header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Драган Р. Млађеновић: Ревијални геноцид*
Драган Р. Млађеновић: Ревијални геноцид* Штампај Е-пошта
понедељак, 29 новембар 1999

 Као оптимално решење за проблем вишка становништва на Земљи, Комитет 300 је прихватио философију енглеског демографа Томаса Роберта Малтуса (Thomas Robert Malthus, 1766-1834). Главно Малтусово дело је „Есеј о популационом начелу“ (1798), у коме заступа тезу да ће се становништво умножавати геометријском, док ће се средства за опстанак (у првом реду храна) умножавати тек аритметичком прогресијом, па ће то као последицу имати опште сиромаштво, глад и пропаст.

         До 1826. године Малтус је продубио своје идеје и почео да проповеда геноцид као оптимално решење питања опстанка дела човечанства, прећутно сматрајући да је његов англосаксонски народ Богом одабран да влада планетом.

Малтусове идеје су брзо нашле плодно тле, па их је свесрдно прихватио и енглески писац футуристичких романа Херберт Џорџ Велс (1866-1946). У књизи Open Conspiracy” („Отворена завера“), Х. Џ. Велс предвиђа како ће у Новом светском поретку (који он назива Новом републиком) вишак становништва (Велсове „бескорисне изелице“) бити темељно утамањен. Велс отворено препоручује геноцид и пише: „Људи Нове републике неће бити осетљиви на сучељавање са смрћу и на убијање... Имаће идеал по коме ће бити вредно убијати; попут Аврама, имаће веру за убијање и неће имати никаквих предрасуда у погледу смрти... Сматраће се, предвиђам, да одређени део људи постоји само захваљујући нечијој доброј вољи, сажаљењу и стрпљењу и то под условом да се не размножавају, а не видим никакав разлог који би био супротан предвиђању да неће оклевати да убијају када се та добра воља потроши... Сва та убијања ће се спроводити под једним опијатом... Ако се у законима будућности превентивна казна буде уопште примењивала, она неће бити убиство ни накажење тела... него добра, научно проузрокована бол“.[1]

Како су практично остваривани ови пљачкашко-геноцидни планови Комитета 300 (Светске владе у сенци) најбоље ће показати пример тзв. психоделичне револуције у Америци 60-тих година прошлог века, о којој је било речи у овој књизи, али је феномен и даље недовољно истражен и објашњен.

Један од главних идеолога „битлсоманије“, хистерије која је лансирана као интегрални део кампање за популаризацију најшире употребе LSD-а и других наркотика у оквиру хипи-покрета, био је Теодор Адорно (Theodor Adorno, 1903-69), композитор, музиколог и писац капиталне „Философије нове музике“. Адорна је Хитлер протерао из Немачке због његових огледа са музиком Дионисовог паганског култа. Опенхајмери су га одвели у Енглеску, где му је британска краљевска породица осигурала услове за рад и материјалну подршку у музичкој школи Гордонстаун. Ту је Адорно смислио и усавршио све декадентно бљештавило које се данас прихвата као „алтернативна музика“: „Beatlesmusic Rock”, “Punk Rock”, „Heavy Metal Rock” и сличне помодне правце. Треба поменути да је назив „Beatles” (“Бубе“) Адорно смислио и одабрао као спону између модерног рока, староегипатског култа богиње Изиде и бубе скарабеја (балегара), магијског символа древног Египта.[2]

Док су Малтусове идеје почетком 19. века утицале на геополитичаре Светске државе у оснивању, у 20. столећу су највећи утицај на чланове скривене Светске владе имале књиге Фридриха Аугуста фон Хајека (Friedrich August von Hayek,  18991992), британског економисте аустријског порекла. Три најпознатија дела професора фон Хајека су „Пут ка кметству“ (1944), „Састав слободе“ (1960) и „Политички поредак слободних људи“ (1979). Професор Фон Хајек је предавао економију на Универзитету Чикаго од 1950. до 1962., где је под надзором Дејвида Рокфелера, свемоћног члана неформалне Светске владе, поставио теоријске основе Римског клуба и Трилатералне комисије, коју ће Рокфелер и Комитет 300 основати нешто касније. 

У свим својим књигама Фон Хајек критикује социјализам, супротстављајући му систем слободних тржишта, објашњавајући да је мешање државе у слободно тржиште крајње штетно и да не може зауставити и спречити економске тешкоће као што су инфлација, незапосленост и рецесија. Према Фон Хајеку, економска платформа САД-а, али и других развијених земаља света, треба да има и развија следеће темеље:

   а) Урбана црна тржишта;

   б) Мале производне погоне хонгконшког типа са физичком радном снагом;

   в) Туристичке делатности;

   г) Зоне слободног предузетништва у којима смутљивци могу неконтролисано да делују и „дилују“, тј. у којима трговина дрогом може несметано да цвета;[3]

   д) Обустављање целокупне индустријске производње.

   Разумљиво је да професор Фон Хајек нигде отворено не препоручује геноцид као решење за заустављање општег сиромаштва и пропасти, али се овај „савет“ може прочитати „између редова“. Зато су Фон хајекове идеје у 20. веку свесрдно прихваћене од стране конзервативне, беле Америке, али и од стране Комитета 300, који ствара и усмерава јавно мнење не само у Америци, већ и у целом свету.

   Комитет 300 је задужио своје чланове, Сајруса Венса (Cyrus Vance) и Данијела Јанкеловича (Daniel Yankelovich) да напишу интерни елаборат о најефикаснијем начину за демографско планирање, односно смањење броја становништва на земљи. Реч је о „Пројекту за 1980-те“,[4] где се у Венсовом извештају под насловом “Global 2000 Report” препоручује паклени план да се број становника планете Земље преполови са шест милијарди на три. Овај свеобухватни геноцид треба да се оствари до краја 20. века не само општим светским ратовима, него и ограниченим, а бројним, „малим“, локалним, грађанским ратовима у вишенационалним земљама, као и ширењем заразних болести и изгладњивањем у земљама тзв. „Трећег света“.

Председник Картер и његов државни секретар Едвин Маски (Edwin Maskey), прихватили су, у име Владе САД, и одобрили његово спровођење. По том плану број становника САД-а мора се до 2050. године смањити за неких 100 милиона „бескорисних изелица“.  

У раздобљу тзв. Хладног рата, од 1945. до 1984. године, грађански ратови широм света однели су око 30 милиона људи, што је тек неких 30% мање жртава него што је број погинулих и несталих у Другом светском рату. У овој књизи су подробно описани поступци којима је неформална Светска влада револуцијама и ратовима, те довођењем на власт својих штићеника (Робеспјер, Лењин, Стаљин, Хитлер, Павелић, Тито, Мао, Пол Пот и многи други мање познати касапи) постепено остваривала планирани, планетарни геноцид.

 

Добар пример геноцида у најновијој историји, и његове практичне реализације на терену, даје нам револуција гериле Црвених кметра у Камбоџи, у југоисточној Азији, која је отпочела 1975. године, и терор над камбоџанским народом, који је трајао све до 1979, а којим је руководио Пол Пот, васпитаник Комитета 300. По сопственом признању, сатаниста Пол Пот је у овом раздобљу побио близу три милиона (!) сународника, што чини скоро половуну укупне камбоџанске популације!

Пол Пот (право име Салот Сар) је рођен 1925. године на напредном пиринчаном поседу северно од Пном Пена, у Камбоџи, којом су тада владали Французи. Када му је било шест година родитељи су га оставили у једном будистичком храму, где је најпре био искушеник, а затим монах. Године 1949., када му је било двадесет четири, Пол Пот је отпутовао у Париз, где је, захваљујући француској стипендији, студирао електронику. У Паризу је упознао осам година старију Које Понари, која ће постати његова прва жена. У Паризу је упознао и камбоџанског студента Кие Сампана, члана Комунистичке партије Француске, од кога је учио и прихватио Лењинову и Стаљинову идеју револуционарног терора и диктатуре пролетаријата.

По повратку у Камбоџу, Пол Пот се учланио у Комунистичку партију своје земље, која је тада, као опозиција француским штићеницима, краљу Сихануку и влади Лона Нола, била у илегали и скривала се по планинама као партијска војска. Вијетнамски рат се прелио у Камбоџу, па је опште расуло помогло Полу Поту и његовим герилцима (Црвеним кмерима), да у пролеће 1975. године заузму Пном Пен. До тада је Светска влада (Комитет 300) преко Американаца помогла републику Лона Нола са милијарду и сто милиона долара у материјалу и пет милиона готовог новца. Истовремено је тајно дотурана помоћ у пешадијском наоружању, зашта су били задужени оперативци британске МИ6. Како је америчка помоћ влади Лона Нола одједном престала, већ 17. априла 1975, после камбоџанске НОве године, Црвени Кмери су ушли у Пном Пен као победници у петогодишњем грађанском рату. Тада је објављено да је нови председник Камбоџе, сада Кампучије, Пол Пот, бивши радник на плантажама каучука, и већина                    камбоџанских грађана је тада први пут чула за њега.

Сада је режим Пола Пота и црвених Кмера могао да започне и изведе најпотпунију од свих револуција које су се догодиле у историји. План је био да се избрише све што је до тада постојало, па је 1975. година преименована у нулту. Централна банка је уништена експлозивом, и новчанице су лепршале по аветињски пустим улицама Пном Пена, из кога су грађани протерани. Ова насилна евакуација целокупног становништва двомилионског града правдана је тврдњом да се становништво може лакше исхранити по селима. Тиме је била осигурана и комунистичка победа над приватним власништвом, које је нови режим радикално укинуо. Прави разлог изгона била је неспособност нове власти да контролише градове. Присталице Пола Пота и Црвених Кмера  већином су били неписмени сељаци, који су патолошки мрзели грађане и градове, сматрајући их центрима стране доминације. Римокатоличка катедрала је разграђена камен по камен, све док није нестао и последњи траг најмонументалнијег здања Западне културе. Да би учврстио апсолутну власт, Пол Пот је обзнанио да ће будистичка и свака друга религија, као и новац и приватно власништво, бити потпуно забрањени и стављени ван закона. У утопистичкој држави сељака, грађани ће бити подвргнути физичком раду, а будистички калуђери, ненавикнути на физичке напоре, мораће свакодневно по 15 сати да копају канале. Старији калуђери, па чак и трудне жене, стајали су у хладним, кишнимсезонама у води до груди, радећи на каналима, док су им ноге отицале и крвариле. Уколико би неко због болести и умора престао са радом, не би добијао храну, па су људи често умирали од комбинације болести и глади. Црвени Кмери су тада лансирали слоган: „Имати те није добитак, уништити те није губитак!“.

Пре доласка Пола Пота на власт, Камбоџа је са око 2.500 храмова била најприврженија будизму од свих земаља југоисточне Азије. Како је револуционарна доктрина нове власти била у потпуном раскораку са будистичким учењем и праксом, Црвени Кмери су се својски потрудили да избришу све трагове будизма из свакодневног живота – побили су водеће свештенике, укинули право на веру преосталима, и уништили већину храмова. Онда су прешли на радикални обрачун и погубљења свих који су имали било какво образовање и уживали углед и утицај у претходној власти – политичке вође, официри, службеници и остали образовани грађани пред преким судом су проглашавани издајницима кмерске револуције. У многим случајевима, заједно са осуђеним „издајником“ убијана је и цела његова породица. Црвени Кмери су жртву убадали спреда и с леђа. Док би тако лежао на самрти, престрашена и пренеражена жена и деца осуђеног „издајника“ приморавани су да се окупе око тела. Жене, приморане да клекну, биле су такође избодене на смрт, а и деца. Најмлађа деца, једва свесна шта се око њих дешава, черечена су, уд по уд.

Крајем 1978. године, кад су глад и егзекуције достигли врхунац, режим Пола Пота је нагло почео да изједа самог себе. Потова неизлечива мржња према Вијетнамцима полако се окренула против њега самог. После низа жестоких сукоба на граници са Вијетнамом, 150.000 вијетнамских војника сјурило се преко границе и, у јануару 1979, кампућијски народ дочекао их је раширених руку, као ослободиоце. Са својим револуционарним убицама Пот је побегао у Северну Камбоџу и Тајланд.[5]

Тако се завршио овај стравични опит и почетак геноцида испланираног у лабораторијама Светске владе. Њихов крвави штићеник, Пол Пот, умро је као изгнаник природном смрћу, у априлу 1998. године.

 



[1] Џон Коулмен, Хијерархија завереника: Комитет 300, Београд, 2006, стр. 195.  

*Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар-партнер, Београд, 2010.

[2] Џон Коулмен, Наведено дело, стр. 190.

[3] Одличан пример овакве „зоне сумрака“ је од 1999. тзв. „Независно Косово“.

[4] Cyrus Vance & Daniel Yankelovich, 1980`s Projeсt; у књизи Џ. Коулмен, Наведено дело, стр. 188; више о Данијелу Јанкелевичу, „краљу удружене мреже анкетара“ и најстаријем творцу америчког јавног мнења у служби Комитета 300, у истој књизи, стр. 144.  

[5] „Пол Пот – архитекта геноцида“, у књизи Миранда Твис, Највећи злотвори у историји, Политика-Београд, 2004, стр. 256-273.

Последњи пут ажурирано ( субота, 02 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.