Тема о којој се нерадо прича, јесте улога цркве у Хрвата у почињеном геноциду, пре свега над српским народом, а потом над Јеврејима и Ромима у НДХ у Другом светском рату. Хрватски политичари су покушали после недавне поставке (на иницијативу Министраства спољних пиослова Србије) о усташком геноциду  у УН да направе притисак да се ућути о злочинима над Србима у НДХ.

У „Документима о протународном раду…”, Јожа Хорват и Зденко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе Дакина за књигу „Буди католик или умри” пронашао 977 католичких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић је након дугогодишњег исстраживања пронашао доказе за 1.171, док је Америчка комисија за утврђивање злочина изишла са податком о 1.400 припадника хрватског римокатоличког клера, који су помагали Павелићу и Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријума.

Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао „на почетку његове језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи“. (К. Дешнер, „Политика римских папа у 20. веку”, књ. 2, стр. 154). Папа се није оглашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2. јуна 1945. због „туговања” услед комунистичких убистава „свештеника… из Словеније и Хрватске“.

Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе што је „практикујући католик” Анте Павелић, у доба монструм-државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најзверскији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну имовину СПЦ у Хрватској присвојила римокатоличка црква. Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи „Ватикан и Други светски рат” М. М. Шеинман преноси један податак по коме је број ликвидираних Срба „око 800.000”. Ове застрашујуће цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни писац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет издања, закључио да је „Павелићево животно дело стварање једне од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила Европу”.

Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16. септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство иностраних послова: „Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег дана, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је живота“. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује „да је уморено око 400.000 према усташким наводима“. И у својој књизи „Југославија на вратима”, Енцо Каталди, такође, сматра да је „покољ Срба од стране Хрвата, само између 1941. и 1942, достигао 356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја”.

Пре постављања на жупничке дужности у војне јединице НДХ први душобрижници пролазили су шестодневни курс „духовних вјежби”, који су водили следбеници Игњација Лојоле, загребачки језуити (Исусовци). Према канонском праву, вршење ових вежби био је део обавеза које су сваком „световном свећенику”, у НДХ налагале црквене власти (канон 126). На крају програма вежби надбискуп загребачки и војни викар Алојзије Степинац држао је пастирску проповед усташким душобрижницима. То је била најзначајнија порука коју су на своје оперативне задатке понели ови крсташки мисионари. Групи ових душебрижника су припадали Јосип Вукелић и фра Филиповић Мајсторовић.

После завршеног курса језуитских „духовних вежби” душобрижници су полагали усташку војну заклетву. Ови крволочни пастири су спадали у ред елитних усташких првобораца-свештеника.

Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању „у католичкој великој Хрватској“ у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних убистава једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се „реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви” (Маурицио Баси). Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гувернера Шимића, а који  је овај сажео у две реченице: „Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм“. То у свом поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије генерал Бадер, истичући како „Хрвати, без сумње, настоје да цело српско становништво униште”.Треба рећи истину. Надбискуп Алојзије Степинац био је духовни пастир НДХ. По основању НДХ, Степинац је по окружници упућеној свештенству 27. априла 1941. изнео „теолошки” и пастирски програм римокатоличке мисије. Текст окружнице:„

Prigodom obnove NDH, uputio je preuzvišeni gospodin dr Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački i hrvatski metropolita slijedeću okružnicu:

NADBISKUPA ČASNOME KLERU NADBISKUPIJE ZAGREBAČKE

Časna braćo,

Nema nikoga među vama, koji u ovo poslednje vrijeme nije bio svjedokom najzamašnijih događaja u životu hrvatskog naroda, među kojima djelujemo kao glasnici Kristovog enanđelјa. Događaji su ovo koji su narod naš donijeli u susret davno sanjanom i želјkovanom idealu. Časovi su ovo, u kojima više ne govori jezik, nego krv….”

Како су усташки монструми, чији су злочини надмашили црни средњи век, неометано касапили српски народ широм НДХ? Извесно је, имали су благослов Алојзија Степинца. Како је могуће да (поАмеричкој комисији за утврђивање злочина) око 1.400 припадника хрватског римокатоличког клера, коље, баца у јаме, организује, подстрекује, благосиља ужас над најмање 780.000 српске нејачи у преко 26 концентрациона логора и који је трајао 1941—1945, а да Степинац није био за то одговоран. Био је тихи налагодавац. Тако делује језуитска подмуклост. Степинац као језуитски пројекат, о свему је био прецизно информисан, деловао је у садејству са Павелићем, знао је одлично о злочинима у концентрационим логорима. Чак је неколико пута посетио Јастребарско и тако својим присуством благосиљао једину кланицу за децу у овом делу Европе у Другом св. рату.

Хрватски србофобични католици поклали су само у Јасеновцу око 230.000 деце. О отвореним „посебним логорима”(Слано и Метајна на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак- циглана, Даница код Копривнице, Вировитица, Винковци, Ђаково, Костајница, Тење крај Осијека, Керестинец, Карловац, Хрватска Дубица, Доњи Михољац, Крушчица код Травника, Лепоглава, Логор-град Земун, Славонска Пожега) – папа Пачели као човек „светодуховске речитости” потпуно се оглушио о овај јединствени бестијаријум у историји Европе.

Најстравичније злочине чинили су српској деци. Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Кули, испричала је 1945, шта се дешавало са децом коју су усташе одвукле на таван: „Карамарко је их клао тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло… а набодено на нож крвник би дијете треснуо куд би стигао… Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице… а најстрашније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима оних здравих, која су чекала да дођу на ред”. Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарачком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 деце. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић описују стравичне призоре: „Марти Врнић су биле прорезане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, њено дете…” Највећи број тела и лобања су били у тој мери деформисана да нису могла да се препознају, па је локални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сахранио испод олтара. Ни ова, нити слична ритуална убиства нису дирнула молитвено срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогласио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај „немачки папа“ и нежни молитвеник који се од баварске опатице Паскалине Ленард (са надимком „La Papessa”) није одвајао до краја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено пропратила, 1939, његов избор за папу. Папа Пачели (Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога (од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, претварајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Пачели је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Española), коју су помагали Хитлер, језуити и Мусолини.

Иако се, током Другог светског рата, није у свему слагао са италијанским фашистима (појединци су се, попут генерала Александра Лузијанија, због ритуалних убистава од стране верних савезника Хрвата, обраћали Мусолинију устрашени да ће „на савест Италије и наше културе пасти неизбрисива мрља, ако не будемо спречили да се нама припише како подржавамо безакоње”) дубоко је веровао у више законе који налажу преверавање Срба, сматрао да су заслужили казну и због одбијања Конкордата, 1935, јер попут правих варвара не схватају да је глас времена глас Бога (Vox tempоris vox Dei). Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ватиканско-немачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уочити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рецидива, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изговорио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима упутио пророчку опомену: „Долази дан када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи“.

Организатор холокауста над Србима 1941-1945, седео је у Ватикану, док су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као „цвијета хрватства“.

Бискуп бањалучки, Јово Гарић, у писму од новембра 1941. наводи како су „муслимани извршили акте неописаног дивљаштва према јадном православном становништву“(!). С друге стране Авро Манхатан (у књизи „Католички терор данас”) цитира један део из меморандума официра који је послат „да заштити православне Србе од ужасних хрватских покоља“ августа 1941: „За све време нашег путовања у правцу брда Јавор близу Сребренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су потпуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фамилију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на колац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсекти били залепљени шпенадлама”.

Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче: „Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму”) забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате са два ланца језика и очију око врата. Сцену, „са корпом од ’врбовог прућа‘ на столу описује и Курцио Малапарте” на чије питање Павелић усхитно одговара: „Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију”. Бројни подаци потврђују суморан и фанатизован карактер Анте Павелића, тако да се и све монструозне сцене уклапају у слику хрватске војне беспризорности. „Већ за првих осам месеци клерофашистичког режима“ (К. Дешнер) број усташких жртава достигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренутка људском уму био апсолутно стран.

Сенка Ватикана лебдела је над уморенима, као заштитни знак Божијег посланства Поглавникових и Степинчевих усташа. Био је то крсташки обрачун са шизматицима које није спасавало ни мирење са насилном променом вере. Уосталом, усташе су се држале принципа, заједно са браћом у Христу, безочним фрањевцима, да ново крштење и прелазак у нову веру спасава душу, а не и тело. Како су завршавали представници СПЦ сведоче мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа. Осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је био удављен, шездесетседмогодишњем епископу из Бањалуке, Платону Јовановићу, потковали су ноге, па њему и свештенику Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали очи и одрезали нос и уши… У Загребу, где су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе – мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума. Шта је у то време радио Степинац? Није знао за ова зверства? Па то би било у домену научне фантастике! Стотине мостарских Срба везали су жицом, стрељали и побацали у Неретву, као што су то радили и са Србима поред река Уне и Саве. „У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. наредиле свештенику Божину и учитељу Ивановићу“ да са групом од 250 мушкараца и жена „ископају јаму, везали им руке и живе их сахранили“ (К. Дешнер, „Политика римских папа”, књ. 2, одељак – Пије XII). Већ у јулу 1941. хрватске „отеловљене сатане“, усташе, „убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце“ (К. Дешнер). У Загребу су на јавним местима висили натписи: „Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима“. Срби су носили плаву траку са словом „П” (православац) или црвену на којој је писало „Serben”. Имамо ли право то заборавити!

Папин божански благослов није умањио читаве архиве италијанских и немачких документа о беспризорним и масовним злочинима Хрвата. Ни порука папина, јула 1943, изречена пред усташким министром Синчићем – када је хвалио Хрвате „као народ добрих католика“ – не може умањити чињеницу да су у НДХ (која је заузимала 102.000 квадратних километара – односно две петине Краљевине Југославије) хрватски џелати папофили починили бестидан погром православних Срба. По специјалном посланику немачког Министарства иностраних послова, Херману Нојбахеру, „на основу извештаја који су допрли до мене ценим да је број оних који су голоруки поклани три четвртине  милиона” (К. Дешнер).

Јасеновац  је мера српског молитвеног сећања, саборног достојанства распетог народа и истине која се не може замрачити глобалистичким „гмижућим фашизмом“ (Ноам Чомски). У историји савремене Европе и римокатоличке цркве овај хрватски логор (који чини комплекс засебних целина: Крапје, логор број 1; Брочице, логор 2; Циглана – 3; Кожара – 4; Уштице – 5; Млакве – 6; Стара Градишка – 7) и први логор и стратиште за децу у Другом светском рату – уз Метајну на Пагу, немогуће је истиснути из историје најмонструознијих злочина. Несумњиво, у том кључу се налази и огледа индивидуална и колективна историја не само усташке психопатологије, већ и знатног дела хрватског народа.

У расветљавању ужасних година за српско православно становништво током Другог св. рата велики допринос дали су истински прегаоци, историчари, истраживачи,, попут мр Лазара Лукајића, др Милана Булајића, др Николе Поповића… Мала група интелектуалаца, који нису штедели ни године, ни труд – бележили су сваки податак о страдању српског народа. Потресна сећања преживелих! Било их је на стотине. Од непроцењивог значаја, у том смислу, јесте књига „Фратри и усташе кољу” мр Лазара Лукајића. У књизи су забележена признања највећих злочинаца НДХ, документаристичке фотографије усташа кољача са поглаварима Римокатоличке цркве и званична, јединствена и језива документација „Заповједништва усташке надзорне службе” о истребљивању Срба – једног од најстаријих народа у Европи.

Цитирамо извештај Усташке надзорне службе број 69/42, у НДХ-зији. Јединствен је у свету! Војни рапорт званичне усташке, хрватске војске о извршеном злочину над Србима!

„РАДИОГРАМ”

Одпремљен 11.вељаче 1942. г.

Заповједништву усташке надзорне службе

На руке гопс. Еугена Кватерника Загреб

У вези В.Т. од 9 овог извјештавам. Једна сатнија усташке бојне под заповједништвом надпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра. Вјекослава Филиповића дана 7 вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала крампом 37 радника гркоисточњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750, Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1.500 особа. Убијање је завршено истог дана око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство, из кућа побијених у своја складишта. Обширан извјештај слиједи.  Велики жупан пуковник Алеман”

Истраживач Гојо Ристе Дакина у својој књизи „Буди католик, или умри”, наводи имена 977 католичких свештеника, са њиховим основним подацима, како су сарађивали са усташама, како су им давали  конкретну подршку. Такође, прецизно је навео и да су учествовали у бројним усташким формацијама у прогањању, убијању апсолутно невиног становништва, у зверском клању српске нејачи. Њих 27 фратара били су професори, а чак 108 доктори наука. Др Булајић је пронашао имена и презимена  чак 1.171 католичког свештеника. А злогласни Анте Павелић је одликовао те „његове хероје” за „високе” заслуге у НДХ!! И то углавном за геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, али и за присилно покрштавање православних. Покоље Срба организовало је преко 130 католичких свештеника, а њих 27 лично су се „доказали” у клању! Нема сумње да су инспиратори и организатори ужасног геноцида над Србима, али и Јеврејима и Ромима били Ватикан и Независна Држава Хрватска.

Мало Срба у свету зна ко је Иван Ханс Мерц! Јер то тако „треба”. Папа Јован Павле Други прогласио је 22. јуна 2003. Мерца за првог блаженика у Босни и Херцеговини. Мерцова прва половина живота под тешким велом је сакривена, нити му се зна прави отац! Можда је Мерц најспорнији међу свих 1.312 блаженика, које је до сада беатификовао Јован Павле Други. Ево зашто: Ханс Мерц је зачетник усташког покрета који је Србима нанео невиђено зло! По доласку у Загреб, укључио се у римокатоличке организације, у Хрватски римокатолички омладински савез, у коме је био председник, па се 1923. ујединио с Орловским покретом, а затим „напредовао” до злогласне Католичке акције, чији је врховни поглавар у време НДХ и усташких злочина над Србима, био загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Тај исти папа је Степинца беатификовао у Загребу 1998. године. Оваквим гестом Ватикан потврђује да је Мерц „благословени” крвави „пионир Католичке акције у Хрватској”. Мерц је за усташе био идеал усташке Хрватске. Опијени својим идолом Мерцом, Павелићеве усташе су постале најмонструознија и најужаснија кољачка фаланга у историји света! Над сваком кољачком камом лебди дух Ханса Мерца.. Спрега Ватикана и Цркве НДХ у уништењу српског народда, је више него очигледна.

А најмонструознији фратар, можда свих времена је  Фра Сатана Мајсторовић. Цитирам изјаву коју је о фратру Сатани-Вјекославу Мајсторовићу, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина, дао усташки официр Јосип Матијевић: „Када сам дошао на дужност 1941. у Јасеновац, познавао сам фратра, свећеника из Јајца – Филиповића, званог још и Мајсторивић, по чину – бојника, а тада је вршио дужност заповједника логора. Као свећеник у Јајцу поубијао је много Срба! Волео је да коље! Много је заточеника смакнуто у вријеме управљања логором. А када је бачен на терен као заповједник бојне, много је села запалио и клао становништво, особито на Козари. У Босанској Дубици са сатником Иваном Сударом, званим Јојо, покупио је све православне, све потукао до задњег, те их мртве бацио у Уну”.

Извештај који је објавила децембра 1946. Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина за БиХ допунила је новим подацима ову ужасну слику страдања Срба. Врхунац монструозности фратра Сатане представља покољ 60 малишана, који су се несрећни, затекли у школи у селу Дракулићи. Секли су главе деци, пред очима учитељице, која је од тог ужаса – полудела. Према казивању проф. др Јована Јовановића, који је разговарао са учитељицом, после њеног опоравка, поново је доказано да је звер од човека поменути Вјекослав-фра Сатана убијао српску децу. У јасеновачком логору био је један од најмонструознијих злочинаца наше епохе „просвјећен свећеник”, а не неодгојен дивљак. Фратар Филиповић је био управник логора од краја јуна, до краја октобра 1942. Само за тих неколико месеци, по његовом признању, у Јасеновцу је заклано, убијено око 30.000 Срба, затим је премештен за управника логора Стара Градишка, од краја октобра, до краја марта 1943. године. И тамо је организовао, са уживањем масовно убијао Србе. У Јасеновац је враћен 16. априла 1945. Као последњи управник поново је руководио злочинима у логору. И у Градишци је правио масовне покоље. Само за осам дана побио је у Јабланцу преко 12.000 српске нејачи. У Јасеновцу је учествовао у друштву озлоглашених злочинаца – кољача: Љубе Милоша и Драге Пудића. Када је коначно логор био ослобођен, а фра- Сатана кренуо је у бекство и предат – партизанима.

Питање само овог свештеника није потребно стављати под строжију канонску лупу, да би се доказала пуна одговорност Католичке цркве за незапамћене злочине. Римокатоличка црква се ни до данас није одрекла или дистанцирала од свог „Божјег народа”- усташке војске, њених војних душобрижника, војног викара и касније кардинала Алојзија Степинца, тадашњег папе Пија XII, и свих директних или посредних у учесника у великом злочину клеро-усташке НДХ. „За историографију, ова и друга црквено-правна питања устројства, историјске функције и улоге Римокатоличке цркве на територији НДХ, остају увек актуелна. Њиховим потпунијим и прецизнијим дефинисањем, добиће се јасна слика о стварној улози ове западно-хришћанске институције у историји геноцидне НДХ, а то је једини начин да се „мит” о релевантности извора тајних црквених архива демистификује”. Убећена сам да ни у једном народу на свету није толико свештеника организовано клало и убијало један народ. Навешћу неколико примера, од многобројних који су забележени- жупник у Сарајеву, Божидар Брале, коме је био наклоњен надбискуп Шарић. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (спис бр 12849/45) утврдила је да је Божидар Брле, римокатолички свештеник, жупник у Сарајеву, организатор масовних убистава у Босни. О њему се наводи следеће:„Одмах након доласка НДХ, он је постављен за замјеника усташког повереника у Сарајеву. Помоћу окупатора сакупаљо је пропале типове у усташке формације. Такве банде, којима је он руководио, вршиле су масовне покоље у околини Срајева, на Али-пашином мосту, у Рељеву, у тим покољима нејач, невиног сељачког народа. Лично је учествовао. Брале је све то радио на очиглед свога заштитника надбискупа др Шарића, који ге је убрзо за заслуге именоваао за почасног председника надбискупског Врхбосанског духовног стола са правим на ношење љубичстог појаса!”А све то је морао неко на много вишој црквеној хијерархији да благослови!

Поменимо и фра Петра Берковића, жупника и декана у Дрнишу. Према констатацији Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача под бр. Ф 4502/I, а такође, из изјава бројних очевидаца наведено је и следеће: „Фра Петар Берковић као усташки функционер са познатим крволоком Јуром Маројевићем, таборником, одговоран је захапшења, злостављања и убијања Срба у Дрнишу и околини. Ухапшени људи су били довођени из опћинских затвора у Дрнишу у судске затворе, а одатле појединачно или у групама одвођени пут Книна, гдје су убијани”.

У мору примера монструозности представника цркве у Хрвата у време НДХ, навешћено пример римокатоличког свештеника Антона Ђурића из Крајине, који је чинио ужасне покоље и зверства над српским народом.

„Из личог дневника свећеника Ђурића види се како је он припремао долазак усташа и био главни инспиратор клања невиног српског народа. Према многобројним изјавама, који су дали истражним органима и очевици тих крвавих недјела усташе-логорника, католичког свећеника Антона Ђурића, који је 1941. и половином 1942. вршио злочиначки терор у котару Двор на УНи, види се да је лично учествовао у масовним убиствима српског живља, организовапо хапшења, и слао у концентрационе логоре многе Србе, с усташким војним јединицама палио је српска села, да је за сва недјела он највише одговоран, као изравни вођа. Види се то и из његовог дневника”

„Отишао сам 14. травња колима из Дивуше у Костајницу и даље влаком у Загреб ради тражења упута и осталог око преуређења и преузимања свих власти за читав котар Двор. Тамо сам добио писмени декрет којим сам именован усташким повјереником за котар Двор. Из Загреба сам се вратио у сриједу, 16. травња. Одмах увече сам се састао са првацима свих села, и споразумели смо се о сваком подухвату и свему. 17. травња. Само у Двору заклао сам 80 српских чиновника и службеника.

Хрватски свештеник из Бусоваче Еуген Гујић, касапин српске нејачи, убијао је и српске православне свештенике, Тако је у Биљешеви код Зенице убио православног свештеника Миладина Минића.

У Крбавском Пољу организатор усташких покоља био је римокатолички свештеник Мато Могуш. Цитирам део из Докумената редове које се односе на злочине Могуша.

„Свећеник Мато Могуш био је распиривач националне и вјерске нетрпељивости између Срба и Хрвата на Удбини. Као стари усташа разоружавао је Југословенску војску 1941, организовао усташку милицију на Удбини. Био је усташки повјереник за котор Удбину, и за вријеме вршења те функције давао је наређења за хапшења Срба, и одговоран је за убиство многих недужних људи. На судској расправи признао је судјеловање у овим злодјелима …

Тако је, пише у Дневнику:„На имендан усташког поглавника, 13. липња 1941. јавно говорио на јавном скупу на Удбини:„ Иселит ћемо и истријебит српски народ у Хрватској, и бит ћу сретан када будем могао дијелити српску земљу Хрватима. Усташе ће се немилосрдно борити и истријебити све оне који не буду вјерни НДХ и њеном поглавнику и ствараоцу Анти Павелићу. Погледај, народе, ових 16 храбрих усташа, који имају 16.000 метака и који ће побити 16.000 Срба, послије чега ћемо братски дијелити Мутиличко и Крбавско поље”.

За сваки котар био је задужен одређени свештенички круг који је позивао народ и мотивисао усташку, званичну војску НДХ. Много је примера где се види да је црква у Хрвата на челу са Степинецем, награђивала починиоце стравичних покоља, или оне који су организовали један од најужаснијих злочина, у Европи.

Хрватски свештеник, исусовац, са докторском титулом др Драгутин Камбер, изабран на почетку рата за усташког „повјереника” издавао је наређења за крваве покоље у својству усташког певереника за  котара Добој. По његовом наређењу, почетком рата 1941. у НДХ убијено је у кратком року побијено је прко 300 српских сељака, док је 250 њих ухапшено и предато преком суду, врло брзо су и они побијени. Треба истаћи да је оргоман број свештенства цркве у Хрвата на подручју српске Херцеговине учествовао у покољима српске нејачи, у том смислу улога фрањевачког реда предњачи. Историја бележи, да је Фрањевачка гимназија у широком бријегу одиграла велику улогу у припремању окупације у крвавом режиму НДХ. Из те гимназије је инструирано на мржњу према Србима, много фрањевачких мантијаша који су током рата били монструми у извршењу злочина над Србима, Ромима, Јеврејима. Одмах по капитулацији Краљевине Југославије, почетком маја, усташе су починили невиђене злочине у околини Мостара, Стоца, Ћапљине, Билеће, Невесиња… Управо су римокатолички свештеници у НДХ били инспиратори животињске мржње према српском народу и лично су учествовали у прогонима и убиствима српске нејачи.

Међу њима, посебно се у ужасној мржњи према србима истицао декан Марко Зовко, члан Усташког одбора и жупник. Зовко је одговоран за масовне покоље Срба у столачком крају. Тај католички свештеник у Стоцу и околини, приступа масовном покрштавању избезумењеног народа, жена, стараца, деце, узимајући им последњи новац, објашњавајући како су им „новокршетни” листови гаранција да ће спасити животе своје деце и породица. Потом их бездушно убија. Само у једној јами на Видовом Пољу побијено је преко 200 несрећника, а одмах сутрадан без икакве гриже савести наставља даље. Народу агитује да у Хрватској више не сме да буде Срба. О томе сведочи, у то време покрштени Србин из Стоца, Десимир Михић:„Није нам била намјера да спасавамо ваше животе. Хисторија нас учи да је и прије било народа који су нестајали, па ће овако нестати и српски народ. Преводећи вас у католичку вјеру, спасавамо ваше душе”- непобитни је доказ шта је био циљ Римокаточлике цркве, чији су посленици, слушали хладнокрвног и нијемог за злочин- вјерског поглавара, загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Један од најавећих кољача НДХ, Љубо Милош, завршио је фрањевачку гимназију. О њеми пише др Никола Николић:„Љубо Милош је клерикалац, крижар, око врата носи криж. Још прије најезде Хитлерових хорди у Југославију, Љубо Милош је био у конгрегацији, као ревсносни римокатолик, противник православаца, задојен франковачком мржњом на све што је словенско. Подсеамо, Милош је за једну ноћ, у Јесеновцу по сопственом признању заклао преко 1000 Срба.Усташки кољач Љубо Милош испричао је на суђењу у Загребу 1947. следеће:„Људи су долазили влаковима или пјешице. Био је ту и министар Турина, католички поп Крунослав Драгановић и Ивица Матковић, један од заповједника јасеновачког логора. То је био одбор који је прихватао заробљене са Козаре. Мали дио је отишао у Њемачку на рад, највећи дио распоређен је у логоре Јасеновац и Стара Градишка, гдје су ликвидирани. Ја сам тада био са министром Турином и Драгановићем. Заробљени су скидани са камиона и морали су трчећим кораком да иду према логору. Сви су били везани. Пред улазом им је наређено да сједну док се не смрачи а потом их је фра Мајсторовић-Филиповић ликвидирао у Градини. Били су то дјеца и жене, неколико дестина тисућа. Процедура код ликвидације је таква, да када би транспорти стизали у Јасеновац, били су прабацивани на други колосјек који се налазио у самом логору. Ту су остајали до ликвидације. Највећи број масовних убистава обављан је ноћу. Сјећам се да су неколико пута, у току дана, убијане групе са преко 300 заточеника. Ликвидације које су обављане ноћу достизале су цифру и преко 1.500. Прилив заточеника је у касно пролеће 1942. постао много чешћи, више пута тједно, али и по неколико пута узастопце. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац „Циглана” са околицом, како за моје вријеме, тако и за цијело постојање логора Јасеновац не би могао рећи нити ја, нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге, с намјером да се не сазна колико је људи ликвидирано. Тај број је огроман, управо непојмљив .”

Др Момчило Диклић, у књизи Може ли Алојзија Степинац бити светац, документаристички наводи неколико стотина имена римокатоличких свештеника у НДХ, извршилаца или организатора масовних покоља Срба.

Грех према жртвама, о којима скоро да нема ко да проговори, би било не поменути име зликовца и злочинца, жупника Морбера из Грачаца. На исти начин скупљено је сеоско српско становнишзво из Грачаца, покрштено насилно, а потом зверски побијено. Крваве руке усташа из села Гудуре починиле су стравичне злочине, над неколико стотина недужнне нејачи, а кад су вршена ископавања, пронађено је да су Србе убијали секирама, маљевима, а неке су закопали живе, јер су ђени у стојећем ставу. Имамо ли право да ћутимо! Свет мора да сазна о ужасној мржњи која је просто куљала према Србима у НДХ. Зар нам је потребан суд Ватикана и тзв. мешовита комисија чији је задатак да се „блаженик”  Степинац прогласи за светитеља – изједначи са Светим Савом српским. За четири године ужаса у НДХ, Степинац је био блажено глув, слеп и нем.

У књизи „Јасеновачки логор” др Николе Николића,  хрватског лекара који је преживео Јасеновац пише да је фратар др Срећко Перић испред олтара у католичкој цркви у Хрватској наредио верницима: „Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам дјела бити опроштена!”

После тога је започео покољ. Упоредо су пљачлаи и палили српске куће. До 20. августа 1941. убијено је и поклано у Ливањском срезу око 5.600 мушкараца, жана, деце. Фратар Перић имао је за помоћние и све фратре из смостаа Горица, њих око двадесеторицу. Сведици ових злочина били су Марија Богуновић и Љубо Црногорац из Челебића. „Усташка руља, силовала је јадне жене, резала им дојке, старцима сјекла руке и ноге, вадили очи, а малој дјеци одрубљивал су глве и бацали их у крило мајкама.”( из књиге Магнум Кримен, хрватског историчара Виктора Новака, који је згрожен геноцидом над Србима у НДХ, прешао у православље).

Фрањевац др Алојзије Ћосић добио је орден хрватске државе за злочине које је починио против Срба, Рома и Јевреја. Часник Никола Билогривић био је један од организатора истребљења Срба у Бања Луци. И заиста, нема краја… злоделима и списковима имена фратара, фрањеваца, исусоваца, језуита у НДХ, сви су имали паклени задатак, који су беспоговорно извршавали, а потом су добијали одликовања. Степинац сноси неопростиву кривицу и да је било правде после Другог светског рата, судило би му се као и фра Сатани, фратар Вјекослав Мајсторовић је био његово чедо, и чедо Цркве у Хрвата, коју је са пуно љубавим поноса и усхићења водио Алојзије Степинац.

Не заборавимо ни женскии део Цркве у ХДХ, такозване часне сестре, једна од њих ће остати у историји као монструм.

Земаљска комисија под текућим бројем 421/3 поднела је податке о злочинима у Јастребарском. У оригиналу се не помињу хрватске усташе, него „злочини окупатора и њихових помагача”. У злочинце су убројани Барта Пулхерија и часна сестра Гауденција. У рубрикама приближна старост, народност – стоји знак питања, а у рубрици занимање пише Управница дјечијег логора у Јастребарском, за Гауденцију – економ тог логора. У рубрици жртва злочина пише 3.000 партизанске и српске дјеце, врста злочина – убиства и злостављања. Вријеме злочина – током љета 1942. Мјесто извршења: Јастребарско.

– Почев од мјесеца јула 1942. и тада основаном дјечијем сабиралишту у Јастребарском под управом сестара милосрдница реда св. Винка Паулског и то нарочито управница Берта Пулхерија и економ Гауденција вршили злостављање 3.200 дјеце српске и партизанске, не дајићи им храну, потребну његу, услед чега су дјеца умирала у масама од глади и болести. Лишен је живота неустановљен број дјеце  – наведено је у оптужници.

Из бројних историографских података и сведочења више је него очигдно да су католички бискупи на челу са надбисупом Алојзијем Степинцем били главна подршка усташком режиму. Степинчева чувена окружница читана је априла 1941. у НДХ данима преко радија. А како су широке народне масе деценијама стасавале на темељима мржње, а посебно мржњом су образовани клериканци свештеници, показује писмено признање фра Петра Главаша: „Наредба Степинца преко радија да се народ бори за Хрватску била је директива клеру у политичком правцу. И за крај цитираћу, немачког писца Алфреда Милера у свом делу „Хришћански масакр у Хрватској”. Милер пише: „Тек са јачањем католичанства постигнут је врхунац свих гнусоба… Слично нешто као ово у Хрватској није се појавило у Европи од времена тридесетогодишњег рата (1618-1648), најсвирепијег у феудалној Европи. Најстрашније злочине вршили су Хрвати. По доктрини Анте Старчевића о уништењу Срба, сад су они – Срби „третирани”, иако се зна да су Срби најжилавија раса и културно на највишем степену на целом Балкану! Али, зато нису католици”!

Литаратура: – Крсташки рат Независне Државе Хрватске, Милорада М. Лазића ( 2011, г. Београд,) У мучилишту Паклу Јасеновац од Дорђа Милише,( Загреб, 1945), Злочини у логору Јасеновац (Загреб, 1946), Деца у логорима смрти од Петра Станивуковића и Јурице Керблера објављена  1986, Извештај Земаљске комисије ( Загреб, 1946, Фратри и усташе кољу, Лазара Лукајића (Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2005), Концентрациони логор Јасеновац од Радомира Булатовића (Свјетлост Сарајево, 1990), Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера Јоже Хорвата и Зденка Штамбука, штампано у Загребу 1946, др Никола Николић, „Јасеновачки логор”, ( Zagreb, Nakladni zavod Hrvatske, 1948). Виктор Новак, Magnum Crimen, (1948. Zagreb), Јесеновац и сребренички мит, Институт за истреживања срспких страдања у 20. веку, (Београд, 2011), Др Момчило Диклић,  Може ли Алојзије Степинац бити светац, Инстиут за европске студије, Београд, 2016, Никола Николић, Јесеновачки логор, Београд, 2015.

Приредила: Биљана Живковић

Извор: "Васељенска ТВ"