header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Светозар Поштић: Старац Тадеј Витовнички и нада у живот вечни
Светозар Поштић: Старац Тадеј Витовнички и нада у живот вечни Штампај Е-пошта
понедељак, 14 мај 2018

 Када помислимо о оцу Тадеју, прва асоцијација може нам бити мир и радост, или утицај мисли на живот. Организатори конференције, међутим, српског старца највише повезују са хришћанским појмом наде

Прошлог месеца навршило се 15 година од упокојења великог српског старца, Архимандрита Тадеја Витовничког (1914–2003). Пред крај његовог живота почеле су да се појављују бројне књиге са његовим поукама, које су убрзо почеле да се преводе на разне језике, и које су у неким земљама доживеле велику популарност. Отац Тадеј је нарочито познат у Русији и међу америчким православцима.

Прошле недеље вратио сам се са конференције у Таљину, главном граду Естоније, на коју сам позван да говорим о оцу Тадеју. Неко је прочитао мој текст о сусретима са старцем Тадејем на енглеском, и позвао ме је да дођем на четвородневни скуп. Конференцију је организовала једина православна хришћанска школа у тој државици од нешто више од милион становника. На њој су учествовали православни богослови, философи, психолози, свештеници и јеромонаси.

Тема конференција била је нада (званичан назив: „Надам се, значи постојим“). Када помислимо о оцу Тадеју и његовим поукама, прва асоцијација може нам бити мир и радост, како гласи и књига о њему у издању „Образа Светачког“ или утицај мисли на живот, како гласи наслов друге књиге са његовим беседама. Организатори конференције, међутим, српског старца највише повезују са хришћанским појмом наде. Када сам попричао са неколико људи који су о њему читали и гледали снимке, дознао сам и зашто, и уверио се да је њихов осећај потпуно оправдан.

Из житија старца Тадеја познато је да је он два пута доживео нервни слом. Смерни и кротки монах изнад свега је желео усамљеност и неометану молитву, а током монашке каријере дуге седам деценија од претпостављаних је стално постављан на место старешине разних манастира у Србији. Та дужност му је увек тешко падала, а најтеже му је било кад се братија није међусобно слагала. Осим тога, комунистичке власти су му на разноразне начине отежавале обављање посла. Опхрван великим невољама и препрекама, двапут је потпуно физички онемоћао, после чега му је дуго требало да се ослободи огромне психолошке напетости. У томе је више пута добио подршку од Богородице и Христа, који су му се у тим тренуцима у сну јављали.

Када више није могао да издржи психички притисак старања о многим душама, он је, по сопственом сведочењу, све бриге препустио Господу и његовој Пресветој Мајци, и поуздао се у Бога при решавању сваког проблема. На тај начин је стицао мир и укрепљивао се у вери, а тако је и стицао Божије благодати.

Ако је човек светог живота какав је био старац Тадеј могао да доживи два нервна слома због превеликих животних брига, тада и за нас грешне смртнике, који смо свакодневно преоптерећени бригама овог света, има наде да ћемо се једног дана спасти. То је та нада због које су домаћини конференције у скуп уврстили лично сведочење о старцу према коме осећају велику љубав и поштовање.

Приликом црквене службе пред крај свој боравка, приметио сам, поред фотографија неколико других стараца на сточићу у олтару, и слику оца Тадеја. Неко ми је касније рекао да су, чим сам почео да говорим док је изнад мене на зиду био пројектован широки осмех српског старца, из очију настојатеља православног храма и духовника школе, оца Томе, озбиљног и усредсређеног свештеника, неконтролисано почеле да се сливају сузе.

Заслужена слава старца Тадеја међу православним хришћанима у целом свету даје нама Србима наду да нас Бог, пруживши нам кроз његову личност и дело велику духовну утеху у најтежим временима, још увек није напустио.

 

Извор: "Стање ствари"

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 82 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.