Заиста, поновило се једанпут више све оно, о чему смо ми улазећи у XX век мислили, да је беcповратно припало прошлости, као и слава Ниниве. Дигао се човек на човека и народ на народ. Нагомилане су гвоздене машине, пуне притајеног огња, намењеног за груди непријатељске. Човек је човека убијао и од тог убијања осећао нарочиту сласт. Земља је поплављена од крви, и одебљана од меса људског.

Година је дана, како су умукли људски језици и како се људи разговарају звеком гвожђа. Годину дана посматрају гавранови мајке у црнини и гракћу: – Ми познајемо месо ваших синова! Сестре премећу рањенике и међу бледим лицима њиховим траже лице своје браће. Удовице са крвавим очима од суза гледају како им се растура тек савијено домаће гнездо и бежећи од мисли о прошлости крију погледе од будућности. Сирочад тепају још имена мртвих очева и као иглама убадају мајку питањима: – Кад ће доћи отац? Старци се храбре пред децом, но у самоћи јецају и болом се својим хране. И сав бол постаје дубљи, кад га још и неправда удуби. Дипломати се играју народима као фигурама од шаха. Беспосленици се привлаче за ратницима и купе из крви сребрне и златне колуте. Шпекуланти су од рата створили трговину, која им доноси богатство и радост. Незаслужни се виком дижу изнад заслужних. И још тежи постаје бол, кад се погледа у пустош од огња, који је попалио људска обиталишта, и на пустош од болести, која је мучки хиљаде жртава уморила, и на страховиту поворку људи, са избијеним очима, и скрханим ногама, одсеченим рукама, изгњеченим ребрима, и на отечена и промрзла, на изгладнела и јехтичава тела, која су пре годину дана била свежа и снажна. А најтежи бол бива, кад се човек сети, да се све то дешава у XX веку. И ми онда с бескрајним болом стављамо питање: Где је Христос? и: Да није остао он 20 векова далеко од нас? Да није на Голготи заједно с Његовим телом за навек распета и Његова мисао? Да ли штогод још уопште значи за људе то име, Христос?

Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка. Овогодишњи рат донео је слободу оној земљи, у којој је Христос највише био понижен, у којој је он највише клецао и застајкивао, те и поред крви и бола и ужаса ратнога Христос је ипак и у овој години учинио један лаган корак унапред.

Лагано корача Христос, но кад би Га ми пустили Он би корачао брже.

Ја и ти смо криви, пријатељу мој. Ја и ти смо заградили пут Христу, ја својом добићу, а ти својом слашћу. Ја тражим од сваке ствари добит, а ти тражиш од сваке ствари сласт. Зар није тако? И док ми цедимо и сисамо овај свет, Христос стоји за нашим леђима и не може од нас да корачи.

И криве су непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах. Христос стоји и чека, и не може да корачи.

И криве су Јуде и Борџије, противници добре ствари Христове, они који траже максимум добра од света, а дају му зато максимум зла. Христос неће лагано корачати, но летеће као зрак јутарњи кроз етар онда, кад сваки човек буде чинио свету максимум добра, и захтевао од света минимум добра.

И криве су тврде главе и тврда срца; тврде главе, које своју тврдоглавост називају генијалношћу, и тврда срца, која своју тврдокорост називају карактерношћу. У тврде главе не улази разлог Христов, а у тврда срца не улази љубав Христова.

Крив је цар, који жуди за туђом круном, и муж, који се пашти за туђом женом, и богаташ, који пружа руку за сиротињском крајцаром.

Крива је мржња, која побада коље на путу Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота.

Двадесет векова још ће проћи, и рањав и искрвављен Христос корачиће још двадесет корака, лагано и опрезно провлачећи се кроз плотове од разбојника. А као стара Нинива лежаће наш горди век у рушевинама, на које ће век четрдесети гледати с ужасом и сажаљењем. Но наш пепео падаће на лице живих и шаптаће им: Ви сте деца наша, не страшите се од нас! Ви сте срећни зато што смо ми били несрећни. Ви сте праведни зато што смо ми били неправедни. Ви сте хришћани зато што смо ми били нехришћани. Ви сте људи зато што смо ми били гориле. На нашем искуству ви сте се научили. На нашем неразуму ви сте се уразумили.

Претегне ли тада добро над злом Христос ће се зацарити у свету у царству Божијем. Буде ли пак и тада још зло јаче од добра, Христос ће лагано корачати корак по корак напред, крчећи себи пута, као и данас. И као и данас ходиће Он као сенка за немилостивим, који газе ногама по лицу своје браће, и говориће им својим кротким гласом: Благо милостивим, јер ће бити помиловани.

И стајаће Он као провиђење на ратним пољима, усред рике оружја, и говориће: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати.

И пратиће праведнике, на правди гоњене, пратиће их као анђео хранитељ и тешити: Благо изгнанима правде ради, јер је њихово царство небесно.

И одважно ће стати пред оне, који Његово име гоне и презиру и добациће им у њихово злобно лице: Такви су побили све пророке, и све добротворе људи увредили.

О Христе, велики је оптимизам твој! Нас кад заболи мали прст ми постајемо песимисти. А твоја вера у победу добра не малаксава ни онда, кад ми сви забодемо по један трн у тело твоје.

Мали су и блиски циљеви наши, зато их ми достижемо трчећи. А твој циљ је велики и далек, и Ти корачаш корак по корак. Господе, упути нас к циљу твоме. Баци бар сенку твога разума на наш разум, и ми ћемо бити довољно разумни; и баци бар сенку твоје племенитости на наше срце, и срце ће наше постати чисто. И ми ћемо видети Бога, као што си га Ти гледао кад си ходио по земљи под крстом и трновим венцем; и ми ћемо живети Богом, као што си Ти њиме живео, у јединству с Богом чинићемо чуда велика као што су твоја била. Већ је време да свет сазри. Обасјај нас твојом светлошћу, јер у хладу ништа не зри. Под зрацима твојим наш ће разум постати зрео и наша ће душа порасти велика. И ми ћемо бити једно с Тобом, као што си Ти, Господе, једно с Оцем небесним. Амин.