Много је путева, а само једна стаза је права и уска - стаза исповедања и чувања чистоте Православља и светосавске вере. Један од најозбиљнијих изазова томе је екуменизам. Настао почетком ХХ века, а затим прерастао у "Светски савез цркава".

О томе Кирило не би причао. Не жели. Зашто? Зато што од тога неће бити ништа.

Екуменизам је једна болест која је завладала и која се шири. Иде и само руши све пред собом. Само шкоди хришћанима, шкоди Православљу.

Православци треба да чувају Цркву онако како су је апостоли оставили. Тако мора да буде.

Не може да се мења.

"Те жена поп, те не знам ово, те не знам оно. Где то постоји? Не може", изричит је Кирило.

Не може се помирити ђаво са Богом. Никада. Нема од тога ништа. Никада! Ђаво остаје ђаво.

Не може. Они су прекршили завет и одвојили се од нас.

Какво јединство "цркава", када нам је Бог оставио једну Цркву? Један Бог - једна Црква.

Кирило је са католицима и протестантима још у Немачкој борбу водио. Један му рекао: "Цариградски патријарх Атинагора нам је разрешио анатему. Ми сад нисмо више под анатемом.

Он нас је разрешио", један му рекао.

"А ко је бацио анатему? Је ли Атинагора или Васељенски Сабор?" Он га зачуђено гледа.

"Васељенски Сабор, је ли? Е, кад се скупи тај Сабор, па каже да скидамо анатему, и то ако се покајете, па се вратите, то је у реду. Али, ако не буде тако, нема ништа с вама. Сад сте гори него што сте били."

Кад је то рекао, тај је побегао. Побегао, јер му је рекао истину у лице...

Извор: Књига "Јеромонах Кирило Хиландарац - НИСИ МАЛИ". Душан Убовић и Хаџи Борис Соломко, Страна 92