Прочитао сам данас да је дедица Ноам потписао декларацију о заједничком језику коју је већ потписaла гомила српских аутошовиниста, као и велики број незналица који су то урадили, по принципу: „Мајмун ради оно што види од другог мајмуна“.

Прошле године сам објавио текст у коме сам изричито нагласио да ме се не тичу потписници који нису Срби:

http://slovoslovlje.org/2017/04/01/miodrag-lukic-autosovinisticka-bagra-potpisnici-deklaracije-o-zajednickom-jeziku

Данас ипак морам да пишем о неком ко није Србин, а потписао је ту фамозну декларацију. Изненадило ме је да неко ко не говори српски потписује декларацију чији садржај није могао да прочита или је под старост проговорио најљепшим језиком на свијету?

Сумњам да је Ноам, премда је лингвиста под старост научио српски, па га сад сматра „заједничким језиком“, него је сигурно ближе истини да овај матори манипулатор ради свјесно оно што је неко испланирао.

Већ давно сам пишући о манипулацији истином поменуо и Чомског као једног од оних који смију да кажу оно за шта би други нестали преко ноћи, а не дешава му се ништа него остаје професор на престижном државном универзитету који његује посебно блиске односе са америчком армијом.

http://slovoslovlje.org/2017/12/16/miodrag-lukic-manipulacija-istinom-u-vrijeme-laznih-proroka/

Да ли је могуће да никог не боде у учи да човјек које баца дрвље и камење по Америци, ради на једном од најзначајнијих америчких универзитета и то универзитету коју је веома значајан за америчку армију, да не кажемо да је под контролом армије?

Ко је најчешћа тема напада дедице Ноама?

Неолиберални капитализам, зар не? Наравно и Америка као језгро неолибаралног капитализма.

Неолиберланом капитализму се назире крај, али само упућени знају шта долази послије тога, али нису довољно храбри да кажу или им није дозвољено да кажу као што је случај са Ноамом.

Послије неолиберализма, који је ако се погледа човјечанство у цијелини у својој суштини канибалски друштвени систем, долази друштвено уређење које ће бити симбиоза комунизма и робовласништва, ако можете нешто тако да замислите. Тешко је знам, али потрудите се и уз пут замислите да ће број становника на кугли земаљској бити далеко мањи него данас.

Да ли ће се планови оних које Чомски никад не помиње, вјероватно ни у сну, бити остварени? Не знам, али сви су изгледа да је реализација далеко одмакла, али сумњам да ће је дедица Ноам дочекати нити вјерујем да он жели да то дочека јер он је свој живот проживио на, за њега најбољи начин.

Узгред буди речено, није лоше читати његова дјела, уз резерву наравно да он говори истине које су му дозвољене да говори, односно истине до којих су дошли још многи људи, који нису обавезно интелектуалци његовог ранга.

Боље је и лакше појединицима, који су развикани интелектуалци, дозволити да износе неугодне истине, али читаоце воде у ћорсокак показујући на кривца, који је то само дјелимично, али никада не указујући на стварне кривце, него поубијати све оне који се дрзну да говоре неугодне истине.

Колико је оних који су умрли зато што су се дрзнули да говоре неугодне истине неће никад бити познато, али је врло упадљиво да постоји гомила „истинољубаца“ који наз наводе на погрешне трагове.

Да не бих цијели текст посветио Чомском, треба да се осврнем на чињеницу да је потписао декларацију која га се не тиче ни као лањски снијег.

Учинио је то на позив Сњежане Кордић која није баш омиљена у „лијепој њиховој“ премда јесте њихова.

Сњежана се дрзнула да каже, још прије неколико година, да Срби и Хрвати говоре заједничким језиком што је тада већина Хрвата дочекала на нож, а наивни Срби су се залијепили за њену тврдњу не питавши који је то језик. Како се заове тај језик?

Данас знамо да је то по њеном мишљењу „заједнички језик“ и да иза тог назива стоји ЕУ, односна Њемачка кроз двије своје фондације које финансирају ову прљаву работу.

Замислите ја се слажем са Кордићком и потписницима резолуције да говоримо истим језиком али тај језик има име, зове се: Српски језик или је можда исправније да кажем Србски језик?

Наш велики мислилац, скрајнут и донедавно забрављен, Лазо М. Костић је давне 1964 написао књигу „Крађа српског језика“ у којој је документовао крађу српског језика од стране Хрвата.

Па каже цитирајућио Гијома Лежана у самом почетку своје књиге:

Хрвати једини народ на свету који нема свој језик пише Лежан у књизи,“Етнографија Европске Турске”. Лежан је такође навео да не постоје двојица слависта чије се мишљење подудара по питању шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени.

Странац које можда није био наклоњен Хрватима може неко да закључи, али Ватрослав Јагић је био Хрват, а он каже, Лазо га цитира:

Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски.“ (стр. 6.)

Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији: “И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске.” (стр. 6.) С друге стране, Јернеј Копитар кајкавске Хрвате сматра чистим Словенцима, а за праве Хрвате признаје само приморске чакавце. И он све штокавце сматра Србима, па каже: “Под српским (језиком) ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским… Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске до колонија исељеника из ових земаља у Славонији и Јужној Угарској.“ (стр. 7.)

Копитар хрватски језик сматра подврстом словеначког, а сви аутори његовог времена слажу се у мишљењу да хрватским језиком говоре заправо бегунци из Хрватске, расељени по Аустрији и Угарској.

Такво гледиште потврђује и Ватрослав Јагић у студији “Словенски језици” у којој пише: “Чакавски дијалекат Северне Далмације, Истре и острвља звао се одвајкада хрватски… У Северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада одвајкада кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске, али ипак не идентичан.

Сад га народ зове хорватски, а до краја XVII века цео предео између Саве и Драве звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена одговарало је у народном језику означавање “Словенско краљевство” или “Словенски”, отуда и назив дијалекта ”Словенски језик”, како се изричито зове у штампаним делима XVI и XVII столећа. Можда се некад овај дијалекат под истим именом простирао и преко Вировитице; али је за време Турака данашња Славонија добила ново становништво које је дошло с оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае , који од краја XVII века носи име Хрватска… Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне (са искључењем Дубровника и Боке) добио је из верских разлога, исти назив (хрватски) да би се разликовао од (језика) источног православља чији се припадници називају Србима.” (стр. 10-11.)

Да не цитирам више јер паметном је и ово доста. Наравно они који сумњају нека потраже књигу Лазе М. Костића и наравно књиге свих аутора које је овај велики мислилац цитирао.

Кад данас слушамо Хрвате како говоре или читамо њихове текстове, а истовремено владамо њемачким језиком, не можемо да не примјетимо да језик којим говоре звучи као да је њемачки дословно преведен на српски. Требало је то да примјети и Сњежана Кордић јер је извјесно вријеме провела у Њемачкој, али када би тако нешто рекла, можда би нестало новца који Нијемци дају да се српски језик претвори у заједнички.

Дакле ја се слажем са Кордићком, Чомским и потписницима декларације да се ради о заједничком језику који је у ствари СРПСКИ ЈЕЗИК.

Наравно политка може оно што лингвистика не може, па тај језик има четири назива али сваком паметном а, истовремено поштеном човјеку је јасно да се ради о подвали, као што је подвала ова декларација који финасирају дивни Нијемци кроз двије своје фондације. Њима је, добрим душама, толико на срцу наша добробит да не жале паре да нас приволе да говоримо „заједничким језиком“ и заборавимо да је то српски  језик.

Дивни људи ти Нијемци који никако да се сјете да би могли да кажемо да је и њихов језик „заједнички језик“ јер се говори поред Њемачке и Аустрији као и у већем дијелу Швајцарске и још којекуда.

Па да, зашто ми не бисмо рекли да сви они говоре заједничким језиком? Барем Аустријанци би на то имали право јер кад су они били моћна држава, Њемачка се састојала, од гомиле краљевина, кнежевина и слободних градова.

Дакле Аустријанци имају пуно право да се побуне и свој језик назову за почетак назову аустријском, а послије инсистирају на називу заједнички језик.

Баш се питам да ли би дедица Ноам потписао декларацију о заједничком језику на подручју гдје се данас говори њемачки језик?

Тек енглески језик заслужује назив „заједнички језик“, али ником не пада на памет да га тако назову. Истина примјетио сам да су неке књиге преведене на њемачки са америчког језика. Што је наравно умболно, али ко зна можда аустријски издавачи планирају да тако пораванају пут аустријском језику?

Дедица Ноам је потписао декларацију. Славе га у Београду аутошовинисти, а извјештава „патриотска телевизија Б92“, не коментаришући текст који су преузели од Новости које никад нису биле комунистичке новине па нису ни данас.

У Сарајеву мало стидљивије помињу Ноамов потпис ваљда због његовог става о Сребреници јер никако нису успјели да га убиједе да је тамо почињен геноцид.

Хрвати још стидљивије помињу да је дедица ставио потпис на декларацију коју су осудили већина актуелних хрватских политичара.

На крају само се Срби радују потпису дедице Ноама. Ваљда је то и нормално јер само Срби губе овом декларацијом, док остали губе нешто што свеједно није њихово, што је и њима као и мени јасно, јер ма како га из политичких разлога називали они говоре српским језиком и сваки добар лингвиста може то да им докаже.