Исповест УстјужинЕ КлавдијЕ НикитишнЕ

Била сам безбожник и страшно сам хулила Бога. Живела сам срамотно, проституисала се и била мртвац на земљи. Међутим, милостиви Бог ме није напустио него ме је довео до покајања.

1961. сам се разболела од рака и боловала сам три године. Нисам лежала јер сам морала да радим и идем од једног до другог лекара, надајући се да ћу се излечити. У последњих шест месеци сам била толико ослабила да ни воду нисам могла да пијем. Чим бих мало попила, одмах сам повраћала. Тада су ме одвели у болницу и пошто сам била још при свести, позвали су једног професора из Москве који је одлучио да ме оперише.

Чим су ми отворили стомак, истог тренутка сам умрла. Душа ми је напустила тело и стајала између два доктора, док сам уплашено посматрала своје изједено тело. Читав стомак и црева су ми била захваћени раком. Стајала сам тако и размишљала, откуд нас две ту?! Нисам имала појма да душа постоји. Комунисти су нас учили да душа и Бог не постоје и да је то само измишљотина свештеника који су желели да преваре народ и држе га у страху нечим што не постоји.

Гледала сам тако себе у операционој сали. Извадили су ми били утробу и тражили дванаестопалачно црево. Али тамо је био само гној јер је све било уништено или оболело – ништа здраво није постојало. Тада су доктори рекли – Ова нема с чим да живи. Преплашена сам све то посматрала и опет размишљала, како је могуће да нас има две – једна је овде а друга ту лежи?! Тада су доктори како-тако вратили утробу на своје место и рекли да се моје тело да докторима који су на обуци, и да се у међувремену пребаци у мртвачницу. Мени је једино било чудно што смо постојале нас две.

Оставили су ме ту, тако нагу, прекривену једним чаршавом до пазуха.

После сам видела свог брата који је дошао с мојим сином. Било му је шест година и звао се Андрушка (Андреј). Мој син је пришао мом телу и пољубио ме у чело. Почео је да плаче, говорећи – Мама, мама, зашто си умрла? Још сам мали, како ћу да живим без тебе? Оца немам а ти си сад мртва! Загрлила сам га и пољубила али то није осетио нити је могао да ме види. Само је посматрао моје мртво тело. И мој брат је плакао.

После тога сам се одједном нашла у својој кући. Дошла је била моја свекрва из првог брака, моја мајка и сестра. Првог супруга сам била напустила јер је веровао у Бога. Тада је започело дељење мојих ствари. Живела сам богато, имала сам свега али сам све то стекла нечасно и кроз проституцију. Моја сестра је одмах почела да одваја најбољу одећу и разни накит, док је моја свекрва говорила да остави нешто и за мог сина. Међутим, моја сестра ништа није оставила већ напротив, почела да јој се обраћа саркастично – Ово дете није од твог сина, према томе и ти му ниси никакав род. Чим је завршила започето, изашли су и затворили кућу а моја сестра је теглила и велики завежљај с разноразним стварима које је узела. И док су се моја сестра и свекрва свађале око тога, видела сам како око нас играју и веселе се демони.

Изненада сам се нашла у ваздуху и као да сам летела авионом. Осећала сам као да ме неко држи и како све више одлазим у висину. Била сам изнад града Барнаул. Онда је град нестао из мог видокруга. Све се смрачило. Затим је опет почела да се види некаква светлост, да постаје све снажнија и јача, да на крају нисам могла да држим очи отворене. Ставили су ме на неку црну плочу, висине метар и по. Посматрала сам дрвеће с огромним стаблима и густим листовима разних величина. Међу дрвећем је постојало мноштво кућа али нисам могла да видим ко живи у њима. У удолини је постојала прелепа ливада. Запитала сам се, где ли се то налазим; ако се налазим на земљи, зашто овде нема фабрика, продавница нити неких других зграда, путева, превоза. Какво је ово место без људи или ко већ живи овде?! Мало даље сам видела једну прелепу, високу жену, краљевски одевену а испод крајева хаљине су јој вирила боса стопала. Тако је лако ходала да скоро није додиривала власи траве. Поред ње је корачао младић који јој је својом висином допирао до рамена. Крио је длановима лице и горко плакао, јецао, нешто је молио али нисам могла ништа ни да чујем ни да разумем. Помислила сам да јој је син и сажалила сам се на њега што она није желела да му попусти. Јадан, плакао је и плакао а она – ништа!

 (Напомена: Из свега овога произилази да је младић Анђео чувар те мртве жене. Видимо колико је нашим Анђелима чуварима стало до нас и наше душе али ми тога нисмо свесни. Даље ћемо увидети да њихово заузимање за нас остаје неуслишено уколико нас смрт затекне грешне и непокајане.)

Када су ми се приближили, младић је пао пред њена колена и почео да је још срчаније моли и да јој тражи нешто. Она му је одговорила али опет нисам могла да разумем, шта.

 (Напомена: Имао сам прилике да и из других извора сазнам колико суза пролива Анђео чувар, када се онај, који му се додели на чување, не покорава Светој цркви и вери и губи заувек своју душу.)

Пошто су ми пришли, хтедох да упитам жену где се то налазим, кад она, прекрсти руке преко груди, погледа ка небу, па рече: Господе, где ће ова оваква? Задрхтала сам, схватајући тек тада, да сам заправо, мртва а да ми је душа на небу, док ми је тело остало на земљи. Тада сам почела неутешно да плачем и да наричем, када сам зачула неки глас где каже: Врати је на земљу да начини добро у име свога оца. Други глас је рекао: Смучио ми се више њен блудни, грешни живот. Пожелео сам да нестане с лица земље без покајања али ме за њу замолио њен отац. Покажи јој где је заправо, заслужила да буде.

Истог тренутка се нађох у паклу. К мени устремише ватрене змије дугих језика које су бљувале ватру и друге грозне прљавштине. Воњ је био неподношљив. Те змије су се омотавале око мог тела и истовремено су се појавили неки црви, дебели као моји прсти који су на крајевима имали неке игле и удице. Ти црви су се качили свуда по мени, улазили ми у уши, очи, нос... и мучили ме тако, да сам урликала од болова али ми се глас није чуо. Тамо није било никога да ми помогне нити да ми укаже милост. Угледала сам једну жену за коју сам знала да је умрла на киретажи а која се сада молила за мене, тражећи од Господа милост. ОН јој је одговорио: Док си била жива, ниси ме се сећала. Убијала си децу у својој утроби, говорећи људима да децу не треба рађати, да су деца сувишна. Али код мене нема тога, никада не постоји нешто сувишно. Код мене постоји све за свакога довољно. Тада ми Господ рече: Ја сам ти дао болест да би се покајала али си ме ти хулила до последње трунке живота у себи, не желећи да Ме признаш, па те зато и ја сада не препознајем. Кад си могла да живиш на земљи без Господа Бога а ти и сад тако настави да живиш!

Одједном се све преокренуло и негде сам полетела. Воњ је нестао, нестало је и урлика и угледах наједном цркву коју сам исмејавала. Отворише се капије и из ње изађе свештеник одевен у бело. Стајао је погнуте главе а неки глас ми се обратио: Ко је он? Одговорила сам, да је наш свештеник. Ти си говорила да је џабалебарош. Али није он џабалебарош него истински верник, прави пастир, не најамник. Знао је да, иако је у суштини обични свештеник, он служи Мени. Упамти добро, ако те он не помилује молитвом после исповести, нећу ти ни ја опростити!

Тада сам почела да молим:

- Господе, врати ме међу живе. Син ми је још мали.

- Знам да имаш малог сина. Штета је да расте као сиротан. - рече Господ.

- Штета... - понових и ја.

- Мени је свих вас жао и Ја вас жалим троструко! Све вас чекам да се једног тренутка пробудите и избавите из грешног сна, да се покајете и призовете се памети.

Тада се појавила Мајка Божја, коју сам до малопре ословљавала као високу жену и сакупљајући храброст, упитах је, да ли ту код њих постоји рај. Уместо одговора, после тих речи се опет нађох у паклу. Сада је било још горе него што је било малопре. Свуда око мене су јурцали демони са списковима и рецитовали ми шта сам све згрешила, повикујући: Док си била жива, нас си служила!

Почела сам да читам шта сам све урадила док сам била на земљи, све грехе које сам направила и страшно сам се уплашила. Из њихових уста је куљала ватра. Демони су ме ударали по глави. По мени су падале и лепиле се варнице и гореле ми тело. Могла сам да чујем јауке и запомагање мноштва људи.

Када се ватра појачавала, могла сам све да видим. Душе су биле невероватно изобличене, осакаћене с издуженим вратовима и надутим очима. Све су ми се обраћали са: Другарице (изгледа да су биле комунисткиње), дужност ти је да живиш с нама! И ми смо попут тебе, док смо биле живе, порицале Бога, хулиле и одавале се греху, проституцији, блуду, поносу, не желећи да се покајемо. Они који су били грешни али су се покајали, почели да иду у цркву, да се моле Богу, помажу сиротињу и све оне који су се нашли у невољи, они су сада тамо горе.

 (Напомена: односи се на рај, који оне нису чак ни ословиле.)

Страшно сам се уплашила од тих речи и чинило ми се да се ту, у паклу, налазим целог свог живота а оне ми говориле да ћу ту с њима, провести вечни живот.

После тога се опет појавила Мајка Божја и наста светлост, демони су се разбежали а душе које су се мучиле у паклу, почеше да је моле за милост: Небеска краљице, не остављај нас овде! Изгоресмо од жеђи а немамо ни капи воде! Мајка Божја је почела да плаче и кроз плач да им се обраћа: Док сте биле живе, правиле сте се да ме не познајете и нисте се кајале за грехе које сте чиниле Моме Сину и Богу вашему, тако и Ја сада не могу да вам помогнем, не могу да прекршим вољу Сина свога а ни Он вољу Оца својега. Помажем само онима за које се моле родбина и Света црква.

Само то што је изговорила, кад почесмо да се узвисавамо док су се под нама јауци појачавали: Мајко Божја, не остављај нас!

Наста опет тама и ја се нађох на оној црној плочи. Прекрштајући руке на грудима, Мајка Божја подиже поглед ка небесима и поче да се моли, говорећи:

- Шта да радим с овом? Где да је ставим?

Неки глас јој одговори:

- Ухвати је за косу и спусти је на земљу.

- Али она је ошишана!

- Ухвати је за косу! - опет се зачуо глас.

Тада Божја Мајка поче тихо да се удаљава, неста иза неких врата где нисам могла да је видим и убрзо се врати, држећи у рукама моју косу. Однекуд се појави дванаест кола без точкова, која су се споро кретала и ја почех да их пратим. Мајка Божја ми даде косу али нисам осетила када ме је дотакла. Само сам чула када ми је рекла да дванаеста кола немају дно. Било ме је страх да седнем на та кола али Мајка Божја ме с њих гурнула на земљу.

После тога сам се прибрала и свесно зурила око себе. Било је пола два после поноћи. Након оне светлости коју сам видела, све на земљи ми је било одвратно и није ми се допало што сам се оданде вратила али нисам могла ништа да урадим. Тада рекох самој себи – иди код свог тела.

Обрела сам се тада у болничкој мртвачници. Била је затворена али сам ушла без проблема и угледала сам своје мртво тело: глава ми је била мало нагнута у страну а на леђима су ми били други мртваци. Чим ми је душа поново ушла у тело, истог тренутка сам осетила неописиву хладноћу. Некако сам се ослободила од лешева и склупчала, обухватајући колена рукама, не бих ли се згрејала. Тада су донели нечији леш и угледали ме где тако склупчана лежим а они су обично остављали лешеве испружене с лицем нагоре. Видевши ме такву, болничари су се уплашили и разбежали. Вратили су се с двојицом лекара који одмах наредише да ми се глава загреје лампама. На телу ми је било осам резова – учили су се на мени: три на грудима и остали на стомаку. Два сата после оног грејања главе, отворила сам очи и тек после дванаест дана и проговорила.

Ујутро су ми донели за доручак прженице с бутером и кафом (био је постан дан) али нисам хтела да једем и то сам им и рекла. Опет су болничари отишли а сви у болници су почели да ме пазе и чувају. Долазили су доктори и питали ме зашто нећу да једем. Рекла сам им тада: Седите да вам испричам шта је видела моја душа. Когод не пости оних дана када је пост, он ће јести разноразне гадости. Зато данас нећу да једем, нећу да нарушим пост. Доктори су од изненађења час жутели час црвенели у лицу, док су ме остали пацијенти пажљиво слушали.

Рекла сам докторима да ме ништа не боли.

Долазили су људи код мене и свима сам причала кроз шта сам прошла и показивала им ожиљке. Полиција је почела да растерује народ којег је толико било, да су ме на крају преместили у другу болницу. Тамо сам се потпуно опоравила и молила докторе да ми што пре залече резове које су ми направили приликом медицинске обуке. Поново су ме ставили на операциони сто и када су ми отворили стомак, рекли су: Зашто су оперисали потпуно здраву жену?!

Када сам их питала од чега сам заправо, болесна, рекли су ми да су ми утроба и црева здрава и чиста као у детета. Признала сам им да сам, иако су ми очи биле повезане за време операције, могла да видим шта су све радили у огледалу над операционим столом, на таваници.

Дошли су и лекари из оне болнице који су ме оперисали први пут и рекли: Шта је било с њеном болешћу? Када смо је отворили, читава утроба и црева су јој била захваћена раком а сада је потпуно здрава?

Тада сам им одговорила:

- Господ, Бог је мени грешној указао своју милост, да бих још поживела и приповедала другима о ономе што сам доживела. ОН, ГОСПОД, БОГ је узео све оно што је болешћу било умртвљено у мени и заменио га здравим. Свима ћу то да причам док год будем била жива.

Затим сам се обратила докторима:

- Видите да сте се преварили?

- Ма, ништа здраво није постојало у теби! - рече ми он.

- А шта сада мислите? - упитах га.

- Препородио те УЗВИШЕНИ!

- Ако верујете у Њега, прекрстите се и идите да се венчате у цркви.

Доктор се постидео зато што је био Јеврејин.

Тада сам им рекла да треба да се потруде да се својим делима и речима допадну Господу Богу.

Када сам изашла из болнице, позвала сам свештеника кога сам исмевала дотад и нападала га, ругала му се називајући га џабалебарошом. Испричала сам шта ми се све догодило, исповедила се и причестила светом Христовом тајном. Позвала сам га да ми освети кућу јер су дотад у њој владали грех, блуд, пијанство, ускогрудост и свађе.

Сада ја, грешна Клавдија, којој је четрдесет година, уз помоћ Господа и Небеске Краљице, живим као Хришћанка. Идем редовно у цркву у Божје дворе и Господ ми помаже. Са свих страна света ми долазе људи и ја им препричавам оно што ми се десило, што сам видела и чула. Уз Божју помоћ све их примам, свима им говорим како сада живим и колика је моја вера.

Слава Господу Богу!

Свима саветујем да воде рачуна о томе како живе јер заиста постоји и други свет и други живот после смрти. Свако треба да одговара за своја дела која чини за живота и у зависности од тога – да буде поштено или награђен или кажњен, узимајући у обзир да ће то вечно да траје.

Живите сви Хришћански и уз Бога. Амин.

Извор: hristospanagia3.blogspot.com

Преузето са: Манастир Лепавина