header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно!
Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно! Штампај Е-пошта
уторак, 03 јул 2018

  Богословски факултет у Београду саставни је део Универзитета у Београду од 2004. године. На први поглед, рекло би се – има статус као и сви остали факултети, испуњава услове на основу којих је добио државну акредитацију и 2008. и 2014. године, поседује узусе академског понашања професора у складу са традицијом и нормативним документима Универзитета, начин пријема студената исти је као и на осталим високошколским установама.... Али, овај факултет је далеко, предалеко од свих академских норми и традиција, и свако ко се уписује на њега треба да буде информисан о најбитнијим чиниоцима који детерминишу профил овог факултета.

             Ко се уписује?

На овај факултет уписују се углавном свршени ученици средњих богословских школа – богословија, којима се не издаје диплома на крају школовања – она се уручује надлежном епископу, и у њој стоји формулација „оспособљен за даље школовање“. Дакле, ученици петоразредне богословије аутоматски се упућују на неки од богословских факултета (Београд, Фоча,  Либертивил), по нахођењу надлежног епископа.

Право уписа имају и свршени гимназијалци, као и ученици средњих стручних школа. Дешавало се да, поред пријемног испита, кандидати полажу и тест личности, који није најављен у пропозицијама конкурса. Он није имао елиминаторни карактер, али бруцоши са откривеним поремећајима, односно патологијом личности били су посебно евидентирани и праћени у случају да се процени да је неопходно удаљити их са факултета.

Какав је то факултет?

На сајту факултета видећете уверење о акредитацији, али нећете знати какве све закулисне радње стоје иза тога.

Факултет је прву акредитацију 2008. добио на основу лажираних докумената. Установа у којој постоје два амфитеатра и две учионице (!) акредитацију је добила на основу пријављивања Богословије Светог Саве као њеног саставног дела (површина зграде, учионице, кабинети, трпезарија и сл.), што се показало као могуће из разлога што на згради Богословије постоји само натпис „интернат студената Православног богословског факултета СПЦ“.

Дакле, целокупна настава овде се одвија у два амфитеатра, две учионице и у студенткој кухињи – ресторану, која се у ту свху користи само после Литургије, а у остало време заузета је извођењем наставе.

Пре добијања акредитације Факултет је био под ингеренцијом Синода. У његовом саставу постојао је двогодишњи Богословски институт, замишљен као виша школа за образовање вероучитеља, с обзиром на увођење веронауке у школски систем Србије. Полазници Института су сви до једног касније упућени на завршавање Факултета како би добили диплому која их квалификује за посао вероучитеља,  при чему су били принуђени да мењају студијске програме и полажу низ диференцијалних испита, како би могли да, обично радом у више школа, остваре плату од максимално 40 000 динара. Додуше, факултет се 2001. упустио у несвакидашњу (и нелегалну) авантуру – издавање свршеним богословима (матурантима средње богословске школе) дипломе која их квалификује за рад у настави, а овај подухват подразумевао је фиктивно полагање једног писменог теста и уплату од 100 марака за добијање такве дипломе, која, природно, нигде није призната, осим за потребе укључивања у веронауку у моменту њеног увођења у просветни систем Републике Србије.

Са наставним кадром ствар није стајала много боље. Пре приступања Универзитету брже-боље су унапређени кандидати, посебно из реда епископа, који нису имали референце на основу којих би били легално бирани у највиша наставно-научна звања. Тако се десило да је редовни професор постао епископ бачки Иринеј без иједне објављене књиге, исто звање добио је и епископ браничевски Игњатије, такође са скромним опусом.

 (Мал)третман студената

Студентима Богословског факултета на почетку студија нуди се смештај у интернату, који је знатно скупљи од смештаја у другим студентским домовима (на које они такође имају право). Зато у интернату станују махом бруцоши и појци – студенти који су активни на богослужењима и који се ангажују за појање у свакој пригодној прилици, независно од њихових обавеза, распореда полагања испита и сл.

Настава се држи нередовно, на вежбама асистенти спајају групе, а мношто предмета слуша се и полаже код наставника који нису квалификовани за одређену област (Драган Каран нема квалификације за бављење пастирском психологијом коју предаје јер је докторирао на патрологији, Марко Вилотић предаје историју религије иако је докторирао на теолошкој епистемологији, итд.). Када упишу мастер студије, студенти на предавањима углавном поново слушају оно што су већ чули на предавањима са основних студија. Као литература препоручују се углавном хрватска издања и монографије (не уџбеници) предавача.

Како изгледа  комуникација са студентима, одлично илуструју снимљена (на компакт-диск) и прештампана предавања владике Игњатија, професора догматике на Богословском факултету, изабраног у јуну ове године за декана Факултета. Због њиховог јеретичког карактера, ова предавања била су достављена још у априлу 2008. године Светом архијерејском Синоду са молбом да буду предмет саборског разматрања. Поједине реплике које се тичу академске комуникације са студентима маргиналне су у односу на излагање учења неспојивог са етосом и свештеним Предањем Цркве од Истока, али су више него индикативна за однос професор – студент на овом факултету:

Епископ Игњатије:  „Ви имате свог посла, који ћете ту да добијете диплому, па ћете зарађивати паре. Које паре ћете ви зарађивати с овом дипломом?“

Епископ Игњатије:  „Је л'вас боли глава? Изађите, душо, слободно...

Студент: "Боли ме када слушам предавање."

Епископ Игњатије: "Болеће вас више кад чујете ово што причам“.

Епископ Игњатије: „Ма дај, глупости... Шта причаш, човече, глупости? Ти први пут излазиш сад на испит?“ (испит се одвија на предавању)

 Епископ Игњатије:  „Господине! Дођи 'вамо! Немој више да ти се то дешава, да никад више ниси дошао на моје предавање! И то за свакога важи. Не можете ви овде да устајете и расправљате своје ствари као да ја не постојим овде и као да предавања нема. То радите ви код своје куће и тамо, не знам, одакле сте, из Босне, и не знам одакле, а не овде. И то је пре свега основно непоштовање, и колега ваших који су ту, а и мене као професора. Ајде, губите се!“

Епископ Игњатије: „А ви, тамо сте, у Русији?

Студенткиња:  "Не, ја сам била у Русији".

Епископ Игњатије:  "Аха... Ја сам мислио... Тамо би могли и догматику да предајете... то је за руско подручје... то... доста добро. Па добро, Татјана, не... не... нећемо даље, кад ви то тако знате, то што најбоље знате, шта... Ево ја ћу да Вам дам једну шестицу и Ви можете да идете...“ (испит се одвија на предавању) (Дакле, Игњатије поручује: ко код њега из доматике добије шестицу, тај у Русији може бити предавач  догматике на факултету!!!).

Какав декан, такав и колектив. Први богословски предмет на основним студијама, Увод у богословље, студенти слушају код Игњатијевог протођакона Предрага Петровића, који буквално убија бога у њима, држећи предавања углавном далеко од трезвеног стања, а са намером да бруцоши раскрсте са „предрасудама“ са којима су дошли на факултет, а за које су заслужни њихови свештеници, духовници, вероучитељи, професори богословија... Иначе, најгори третман имају свршени богослови и монаси из епархија правоверних епископа, док за монахе из „напредних“ епархија важе друга правила, тако да је, кад је епископу бачком затребао викар, кандидат стар 53 године, после више од деценије и по студирања, дипломирао по убрзаном поступку како би могао бити рукоположен.

Није чудно што се интересовање за овај факултет смањује из године у годину. На њега долазе само кандидати који су условљени тиме што им диплома богословије није дата у руке и средњошколци који су или остали наивни у својој необавештености, или имају неутаживу жудњу за почастима које могу произаћи из свештеног чина о коме маштају, заборављајући на велики улог који ће прокоцкати док се домогну својих снова – словесну и бесмртну душу.

   

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 05 јул 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.