Поводом изјаве свештеника С. Лалића у емисији ХРТ, о `авангарди` апостолске проповиједи тренсродности У Хрватској протекла три мјесеца траје јавна расправа поводом најаве саборске ратификације `Истанбулске конвенције` Вијећа Европе о спречавању и борби против насиља над женама, а која одређује појам рода на не – хришћанским и неприродним основама, као право на `избор` рода и промјену пола.
Одржавају се јавни протести грађана против конвенције и за одбрану хришћанских и породичних права, да дјеца имају оца и мајку, а не родитеља 1 и родитељ 2, а да дјеца бирају пол и род у обданишту. Тим поводом у радио емисији Хрватске радио телевизије `Сусрет у дијалогу` говорили су предста – вници вјерских заједница у Хрватској, а међу њима представник Српске православне цркве – парох загребачки и директора Православне гимназије у Загребу Слободан Лалић. Међу свим саговорницима Свештеник Слободан је посебно похвалио такав закон, нагласио да је у Београду закон без значајних расправа ратификован и теолошки образложио религиозне разлоге ратификације закона. Конвенција је потписана и прокламована прије седам година у Цариграду – Истанбулу, управо у муслиманском свијету као религиозно ревносном, и ре- публици Турској, ради релативизовња и разграђивања религиозних разлога противљења ратификацији конвенције. У Хрватској су просјечни грађани препознали у конвенцији увођење режима `родне идеологије`, разграђивања породице и породичности, али, Свештеник Слободан Лалић је препознао пра- вославно предање и ријечима Јеванђеља образложио религиозне разлоге ратификације конвенције. Наиме, навео је ријечи апостола Павла из послани- це Галатима (3, 27-28) тумачећи апостолску поуку као авангарду апела и апо- логије права трансродности у будућем хришћанском свијету и вјечном животу. Подсјетимо на толерантне изјаве актуелног папе према хомосексуалцима, и да је битан разлог смјене претходног папе било његово осуђивање хомосексуализма. Познато је да је папа Франциско примио на Ватиканској општој аудијенцији америчко друштво хомосексуалаца вјерника New Ways Ministry (NWM), као и Лондонску ЛГБТ групу римокатоличке заједнице (Farm Street); што је први званичан пријем хомосексуалне организације Ватикану. Очигледно Ватикан прихвата став Америчке психијатријске асоцијације из 1973, који је усвојен већином гласова и којим се каже да хомосексуализам није поремећај. Такође, већина гласова на Бискупском синоду о питањима полности у Ватикану 2014. била је за попуштање у признавању легитимности хомосексуалних веза. Познаница из Хрватске ме упитала „Да ли је демонско изопачавање ријечи Св. апостола Павла („нема мушког, ни женског“), свештеника Слободана Лалића изречено у 18 – 19. минуту разговора (Хрватски радио 1, понедјељак, 19. март 2018, емисија „Сусрет у дијалогу“ ), званични став СПЦ“? Да ли СПЦ заговара „трансродност“, хемафродите, промјене пола, наказна посе- гања у биологију?Да ли је став свештеника Слободана Лалића, директора Православне гимнази- је у Загребу став СПЦ, који ће се ускоро предавати и на богословијама?“. Одговорио сам да сам таква тумачења слушао као оправдање педофилије и хомосексуализма у римокатоличком клиру, али и од појединаца на ПБФ. Затечен таквим `теолошким` тумачењем и злупотребом Светог писма одлучио сам написати текст о том теолошком питању и тумачењу апостолских ријечи. * * * У посланици Галатима Свети апостол Павле каже: »Јер сте ви сви синови Божји вјером у Христа Исуса: 27 јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28 Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу.« (Гал. 3, 27-28). Учили смо да цитиране ријечи aпостола Павла значe назначење човјекове духовне равноправности у Христу Исусу, у несебичној божанској љубави, а не родну равноправности у бесполности, у негацији пола и карактера, неприпадања мушком или женском роду. Човјек у Христу Исусу и `царству небеском` не губи личност, пол и породицу, род и родбину, како је погрешно протумачио свештеник Слободан. Напротив, крштењем и обожењем човјекова личности и међуљудкси односи се освећују и осмишљавају, добијају додатни квалитет и перспективу у вјечности. „Личност носи историју унутар себе саме, Ја бих престао да будем ја, када би моје конкре- тно историјско искуство било одузето. Исто- рија неће у потпоуности ишчезнути ни у бу – дућем вијеку, уколико појединачност људског живота треба да се очува’, пише историчар цркве и богословски ауторитет отац Георгије Флоровски у свом огледу ,Недоумице исто – ричара хришћанства’. Флоровски такође напомиње да: „Хришћанска вјера није усмјерена на будуће, него на прошло, не на оно што још није, него на оно што се испунило, на божанску пуноћу која се кроз Христа открила и испунила, на оно вјечно садашње“. ,,Јединство ће се остварити кроз судјеловање у једној истини, оно се остварује у истини, у Христу. И тако се мијења свијет. Као најсјајнији знак овог преображаја јесте тајанствено превазилажење времена које се врши у Цркви. У Христу се једине и сједињују вјерујући свих времена и полова, сретајући се као тајанствено повезани савременици. У томе се састоји религиозни и мистични смисао ,,заједнице светих“. Због тога је сјећање Цркве окренуто не толико прошломе колико испуњеном, оно је окренуто прошломе као садашњем у савременој пуноћи Цркве, живота Христова“. Слободан Лалић је погрешно схватио хрушћанско обожење, као поништавање укупних природних односа, природе човјековог пола, саму природу као `проклету` по себи, тијело као `тамницу душе`, логиком религиозних филозофија дулистичких култова. Принципом пантеизма поимајући полност као подијељеност човјекове природе, последицу палости човјекове природе, а која ће се помирити у пантеистичком стапајућем свејединству. Такође, примјењујући теолошки тренд третирања хришћанских тема атеистичким теоријама, у којима се предсказања Откровења о вјечном животу, Васкрсење и Вазнесење, приказују као у америчким хорор и футурстичким филмовима, као какав `хришћански` хемијски и алхемијски процес трансформације тијела. Намјерно или незнањем свештеник Слободан премјешта библијски текст у појмовник позитивизма, у ванвјерски контекст и континуитет идеологије рационализма и релативизма, а у комбинацији са популарним површним `дуалистичким` и `пантеистичким` представама духовности савременог арелигиозног човјека. Јасно је да је такво тумачење последица утицаја попу- ларних идеологија марксизма и дарвинизма, еволуционизма и дијалектичког материјализма, пројектованих на религиоознну разину. Само што Лалић, за разлику од Маркса који је све свео на материјализам и разрешавао комуниз- мом и класном диктатуром пролетеријата, Хегеловм учењу додаје `духовну` димензију тј. `премјешта` теорију материјалистичке и полне дијалектике у `живот вјечни`. Слободанов случај је примјер преношења и примјењивања политичких идеолошких трендова, поглавито идеологије политичке и полне равноправности, на религију и хришћанско учење. Тако, принципом упрошћа- вања, теоријом трансродности тумачи библијске текстове и вјерске појмове. СТАРИНА ИЛИ СВЕТИЊА Шта у вези усвајања Истанбулске кон- венције Слободан Лалић у емисији није рекао? Није рекао да у Грчкој и Русији до сада уопште није било политичке воље да се та конвенција уврсти у парламентарну процедуру (зна се какав би отпор Право- славне цркве у те двије државе био). Није рекао ни то (то је рекла новинарка) да је у Бугарској јануара ове године православна црква успјела да, заједно са католицима и муслиманима, спријечи спровођење ове конвенције. Наглашавао је само да је у Србији Исанбулска конвенција прошла без противљења Српске православне цркве, али та чињеница не може да буде понос наше цркве и народа. Није рекао да је 3. члан те конвенције најопаснији и да је у опреци са хришћанским учењем. Овај члан наиме умјесто биолошког појма пола (мушкарца и жене) уводи појам «род», који се дефинише као «друштвено обликована улога, понашање, активности». Значи: умјесто мушког и женског пола, убудуће ћемо имати више «родова» (вјероватно транвестити, хермафр – одити, бисексуалци итд.) – све онако како буде «друштвено обликована улога»! Можда је ово за Лалића прихватљиво, али за мене као православног вјерникаје неприхватљиво, јер је богухулно, противпритодно и неспојиво са православним учењем. Због лакшег прихватања такве морбидне дефиниције и «укидања полова», свештеник Лалић је рекао да «хришћанство није споменик старине». Дакле, да промијенимо наук Васељенских сабора пошто је «споменик старине»! Запитао бих стога педагога, директора Православне гимназије СПЦ у Загребу: Да ли је за њега православна вјера и догма светиња или старина? Ко је по њему надлежан да мијења православни «споменик старине»? Познато је и да секуларне установе културе са страхопоштовањем само рестаурирају средњовјековне споменике културе, али нипошто не мијењају, дорађују иии допуњавају непревазиђена умјетничка дјела. `ВЈЕЧНИ` СОЦИЈАЛИЗАМ И АНАЦИОНАЛИЗАМ Исти цитат су често програмски погрешно тумачили поједини достојници СПЦ у `теолошком` тренду евроатланског екуменизма, глобалистичке стратегије сужавања суверенитета ваневропских држава и народа; пред експанзијом евроатлантизма или својим убјеђењем, сводећи смисао и сврху народности на насљеђе нужности историје и живота на Земљи, у пролазној и промјенљивој природи. Заборављајући на `заповијест` о сродству, која је суштински садр- жана у заповијести `плодите се, множите се`. Сродство осмишљава просто мноштво и множења, породичним и народним јединством, крвном заједни- цом као архетипом и залогом успостављања духовне заједнице и сродства. Занемарујући, такође, у таквом условљеном упрошћавању, наставак реченице, да `нема више ни мушког , ни женског`, а који може бити истим принципом поједностављивања принципјелно погрешно протумачен на исти начин. Такође, исти цитат је традиоционално користила комунистичка револуци- онарна пропаганда против монархизма у хришћанским народима, као `божију` заповијест о ослобођењу од сталешког аристократског друштвеног поретка. Kао најављивање новог божанског бескласног свијета у којем `нема више ни роба ни слободњака`, него су сви једнаки у револуционарним и радничким самоуправним правима. У духу демократске социјалистичке саборности, а под атеистичким небом на коме нема никаквог началства и више власти, осим идеологије радничке, родне и полне равноправности, једнакости друштвеног и духовног положаја, у бесполном и бескласном плебејском царству небеском. У посланицама о послушању Свети апостол Павле заповиједа да слуге поштују своје господаре, дјеца родитеље, жене мужеве. Бог не укида ни сталеже, благо- слави помазанике божије Краљеве, и свету хијерархију хришћанског краљев- ства као икону хијаерархије `царства небеског`. Спаситељ заповиједа послу – шање и поштовање боженске и земаљске хришћанске хијерархије. Дакле, друштвеног поретка који налаже послушност и поштовање, подвиг и пожртво- вање. Апостоли у Новом завету заповиједају хришћанима да се моле за Цара и да му буду покорни: „Молим, дакле, прије свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све оне који су у власти (1.Тим. 2,1);`Будите, дакле, покорни сваком роду људском, Господа ради: ако цару, као Господару; ако ли намесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине (2.Пет. 2,13-14). У потрошачком друштву и култури конформизма и међу свештенством постаје популаран принцип упрошћавања и поједностављивања, а напушта се дужност просвећивања. Последично пракса поједностављивања резултира религио- зним ревизионизмом, а ради религиозног релативизма и конзумеризма. Данашња демократска глобалистичка тежња ка истости идентитета такође тежи таквом тумачењу Светог писма, као апоастолској апологији и авангарди либерализма. ,,Нисам дошао да укинем него да испуним“.(Јевађеље по Матеју 5,17;) Смисао и сврха хришћанске вјер није укидање него испуњење, како Спаситељ каже: `Нисам дошао да укинем него да испуним`. Спаситељ се Оваплотио на Земљи и у историји да открије смисао свега створенога, као задатог и завјето- ваног човјеку. Бог не укида народе и расе, које је стварањем свијета и човјека назна- чио као благословене у заповијсти да се људи рађају и множе. Сваки народ је дио божанског промисла на земљи. Породица и народ су божја датост и промисао, а не усудј човјекове пале природе и друштве- них промјена. Бог је створио прву породи- цу и назначио настајање народ. Света тајна народа није само у језику, него у заједници братског и богочовјечанског јединства. Старозавјетна црквена заједница је установљена у једном од Бога изабраном народу, а у новозавјетној Цркви заједница није денационализована и деисторизована, већ је објављена осталим народима земаљским, да други крштени народи добију достојанство црквене аутокевалије. Новим завјетом се не формирају вјерске заједнице мимо народних и расних, потирући постојеће природне заједнице, а стварајући нове политичке нације или религиозне ненародне заједнице. Народ у Новом завјету остаје залог црквене саборности, као што је био у старозавјетном предању вјере. Апостоли извршавају заповијест господњу: „Идите и крстие све народе“; крсте народе као постојеће заједнице, сабирајући их у једну Христову Цркву као аутокефалне цркве. Нови завјет не укида библијски патријахални породични поредак. Апостол заповиједа патријахално уређење породичних односа као: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос; а муж је глава жени; а Бог је глава Христу“ (Коринћанима 11,2). Човјек није позван да смишља обрасце људских односа и заједница, они су одређени дјелом Стварања. Човјек је позван да Богом дане обрасце живота свједочи и усавршава, а не да их преиначује и измишља нове. Свака религиозна идеологија која разграђује форме породично–народног организма представља својеврсно секташење. Богохулна и противприродна је свака идеја заједнице која не подразумијева породицу и народ као икону небеске хијерархије, него тежи да прерасте у нешто треће – трансродно. Извор: Блог Огњена Војводића |