“Ко сам ја?” – упита младић старца.

“Ти си оно што ти мислиш.” – одговори старац. – “Објаснићу ти једном причом.”

“Једног дана, поред градских зидина, у сумрак су се могле видети две особе које се грле.”

“То су тата и мама.” – мисли невино дете.

“То су љубавници.” – мисли човек покварене маште.

“То су двоје пријатеља који се нису видели дуги низ година.” – мисли човек који живи сам.

“То су два трговца који су склопили добар посао.” – мисли човек похлепан за новцем.

“То је отац који грли сина који се вратио из рата.” – мисли жена нежне душе.

“То је кћи која грли свога оца који се вратио с пута.” – мисли човек ожалошћен због смрти своје кћери.

“То су заљубљени.” – мисли девојка која сања о љубави.

“То су двојица који се боре на смрт.” – мисли убица.

“Ко зна зашто се грле?” – мисли ускогруди човек.

“Како је лепо видети две особе које се грле.” – мисли човек Божији.

“Свако мисли,” – закључи старац – “у зависности о себи шта је, и шта носи у себи.”