењивања извесних намесника у Жичкој Епархији. Он је представљао владици слику свештенства, а свештеницима слику владике. Он је био главни посредник. Тако су били монополисали своју улогу, па делом и владичанску.

Еп. Иринеј: Све то зависи од човека.

Проф. др Ненад Милошевић: Надовезујући се на уводно излагање Високопреосвећеног Митрополита, желим да додам да је Комисија за ревизију Устава Српске православне цркве, на чијем челу је у првом сазиву био блаженопочивши Сава, бивши епископ шумадијски, по мом дубоком уверењу, постигла максимум. Пре отпочињања анализе о постојећег Устава, та Комисија се већ се на самом почетку суочила са кључним питањем које се, бар за то време, показало непремостивом баријером за даљи рад: какве промене спровести? Пошто је веома брзо усвојен став да би свака радикална прерада била преурањена и да у обзир могу доћи искључиво неке такозване козметичке интервенције, престао је смисао сваког даљег рада Комисије и Владика Сава је вратио мандат Светом сабору. Морам признати да тада нисам био задовољан оваквим резултатом, што је, наравно, код мене додатно било изазвано бављењем питањима са којима се суочава наша Црква у савременом добу. Међутим, оцењујући тадашњу одлуку из данашње перспективе сматрам да је она била резултат промисла Божијег. Јер да смо у то време приступили радикалнијим интервенцијама, бојим се да бисмо добили један много проблематичнији Устав него што је постојећи. Одлагање тог посла за нека боља времена је, очигледно, била добра одлука.

У међувремену као да су се околности битно измениле. То управо показује и овај наш данашњи скуп, под сводовима ове високошколске установе. Очигледно да је свест о изузетној комплексности проблема устава Цркве као и времена у ком живимо знатно сазрела. Од првобитног става да се реформа може спровести ангажманом неколицине стручњака, ми се данас овде без изузетка саглашавамо у ставу да је неопходно претходно спровести свеобухватна научна, пре свега богословска истраживања оних тема које се тичу самога бића Цркве и њенога живота у овом свету.

Да би се на квалитетан начин приступило изради, или реформи, црквеног Устава не сме се занемарити питање идентитета Цркве. Шта више, богословско поимање идентитета Цркве мора бити главно опредељење у дефинисању структура помесне Цркве и њених служби. Нажалост, дух којим одише наше црквено законодавство довео је у питање идентитет саме Цркве. То, уосталом, срећемо већ у првом члану нашега Устава који СПЦ формулише као једну, недељиву и аутокефалну. Овом одредницом Устав наше Цркве не дефинише једну епархију под једним епископом као потпуну (католичанску) Цркву, већ скуп епархија које су се из разних разлога организовале на једном конкретном простору у оквире једне, тада Краљевине Југославије, или у каснијим не знам каквим све државама.*

*(Милошевић тврди да је једна епархија – пуна Црква! Патриотикус)

Не улазећи овде у детаљнију анализу других места у Уставу која га чине знатно проблематичним, навешћу само два карактеристична става истог првог члана која Цркву опредељују према овом свету, као и према другим помесним Црквама. У ставу један још се каже да „она своје учење јавно исповеда”, из чега се може извести закључак да судбину своје мисије у свету Црква суверено регулише, што би конкретно значило да јавно или тајно исповедање вере зависи од добре воље Цркве. И ту се аутоматски поставља питање: а шта ако дођемо у прилику да морамо поново тајно исповедати своје учење?

У другом ставу истог члана се истиче да „СПЦ одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама”, што подсећа на државне уставе, где је држава фактор међународног права, и она одржава дипломатске, пријатељске, економске односе са другим државама. Нажалост, то је дефиниција јединства Цркве у Уставу наше Цркве. Дакле, сматрам да се сви овде присутни слажемо у оцени да је постојећи Устав СПЦ превазиђен не само због своје застарелости, због нових околности у којим Црква дејствује, већ превасходно због његове богословске и канонске неутемељености.

Кључни моменат у даљој организацији посла на ревизији Устава, по мени, јесте питање оправданости постојања једног правног акта који се назива „Устав Цркве”. Подсетио бих прво на чињеницу да се Устави цркава, онакви какве их имамо данас, први пут јављају у новијој црквеној историји и то у новоорганизованим такозваним аутокефалним цркавама у 19. веку. Први Устав једне аутокефалне Цркве настао је шездесетих година 19. века у Грчкој. Аутори тог Устава (Статута) су чувени Кореис и Фармакидис, људи просветитељи западне провенијенције, који су имали политички задатак да организују националну Цркву у новонасталој Грчкој етничкој држави, као и да њено устројство и законодавство у потпуности прилагоде потребама те новонастале државе. Они су тада начинили један Устав по узору на протестантске црквене Уставе који су у потпуности били прилагођени односима конкретне покрајинске цркве са државом на чијим просторима је она деловала. Тако је и Устав наше помесне Цркве настао као последица црквеног „ослободилачког покрета” у 20. веку, и то по истим принципима као и Статут Јеладске Цркве. Међутим, пре појаве тих савремених правних аката цркве су се руководиле светим канонима и локалним обичајима који су имали снагу канона. Такозване древне патријаршије (Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим) до данас не поседују Уставе или Статуте, већ свој живот, поред свештених канона, регулишу и разним правилницима у оним питањима који нису регулисани самим канонима. Овакво решење ми се чини примернијим црквеној традицији, те би се овим питањем требало озбиљније позабавити.

Друго што се мора унапред дефинисати јесте однос Цркве према држави у којој она делује, али сада више не само на овим просторима данашње заједничке државе Србије и Црне Горе, већ и на просторима наше дијаспоре која после распада Југославије има сасвим други третман. На то је већ владика Иринеј упозорио наглашавајући да наше виђење односа цркве и државе није исто са оним које је на пример у Немачкој или Аустралији где наша Црква делује. Питање је: какав треба да буде однос наше Цркве према овој нашој Држави и шта ми као црква очекујемо од државе са друге стране, и следствено томе према другим државама где делује наша Црква? То је, несумњиво, проблем који не може бити квалитетно решен уколико богословско поимање идентитета Цркве не буде доминантно у процесу регулисања овог питања. Ми врло често у свакодневном животу занемарујемо чињеницу да је Црква у овом свету „парикуса” – она која странствује, и да само на таквим принципима можемо обликовати своје понашање према друштву и држави. У пракси је то давно заборављено и од тих принципа смо се давно удаљили.

Са друге стране, морамо имати у виду однос наше Цркве са другим помесним Црквама. Дакле, неопходно је допринети да се међусобни односи Цркава не своде само на „одржавање” догматског и канонског јединства, пошто није јасно шта то у пракси значи. Јер, ако инсистирамо на одржавању канонског јединства, а овде истовремено инсистирамо на измени Устава и на прилагођавању канона нашим локалним потребама, бојим се да идемо у правцу све већег удаљавања од тог канонског јединства са осталим помесним Црквама.

Даље, морамо имати у виду стања која су наступила у помесним црквама после њиховог аутокефалног организовања и деловања унутар етничких држава са којима су се ове цркве готово иденти-фиковале. Распадом Отоманског царства формиране су националне државе у којима су се стварале аутокефалије националних цркава. Ове националне цркве су временом све више имале потребу да се прилагођавају потребама нације, односно друштва у ком су се развијале.

Дакле, чини ми се да су то неки проблеми са којима морамо унапред да се суочимо како бисмо могли приступити некој квалитетнијој реформи самога Устава. За једно такво суочавање морали бисмо да уприличимо једну ширу расправу по свим овим питањима и чини ми се да је добар моменат да се на свеправославном нивоу покрене једна таква расправа. Тим пре што у овом тренутку готово све Цркве раде на ревизији својих устава, односно уставних повеља, статута, или како се све не називају ти правни акти.

Предложио бих да већ одавде кренемо са том идејом и да организујемо један научни симпосион, где бисмо расправљали о свим кључним богословским питањима. Можда би наше интересовање за ову проблематику, као и ангажовање других православних богослова, допринело да одговорни и надлежни размотре могућност једног заједничког, свеправославног приступа овим проблемима.

У прилог овоме истакао бих да сам имао прилику да ишчитавам акте предсаборских комисија које су расправљале о темама предло-женим за дневни ред будућег Великог свеправославног сабора. Чини ми се да су те теме, у односу на ову проблематику, сасвим споредне, ако не и непримерене једном сабору који претендује на тај ниво. Питање црквеног законодавства је једно од кључних проблема у животу Цркве данашњег времена. Православна Црква се по први пут налази на једном раскршћу са које тешко да може изаћи свака црква појединачно. Без једне заједничке стратегије и без поновног преиспитивања и вредновања светих канона и еклисиологије уопште, помесне, или популарно назване аутокефалне, цркве се у свом организационом, и не само том домену излажу неизбежној „протенстатизацији” .

Митр. Амфилохије: Ми не можемо извршити промену Устава без сагледавања те проблематике на свеправославном нивоу. Можда бисмо могли да иницирамо један такав научни скуп.

Ових дана је био код нас владика Емануил који је представник Цариградске патријаршије при Европској Унији. Било је речи о томе да ли би требало и друге помесне цркве да имају своје представнике, јер данас се одлучује о судбини света у Вашингтону и Бриселу тако да то не можемо игнорисати. Некадје то био Константинопољ, некад је био Стари Рим, данас се померило тежиште и Црква мора бити свесна те чињенице.

Он мени каже да Московска патријаршија већ има своју канцеларију, да има Атинска архиепископија своју канцеларију. И једна и друга и трећа канцеларија иду паралелно, као да су три свијета. Замислите да дођу још једно петнаест таквих! Тада ће се православна Црква наћи у једном веома деликатном положају. Јер, каже нама Венингер који је у Продијевом Савету задужен за питања цркава и верских заједница у Европи, да Римокатоличка црква има свога представника али то што он говори то заступа римокатолицизам у свету. Протестанти имају свог јединственог представника. Једино Православна Црква није  у  стању да артикулише један заједнички глас и  наступ,  што је катастрофално. То је последица једним добрим дијелом као и овога што је Ненад говорио, да су се формирале аутокефалне цркве. Треба добро промислити да ли „пије воду” тај назив „аутокефалне”, еклисиолошки посматрано. Нарочито, аутоке-фалне у смислу националних цркава које су настале у времену формирања националних држава. Последица тога данас је очевидна. На том принципу, једна црква – једна држава – једна нација, ми имамо сада лажне нације и нове државе. То је сада велики проблем који се сад ствара у Украјини, који не знамо како ће бити превазиђен, створио се већ раније у Македонији и данас смо ми у једном ћорсокаку због тога што су наши епископи који су тамо толико затровани својим псеудонационализмом да не могу да схвате суштину шта је Црква. Додуше, сем овог једног човека кога је Бог просто просветлио да схвати тај ћорсокак. Такве су појаве и у Црној Гори.

Дакле, морало би се то питање савременог цркваног законодавства поставити на свеправославном нивоу.

Еп. Атанасије: Ја бих рекао нешто на ово што је Ненад говорио. Устав је нужно зло, неизбежна, присутна стварност, датост. *

*(Зато га се “синодалци” и не држе. Патриотикус)

Не можемо га сад ликвидирати. С друге стране, биће Цркве, живот Цркве, Дух Свети у Цркви је данас присутан и може Црква да доноси законе, каноне и није се престало са тим. Само, не треба имати претензије. Она може и данас да изражава и доноси своје канонске одредбе и у том смислу даје ново законодавство. Али, не треба да има претензије као што ни канони ни Васељенски сабори никад нису имали претензије да праве систем, да све реше. Једноставно, решавала је проблеме , како су они настајали. Није добро да мислимо, то и Фидас каже, да ћемо ми  једним Уставом направити „Соdex juris canonici” да он решава све проблеме, као код Латина. Код њих су канони, наравно, пречишћавани, избацивани, и то ће бити сваки нови пут код њих. Тиме су они дезавуисали, избацивали неке каноне, па су онда и Свеце из календара „пречишћавали”.

Једноставно, ми живимо са овим Светим Предањем, које је у Православљу канонско наслеђе. Тако и ново доношење Устава неће бити савршено, и не треба да буде такво да све решава. Имамо моментално тај озбиљан проблем односа са државама. На нама је да се потрудимо да то темељно проучимо и темељно изложимо сведочење из унутрашњег бића Цркве и живота, и из њеног искуства о томе шта је Црква, шта је њен идентитет, шта је њена мисија, њена служба, њена Литургија у овом свету. То ће бити сврха тога Устава, односно да Устав буде у исто време и један мисионарски акт који ће се одзивати на проблеме које нам намеће време. Биће нам тешко да избегнемо, не можемо их потпуно избећи, али можда да умањимо, те правне оквире у које нас ставља као у зупчанике, овај уско, национално схватан појам Цркве. Зато и Устав СПЦ треба и са те стране пречистити. Православна Црква није национална, још мање нацио-налистичка (како изгледа почиње да се понаша данас Румунска Црква).

Еп. Иринеј: Кад је Илијеску био у посети код Патријарха једина тема разговора му је била како да изврши притисак да ми пристанемо да у Вршцу паралелно резидира румунски епископ. Патријарх му је на мудар начин одговорио да је одредио комисију за то…

Еп. Атанасије: Да завршим: Не бисмо смели да пре битке поло-жимо оружје. Да идемо са скромним и смиреним сазнањем: да ми не можемо све ту да решимо. Проблем представља Дијаспора и она ће то бити дуго док се не реши свеправославно њено питање. Незбежно ће се створити Цркве тих земаља: Француске, Енглеске, Америке, и да ми ту нећемо моћи одржавтаи, да не кажем грубо, „колонијални” однос.Једног дана биће Америчка Православна Црква. Владика Николај је говорио 1952. године: да је наше да то одложимо што дуже и да се спремамо да што динамичкије уђемо у ту заједничку Америчку Православну Цркву. А да ће бити једна Црква и у Америци – то је будућност Православља на том континенту.*

*(Откуд? Како? Зашто? Ко ће јој бити поглавар? Неки фанариот? Патриотикус)

Што се тиче језика и нације за то нека се и они боре тамо. Не можемо им ми одавде туторити све време. Заиста је потребно да радимо оно што раде Руси и Грци, тј. уграђују у свој народ свој језик и културу и оживљавају те своје корене. Али, независно од Дијаспоре, морали бисмо, макар привремено, нешто сами урадити, а да после даље радимо један темељнији Устав.

Митр. Амфилохије: Римокатоличка црква је допунила свој „Соdex juris canonici” за латинске цркве посебно, а недавно је урађен Соdex juris canonici за орјенталне цркве. То је чак преведено на хрватски језик за унијатске цркве. Ја тај текст имам, али нисам стигао све то да прегледам. Читајући предговоре видео сам да су испоштовали канонско право Источне цркве, како тамо кажу, ал’ су онда прилагодили устројство Римокатоличке цркве, и у исто време, савременим потребама тих њихових унијатских заједница.

Проф. др Ненад Милошевић: Хтео бих да поновим да такозване древне патријаршије до дана данашњег немају своје уставе. Оне своју правну проблематику регулишу Правилницима о избору патријарха, о раду Синода, итд. али немају један правни акт попут Устава: Оне се држе начела које ми јесмо наследили добијајући „аутокефалност”, али га се, нажалост, нисмо придржавали. Неприхватајући претходно кодификовани канонски зборник, а то је, одлуком помесног сабора у Цариграду „Пидалион” Никодима и Агапија, којег неки православни богослови можда с паравом називају „Православни Соdex juris canonici”, определили смо се за протестантску варијанту црквеног законодавства.

Еп. Атанасије: Понављам, да ни Законоправило ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш нови Устав нису и не смеју да буду завршна реч. Канонско предање остаје стално отворено, важеће сво у целости. Латини Соdex juris canonici стално чисте, преуређују, а што ми Православни не радимо. Ниједан потоњи Сабор није чистио и избацивао канонске одлуке претходних Сабора, сем ако се појаве неки фалсификати. Остало је све стајало на свом месту, до данас.

Проф. др Ненад Милошевић: Зато би, сматрам, било сврсисходно да се размишља у једном таквом правцу да се изради један правни акт који може да се зове „устав”, јер то је овде постала традиција, а који би представљао једно опште начело, а сва питања би се регулисала релевантним уредбама.

Еп. Атанасије: Рецимо, Пословник Архијерејског Сабора је један акт сувише сужавајући, везујући руке и ноге, а Предање је таква ширина. Не интересује ме шта каже Пословник, зато што живимо Предањем и наша Црква још увек живи Светим Предањем.*

*(Да ли наши епископи ово сматрају нормалним? Патриотикус)

Проф. др Ненад Милошевић: Нисмо овде поменули брачна правила наше Цркве која су у целости својој негирање божанског и канонског права. А она се итекако примењују, када је у питању други брак, мешовитибрак итд.

Еп. Иринеј: Мислим да је ово свакако, ако је први у низу разговора у ужем и ширем смислу, да је заиста вредело заборавити умор и нервозу и запуцати из „Српске Атине” овамо у престони Београд. Апсолутно подржавам идеју да ову проблематику треба разматрати богословски и што шире у односу на друге теологе из читавог православног света и да не смемо стати само на козметичким дотеривањима садашњега Устава. То је, можда, нешто што је најхитније довести у неки ред за идући Сабор, али треба без журбе стварати један такав документ, апсолутно сам уверен, током више година. Такође, делим утисак да то не треба да буде неки исцрпљујући, како је то отац Радован Биговић рекао, криптототалитарни покушај да се опише, да се укроти и сажме и сабије у то сав живот Цркве. Таква идеја је прилично немогућа и у обичној ванцрквеној реалности палога света, а камоли у Цркви..

С друге стране, ни живот Цркве не би смео да буде схваћен као нека богодана анархија. Он то није био никада и не може да буде. Зато је потребно да постоје канонски оквири и у Уставу, или у неком сличном документу. Можда бисмо требали размислити ако можемо да избегнемо да нас сувише асоцира на те врхунске правне акте или основне правне акте савремених држава, уколико такве још постоје. Овде је потпуно јасна та рђава копија на нашу штету, где је аутокефална црква схваћена као нека суверена јединица у неком односу са другим таквим сувереним јединицама и онда свака од њих може да има свој устав. У том смислу, ја мислим да и у светлу целине канонског и еклисиолошког предања и у смислу потребе флекси-билности и каноничности, а да притом не дозволимо анархију, што је велика опасност кад је у питању живот, да бисмо могли наћи неко решење да постоје неке најопштије одредбе као што је, уосталом, и у овим другим уставима, из којих после извиру конкретни правни акти на разним нивоима итд.

Не бих понављао или варирао оно што је већ речено. Кренуо бих са једном конкретном темом. У вези са Дијаспором, драго ми је што је то рекао владика Атанасије јер то смо владика Игнатије и ја рекли у своје време јавно и зато смо били годинама бездушно и често на антихришћански начин прозивани, на један идеолошко-агитпро-повски(?!) начин. У тој хајци на нас двојицу учествовали су поред разних самозванаца из тзв. псеудотеолошких кругова, на жалост и један број наше браће епископа. Не треба да мислимо да свако самим тим што је епископ, разуме довољно теологију или да је богзна како веран сведок канонског предања Цркве!*

*(Наравно, само Иринеј и компанија, а не и остали епископи знају шта је теологија. Патриотикус)

У сваком случају било је разних глупих инсинуација да смо ми у Шамбезију, Женеви продали део наше цркве, препустили да то преотму Грци итд. Слична је та тематика са наводним увођењем грчких обичаја у цркву.  Ти исти не знају да смо ми, ти инкрими-нисани, ти оптужени у које са поносом убрајам себе, више тих погрешака и наноса очистили из богослужења него они који нас за то критикују који се баш држе онога што је најгоре у новогрчком наносу, а тога нису свесни.

Дакле, мислим да треба да пођемо од појма и некаквог одређења аутокефалије. С тим у вези и назива помесних цркава и назива епархије која је, уствари, једина права помесна црква. Све ово друго је неки други слој који може ту хармонично да се надограђује, али ако угрожава епархију као Цркву у једном месту, у једном времену – постаје опасно. У том смислу данас са жаљењем можемо констатовати да систем аутокефалије који је био замишљен да буде гарант и ослонац црквеног јединства, данас је постао главни камен спотицања и главни извор свих могућих раскола и нејединства. Зато што је у тај појам, као нека битна нота, нека одлика или неко битно својство, канонско или не знам какво, унето сувише овоземаљског, политичког, сувише људског и наравно националног, државног и томе сличног. Тако да се данас сви расколи темеље на томе захтеву за тако схваћеном аутокефалијом. Из разговора са нашим „Скопљанцима”, да сад оставимо по страни колико су они Македонци, шта уопште значи „Македонци” и из разговора са неким другим, потпуно је јасно да је у свести тих људи овај елеменат нецрквени и ванцрквени успео да потпуно истисне елементарну еклисиолошку самосвест. Тако да као нормално стање они прихватају улогу Цркве као једног беочуга у ланцу државно-националне квази-идеологије. И оправдање свог постојања виде у томе. То иде до те мере да споразум или нацрт споразума, постигнут у Нишу уз заиста свесрдну подршку и галантно разумевање свих помесних цркава где се њима, после страшних канонских злочина које су вршили деценијама против Цркве и њеног јединства, не само даје опроштај, него и могућност да онога часа уђу потпуно несметано у живот Саборне, Католичанске Цркве у свету, потпуно равноправно без икаквих последица са апсолутним поштовањем њихове унутрашње црквене слободе. Између њиховог статуса и неке реалне црквене аутокефалије садржајно нема разлике. Има само зато што њима та аутокефалија треба као идеолшка одредница у процесу стварања и утврђивању македонске нације и државе. А ми се као Црква не бавимо таквим пословима. То је издајство нашег послања. Ми се чак не бавимо ни српском националном црквом. Ми смо је створили као Црква спонтано, изнутра на овај начин, преображајни, препорођајни, што је владика Атанасије говорио, оцрквењење нашег народа и његовим суштинским поистовећивањем са живим Предањем наше Цркве. Никада наша црква није била у некој, да тако кажемо, свесно изабраној улози елемента националне идеологије српскога народа. Она је била његово надахнуће, јесте и данас, биће и убудуће упркос овом арлаукању свих антисрба који су биолошки Срби, а највећи су нам непријатељи под овим небом. Моје лично уверење је да на нашу жалост и срамоту нико нам није већи непријатељ од једног дела биолошких Срба и да могу, немилосрдно би нас стрељали као што су то чинили 1945. године пре успостављања било каквог правног поретка.

Зато, пошто су и мени успели да прилепе етикету националисте, ухватили су се за једну моју реченицу у којој браним цркву у којој сам на челу од њихових хула. Ја уопште нисам њих оцењивао на овој политичко-националној равни, где бих такође као грађанин имао штошта да кажем. У том смислу, нема опасности, поготово у овом кругу и под овим кровом, али ни шире, да ће ово бити схваћено као анационално. Ово што је владика Атанасије рекао како су владику Игнатија и мене блатили многи као анационалне и не знам шта, добро да је то владика Атанасије рекао у једној даљој перспективи, сотирио-лошкој и еклисиолошкој. А то нас двојица никад нисмо рекли, а ипак смо били проглашени онаквим какви нисмо.

Хоћу да кажем да у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом. Дакле, тај појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити”, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама. Онда ћемо моћи да се бранимо заиста успешно од овог безумља које себи данас Румунска црква дозвољава, не само на нашу штету. Тако се понашају и према другим помесним црквама, цркви у Албанији, цркви грчких земаља итд.

Оно на чему бих сада хтео да инсистирам је да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве. Не треба вас уверавати да органски однос између цркве и нашег народа прихватам сам, колико могу доприносим му. Али постоји један проблем. Наиме, „Томос” колико сам ја сазнао, а мислим да сам највише сазнао од Ненада, је био томос о аутокефалији цркве у Краљевини СХС……

У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже. У том смислу има неке разлике.*

*(Цариград не долази у питање, а СПЦ иде “на проверу”! Патриотикус)

Затим,. видимо да и новије цркве, цркве у руским земљама, ипак, најчешће и најрадије говоре о својој аутокефалној цркви на основу њене прве катедре – Московске патријаршије. Руска православна црква је такође термин који постоји у званичним документима али више као колоквијални, а не као службени назив. Сад је готово изједначен, паралелно се служећи.

У овим древним црквама немате нигде националних предзнака у називи цркве. Имате топографски, географски термин – област. У словенским језицима постоји проблем што није лако схватити то што имамо много придева у употреби. Међутим, понекад су ти наши придеви јадни јер не знате да ли је изведен из овог или оног корена и на шта се, уствари, односи. Нпр. кад чујете о српско – црногорским односима – коса нам се на глави диже! Могло би се говорити о односима Србије и Црне Горе или о србијанско – црногорским односима. Кад кажете: „српско-црногорски”, односи ви сте признали унапред да су то две хетерогене величине, потпуно самосталне. Признали сте црногорску вештачку националиост итд.

Тако и овде кад ви кажете: „Српска црква.” Шта је то? Да ли је то црква српских земаља или других крајева у којима има Срба? Да ли су њени верници увек само Срби? Дакле, постоји један проблем историјски наслеђен. У ранијим временима нисмо имали таквих одредница. Имали смо Православну цркву у Краљевини Србији, Православну цркву у Кнежевини и Краљевини Црној Гори.

Наша Карловачка митрополија, како је данас зовемо, је била једина црква која је називана црквом Србије јер смо ми били и пре званичног проглашења Војводине, сматрани српском облашћу северно од Саве и Дунава и у оном тротомном зборнику преписке Цариградске патријаршије од 15-20. века, ,Великанис” набрајају се цркве и документа, с којима се врши преписка. На нашем простору су Архиепископија охридска, Архиепископија пећка и Црква Србије, а по тим се подразумева Карловачка митрополија. Та одредница „српске земље” наглашена је и оправдана касније у Аустроугарској јер је заиста верно одражавала слику на терену. Она је после пренета на целину, тридесетих година и то у једној мало чудној форми – „Српска православна црква”, што наравно као колоквијални термин мислим да није проблематичан за нас данас, али ствара одређене проблеме. Нас неправедно оптужују сви они расколници, скопљански и други, да ми не допуштамо њима оно што сами себи допуштамо, тј. црквени национализам, иако то дефакто није истина.

Зато постављам као проблем: да ли би било умесно покушати да се на самом почетку тог Устава или неког сличног правог акта, на сасвим нов начин, што је Ненад већ указао, постави питање односа помесних православних цркава, појма аутокефалије итд? Јер помесни сабори се данас и даље могу сазивати независно од тих, тобоже, суверених аутокефалних граница и у кризним случајевима се то тако и ради. Последњи пут било је то у Софији са њиховим расколом, на Кипру нешто пре тога, принципијелно може да буде у свако доба и на сваком месту.

У вези са тим је и питање назива наших епископија где смо ми најчешће, или врло често, избрисали име града који је седиште епископа и оставили само име географске области. Код мене је, срећом, могуће и једно и друго тумачење. „Бачки” је и по Бачу, а не само по Бачкој области. Моји претходници су били сегедински, па тек онда бачки, касније новосадски и бачки. У званичној титули, интерној, код нас се увек говори „новосадски, сегедински, бачки, сомборски…”

Мислим да је то доста важно и неформално питање. Ту је и питање титула епископа. Код нас је ово данашње стање одраз стања Краљевине СХС где се подразумевала црква која покрива ту територију, тј. коју покрива та држава и њени најбитнији градови.

Еп. Атанасије: Морамо један велики грех да исправимо: Нивели-сање тих епископија није смело да се уради. Нпр. Хумска Епископија је била трећа или четврта у Српској Архиепископији и Патријаршији, али не може бити деветнаеста.

Еп. Иринеј: Сигурно. Они су у то време кренули од политичког стања у том тренутку. Потпуно су дезавуисали историју Цркве и њену традицију. Онда су казали да су главни: Загреб, Љубљана, Сарајево итд, да ће они бити митрополити, ови други су епископи и тачка. То је данас потпуно превазиђено и постоји овај историјски моменат.

Друго, укидање титуле архиепископа, старије и важније него што је титула митрополита. Шта значи титула митрополита? „Отис епархиас протос епископос” – први епископ једне провинције. Митрополит је опет народски термин који је ушетао у званичну терминологију. Скраћено су говорили „митрополити”, тј. епископ метрополе једне провинције.

Срамота је наша да римокатолици данас у овој ствари су доследнији нашем канонском принципу него ми. Код њих немате ни једне епархије без имена града и кад је неко митрополит обавезно му се претходно наводи да је архиепископ тога и тога града, а митроплит је на неке околне епархије. Није сваки архиепископ митрополит, али сваки митрополит јесте архиепископ. То је било и код нас раније: архиепископ сарајевски и митрополит дабро-босански, затим, архиепископ цетињски и митрополит Црне Горе и Брда. Је л’ тако било?*

*(Одавде је Амфилохије решио да буде архиепископ! Патриотикус)

Митр. Амфилохије: Можда треба још једна титула?

Еп. Иринеј: Треба. Нико се не бори за твоје титуле кол’ко ја! Молим да се нагласи, у шали, да једини који у званичној кореспо-денцији му признаје титулу егзарха, против које је гласао, то сам ја. Од кад је изгласана ја је у сваком акту пишем.

Опростите што сам овако несувисло ову тему покренуо, али мислим да није без значаја и да треба да нађемо начина да будемо верни канонском предању и да онемогућимо разним патолошким, расколничким покретима да нам приписују оно што ми нисмо.

Ми се у дијалогу са „Скопљанцима” нисмо никад руководили етнофилетизмом, а он је битна одредница читавог њиховог раскола. А ми то нисмо чинили. Интересантно, сад они сами једне друге оптужују ко је крипто-Србин а ко није. Кад је Тимотеј давао неке изјаве, овај други му каже: „Шта се ти јављаш?! Ти си Србин.”

Ми смо им рекли поштено и братски да могу да буду шта год им је воља и да их нико не тера да буду Срби и да им то ми нисмо никада рекли. Не могу они на основу тога што сада тврде да су ово или оно, да ће сада мењати вековни канонски поредак Цркве. То не можемо ни ми, не могу ни они, нити било ко јер се ради о Цркви као тајни спасења.

Еп. Атанасије: Задужите неког да прикупља ове Уставе.

Проф. др Ненад Милошевић: Са тим уставима се нећемо усрећити, верујте. Јер исти они одустају од њих. Све је то исти принцип.

Еп. Игнатије: Дозволите ми да кажем. Како ствари сада стоје у православљу, ми не можемо постићи консензус ни по ком питању, а поготово не по овом. Али ако имамо потребе да реформишемо свој Устав то можемо да урадимо. Ако мислимо да нема потребе и то може да буде и док се сви не сложе ту ја немам ништа против. Али, бојим се да и овај благослов Божији, јер многи ће гледати после у нас без обзира како то буде. Ако будемо урадили то ће бити велики подстрек. Не знам, то је ваша ствар.

Митр. Амфилохије: Надамо се да ће владика Игнатије помоћи у раду.

Еп. Игнатије: Ја ћу врло радо да помогнем. Ако би се наш Синод обраћао службено другим црквама у вези са променом Устава та акција би била осуђена на пропаст, како Владика каже. Ја мислим да је идеја била, ако сам ја добро разумео, да ми своја размишљања обогатимо духовним доприносом многих важних православних теолога данашњице, у великој мери и наших учитеља у богословљу. Рецимо, сазовемо један симпозијум без ове званичне ноте. Рецимо, позвати митроплита пергамског, игумана Георгија Капсаниса који се бавио црквеним правом и предавао га, без обзира на тај проблем што светогорци себи дозвољавају да себе уздижу на неку супер-еклисијалну, супер-епиоскопалну димензију коју им нико није дао.*Понекад се и то дешава и што није канонски исправно. Али има тамо људи као што је иверски игуман, па и други људи могу бити од користи.

*(Сметају му “надепископални” Светогорци! Патриотикус)

Еп. Атанасије: Ту је и Пантелејмон Родопулос у Солуну.

Еп. Иринеј: Онда, професор Фидас, па да видимо из Руске цркве, из других цркава, значи, неколико људи. Не сувише гломазан скуп јер то постане уобичајена конференција где свако прича своју причу, после се то објави у књизи и ништа. Него да буде заиста једна жива консултација, живо саветовање, братско. Исто ово што сад радимо само у једном ширем обиму, бар да превазиђемо те локалне оквире. Мислим да у том смислу није то лоше.

Проф. др Ненад Милошевић: Дозволите ми једно мало појашњење. Признајем, често сам нејасан у излагању својих мисли. Нисам предложио да се ревизија нашег Устава врши на васељенском нивоу и да у томе учествују остале помесне цркве. Ја сам говорио о проблемима који оптерећују нашу стварност, а који су, мање – више, истоветни са проблемима других Цркава. О тим проблемима, дефинитивно, треба разговарати са осталима и не решавати их сепаратно. Не можемо ми као Српска Црква решавати проблем дијаспоре, нити можемо у свом Уставу донети једно добро решење наше дијаспоре. То није само наш проблем. Нити је однос са осталим помесним црквама или пак однос са државом, односно, државама само наш проблем. Ми ћемо се сутра наћи у Европској Заједници.* Тамо већ постоји канцеларија Васељенске патријаршије, постоји канцеларија Руске патријаршије. Већ имамо појаву да и Цркве између себе комуницирају преко некаквих канцеларија. У Атини постоји канцеларија Цариградске патријаршије, Јеладска Црква ће вероватно да отвори канцеларију у Цариграду. То све више добија нека политичко-дипломатска обележја.

Ја сам, дакле, предложио тај богословски симпосион који би, окупио најеминентније стручњаке за ову област, и тако дао свој допринос у решавању наших проблема. А истовремено можемо до следећег сабора да радимо на неким козметичким изменама Устава.

*(Зна човек за кога ради! Патриотикус)

Еп. Иринеј: Можда је боље да се Комисија сада задовољи неким најнужнијим интервенцијама, а да се онда постепено и систематски изврши ревизија Устава и да се он што више доведе у склад са канонским предањем.

Еп. Атанасије: Само да обавестим да је у току слагања пречишћен и прерађен Милашев зборник ,Правила Православне Цркве”. Прочишћавања нису извршена у самом тумачењу, већ је језик прилагођен данашњем.

Митр. Амфилохије: Дакле, да закључимо: треба прикупити све постојеће уставе, односно, статуте помесних цркава и архиепископија у Дијаспори на једно место. Мораћемо наћи једну канцеларију у Патријаршији која би била управо за то.

Чини ми се да смо дошли до закључка да је потребно организовање једног научног скупа о проблематици савременог црквеног законодавства. Мислим да би то наш факултет могао, господине Декане, да преузме на себе. О томе ћемо сами да се договоримо на следећој седници, да позовемо људе, са благословом Св. Синода, који се баве канонским правом.

Што се тиче питања измјена: двоумљење козметичке промјене или дубински захват. Ја мислим да те промене, нужне, најнужније, ради Св. архијерејски сабор на предлог Синода када се појави таква нека потреба. Улога ове комисије не би требало да буде то. Ми морамо да донесемо одлуку да урадимо један озбиљан посао, истинске измјене и допуне Устава наше цркве. То не може бити урађено за овај Сабор, не може, ја вјерујем, ни за следећи Сабор. Можемо оквирно рећи да ће то бити за 2-3 године, па онда како се буде то организовало. Мислим да је то једино истинско решење. Свака „козметика” ништа у суштини не решава, а овај научни скуп ће нам бити од велике помоћи, управо, да сагледамо питања измјене нашег Устава у једном свеправославном свијетлу и контексту.

Захваљујем свима који су овдје присутни, још су укључени проф. Крстић и проф. Шијаковић. Владици Игнатију ћемо оставити да у Уставу напише еклисиолошку преамбулу.

Проф. др Ненад Милошевић: Добро би било да Свети архијерски сабор и Синод, такође, има једноставно тим стручних консултаната који ће да помажу у решавању појединих проблема. Немојте ми замерити, али и сам Архијерејски сабор иако има врхунске теологе, ипак по утврђеном правилу одлуке доноси гласањем, прегласавањем и на који све начин не, те је стога потребно постојање неког консулта-тивног тела. На Васељенским саборима су, уосталом, постојали људи које су епископи водили са собом као саветнике.

Еп. Атанасије: Говориш као професор са катедре. Ту делује и Дух Свети без обзира на све свађе. Сукоби су исто у склопу Духа Светога.*

*(Свађалица у “Духу Светом”! О, tempora! O, mores! Патриотикус)

Митр. Амфилохије: Захваљујем и позивам вас да останете на промоцији господина Фотија Манијадиса у магистра богословских наука.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 март 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.