header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (3)
Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (3) Штампај Е-пошта

 Учење Свештеномучника Кипријана Картагинског о Цркви и расколима

"Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац"

Свети Кипријан Картагински 

Трећи деo

Свештеномученик Кипријан пише: "... горопадни ум нема у себи мир, и вјероломство које сије раздор не држи се јединства". Љубав и смирење траже јединство. Гордост супротставља себе другима; гордост издваја човјека, сужава његов живот, затвара га у круг његовог властитог ега. Међу гордим је супарништво, а не јединство. Ако се они и обједињују, то је само ради борбе против других, да би дојучерашњи савезници данас опет почели да ратују међу собом. 


"Горопадни ум" нема мира, он је увијек незадовољан, увијек ропће; он објелодањује туђе неправде, тражи туђе гријехе и храни се њима као мртвачки црви лешом који се распада. Он не благодари Бога, пошто му сав свијет изгледа као изложба дегенерика; послушање је за њега смијешно; смирење непојмљиво; зато он нема покоја и мира на земљи на којој расте цвијеће благодати. Светитељ Григорије Богослов пише да грешник хоће да његови гријеси изгледају као нешто Божанствено, а "горопадни ум" хоће да његов непрекидни ропот и осуђивање изгледају као борба за истину. На недоумице неких људи - због чега Свемогући Бог допушта јереси и расколе - картагнски светитељ одговара:

"Господ, чувајући слободну нашу вољу, допушта да се збива ово, да би се, кроз искушење срца и мисли наших, омјеравањем у истини, у јасном свјетлу приказала чиста вјера". Међутим, раскол не престаје да буде зло, без обзира на то што његове последице могу бити корисне за Цркву. Највеће благо дјело за човјечанство је Голготска Жртва, али не можемо хвалити и благодарити Јуду за то што јој је он садејствовао својом издајом. Среброљубива душа и зла воља Јуде су га гурнули на злочин, али се Крст Господњи показао као мач који је поразио сотону. 

Тужни догађај који се десио (овдје се мисли на савремени раскол у Грузинској Православној Цркви, којој припада аутор - прим. редакције) принудио нас је да се дубоко замислимо над тим - какав значај у животу хришћанина има Црква, како ми морамо да чувамо Православље, шта је нужно за спасење човјеково. Он нас је побудио да се за одговор обратимо дјелима светих Отаца.

Он нас је натјерао да се много одговорније односимо према властитим грешкама, да будемо много пажљивији и опрезнији на ријечима које могу ма кога саблазнити. Он је растресао један широк слој људи, до тада индиферентних према религији, као да их је пробудио из сна; подсјетио је "номиналне" хришћане да за спасење није неопходна само вањска припадност Цркви, него и црквени живот. 

Свештеномученик Кипријан пише: "Како се испитују вјерни и откривају вјероломни, тако се, још прије Дана Судњег, одлучују душе праведних од неправедних и одваја коров од пшенице! Одвајају се они који без Божанственог опредјељења самовољно примају началство над безрасудним скупинама, без законитог посвећења постављају себе за вождове - присвајају себи име епископа, а да им епископство нико давао није". Овдје светитељ нарочито истиче оне који стоје на челу раскола, који незаконито, успркос Божанственим канонима, напријекор Цркви, присвајају себи име епископа.

Лажеепископ – то је лопов који се преобукао у цара. Свештеномученик Кипријан пише да је такав човјек сам над собом донио пресуду прије Страшног Суда: још будући живи, вође раскола и лажеепископи већ се налазе у аду, они не само да су жртве ада, они су ловци ада, који друге намамљују у њ.

Светитељ за њих говори: "Дух Свети у псалмима их назива онима који сједе на "сједиштима губитеља", чирем и заразом за вјеру, људима који заводе змијским устима, који избљувавају смртоносни ад, људима чија "ријеч... као жива рана разједа све око себе" (2 Тим. 2:17) и чија бесједа улијева смртну заразу у срце свакога".

У Јеванђељу се описују случајеви ђавоиманости, када су несретни људи против своје воље изригавали хулу на светиње, или тачније, када је демон насилно говорио кроз уста ђавоиманих (Мт. 5:2-15). А у расколима је најгора могућа врста ђавоиманости, када човјек добровољно постаје један дух са ђаволом и одаје своје срце и уста тамном духу.

Према мисли светитеља Теофана Затворника, демони, сакупљајући се у аду, праве скупове на којима разматрају на које начине да губе људске душе; они сачињавају планове, они
се договарају како да заведу и обману своје жртве - тако се и расколници савјетују како да се боре против Цркве, како да одвоје дјецу од мајке која их је духовно родила. То је "сједиште губитеља" у аду и на земљи.

Псалмопјевац назива блаженим онога који не учествује у тим дјелима таме, који далеко заобилази расколничке домове као мочваре од живог блата (Пс. 1:1, 118:1).  "Чир, губа" - то је жива, гњилећа рана, "зараза" - то је болест која се брзо шири, "змијска уста" - то је скривена опасност: змија се крије у трави, у каменим процјепима; у расколу се гријех крије под маском благочешћа; змија улијева отров у крв приликом уједа, а расколници трују саму душу; расколници су "искусни и вјешти у изокретању истине" - како и не би били вјешти и искусни, када и њихов отац, ђаво, није саблазнио праоце директном лажју, него изокретањем истине.

Ако је лаж одсуство истине, антипод истине - полуистина је покушај да се истина натјера да служи лажи (неки философи су у шали рекли да је "ђаво магистар дијалектике, али обичан профан логике").

Њихове, расколничке ријечи "разједају све око себе као жива рана", као канцерозне ћелије метастазе, које обухватају људско тијело, исисавају животне сокове из организма и унутрашње органе претварају у парчад гњилог меса, тако се и ријечи вождова раскола, примљене са повјерењем или симпатијом, привијају за душу цовјека, подривају и руше његову вјеру; и ова је болест готово неизљечива.

Павле говори: "Човјека јеретика, послије првог и другог савјетовања, клони се" (Тит. 3:10). У Светом Писму и код апостолских мужева појам "јерес" је укључивао и појам раскола. У буквалном значењу јерес значи вјера у своје мњење, које се разликује од мњења Цркве, те стога свештеномученик Кипријан, када говори о гријеху раскола, употребљава цитате из Светог Писма који се односе на гријех јереси. 

Он лажеепископе и вође раскола упоређује са лажепророцима Старог Завјета који су били врачари и гатаре. Они су обмањивали народ лажним пророчанствима, издавајући се за пророке Божије, и најнечистијим средствима водили борбу против истинских пророка, који су царевима и народима јављали ријечи Божије.

О лажепророцима Старог Завјета Господ је рекао: "Мене, источник воде живе, оставише, и исјекоше себи проваљене камен-студенце који не могу држати воду (Јер. 2:13). Ове ријечи свештеномученик Кипријан примјењује на расколнике новозавјетних времена.

Разбијени камен-студенац – то је слика одсуства или губитка благодати. Расколници се позивају на ријечи Господа: "Гдје су два или три сабрани у име Моје, ондје сам и Ја међу њима" (Мт. 18:20). Али како се могу сабрати у име Господње они који се сабирају на борбу против Цркве Христове? Како Христос може бити међу расколницима, када је Он у Цркви Својој као у Царству Свом? Банда разбојника такође може имати послушање према своме вођи, такође може постојати међу њима мир и сагласност - када се спремају да нападну своју жртву; али то није сагласност у име Христа, него у име чињења злочина! 

Свештеномученик Кипријан пише:

"Онога који жртвоприношењу приступа са непријатељством према било коме Он (Господ) не допушта ка олтару, него наређује прије тога да се такав помири са братом, и тек тада, када се са миром врати, принесе дар Богу".

Бог није прихватио жртву Каина, зато што је овај у свом срцу допустио непријатељство и завист према Авељу и због тога жртву приносио са нечистим срцем: није могао имати мир са Богом онај који није имао мир са братом (1 Мој. 4:3-7). Светитељ Кипријан пита: "Какав онда мир обећавају себи непријатељи браће? Какве жртве мисле да приносе они који завиде свештеницима? Није ваљда да мисле да се Христос налази са њима када се они сабирају изван Цркве Христове?"  

Дванаест апостола су се налазили са Христом на Тајној вечери, у једној кући, за једном трпезом; та кућа, у којој се десило величанствено Тајанство Евхаристије, представља јединство Цркве.

Од дванаесторице апостола један је напустио братство, разрушивши јединство. Да је остао на Тајној вечери са Христом и апостолима до краја, не би починио своје страшно дјело;  ипак, он се разлучио од јединства и погинуо. Апостоли, оставши са Христом, са Њим пребивају вовјеки у Царству свјетлости.

А Јуда, онај који је заједно са њима могао да наслиједи Небо, оставши сам, протегнуо се само до гране на дрвету на којој је завезао омчу. Дрво није издржало додир издајника и збацило је са себе мртво тијело на земљу: канап се прекинуо, као да није издрзао тежину гријеха који је починио Јуда; чак и земља од које су саздани потомци Адама није примила леш: утроба Јудине се распала - онај који је у себи изгубио образ Бозији лежао је као хрпа гноја и праха, изгубивши човјечији лик - само га је преисподња примила. 

Светитељ Јован Златоуст пише да "врата ада" која се боре против Цркве представљају гријехе који људске душе воде у ад. Гријеси одрицања од Христа и отпадништва од Цркве вуку за собом једнаке последице: умртвљење духа, губитак благодати и одлучење од Бога.

У расколу је духовност фалсификована душевношћу, у њему може бити много ватрености и страсности, али нема оног мира, за који је Господ рекао: "Мир Мој дајем вам" (Јн. 14:27), - мира као ничим не нарушаваног стања срца, стања које се не колеба вањским промјенама, не зависи од конкретне ситуације, стања које је дубље од нестабилних осјећања човјекових – мира као општења душе са благодаћу, када ум човјеков постаје чист и јасан, а воља тврда као стијена коју не не могу покренути са мјеста таласи који се на њу обрушавају са свих страна.

Мир Божији - то је укидање свих унутрашњих противрјечности које трзају душу и доносе јој немоћ, то је благодат Духа Светог, Који открива нови, непознат живот, у поређењу са којим се земаљски живот чини као неко сновиђење. У расколу нема ни једног ни другог, у њему се све чвршће везују чворови противрјечности, у њему умјесто благодати дјелује распаљеност властите маште: гордо срце живи у свијету маштарија о властитој величини.  

Први расколник на небу је био сотона, а на земљи Каин. Узрок раскола на Небу је била гордост, а на земљи завист, која је и довела старијег Адамовог сина до братоубиства (1 Мој. 4:8). У сваком расколу присутан је дух братоубиства, јер је раскол убиство љубави и нарушавање јединства.

Расколник не може љубити оне који се налазе у Цркви, зато што су они живо обличење њиховог отпадништва. Раскол - то је убиство душа, убиство оних које су намамили у раскол. Неки егзегети сматрају да је Каин починио ритуално убиство: први је на земљи принио жртву сотони и тиме подијелио претпотопну Цркву, коју је представљала породица Адамова. Бог је одбацио жртву Каина због нечистоте његових срчаних мисли, и овај је принио жртву демону, који је још одраније боравио у Каиновом срцу.

Авељ је био предслика Христа, а Каин - демона. Крв Авеља је вапила ка Небесима, а Крв Христова је сјединила Небо са земљом. Од Каина је прешло на његово потомство, раширило се и очврстило, као да је дубоко пустило коријење у земљу, идолопоклонство и врачање. Већ приликом рођења у Каиновом племену дијете су посвећивали сотони и предавали су га демону као "ангелу-чувару". У роду Каиновом није било ниједног праведника. У претпотопно вријеме постојале су на земљи двије Цркве: Црква Божија од потомака Сита, и црква сотоне, од потомака Каина. Племе Каина је слика раскола, у којем не може бити светих, зато што у њему нема Духа Светога.  

Свештеномученик Кипријан обличава расколнике са истом толиком силом, са којом су старозавјетни пророци обличавали оне који су оставили Јехову и падали у идолопоклонство. Нека мјеста његове књиге својом надахнутом силином, непоновљивошћу сликовитих израза и изразитошћу антитеза подсјећају на језик пророка Исаије.

Светитељ пише: "...макар би такви (расколници) претрпјели и смрт за исповиједање имена (Христа), мрља се њихова неће спрати ни самом крвљу. Неизгладива и тешка кривица раздора се не чисти чак ни страдањем. Не може бити мученик (онај) који се не налази у Цркви; не може достигнути Царства (онај) који оставља Цркву". Црква је та којој је обећано Царство. "Не могу пребивати са Богом они који не усхтједоше да буду јединодушни у Цркви Божијој: макар били предани (на мучење), изгорјели у пламену... или испустили дух свој будући бачени као храна звијерима - ни то им неће бити вијенац вјере, него казна за вјероломство, - неће бити славно окончање благочестивог подвига, него исход очајања".

Мучеништво - то је исповиједање вјере, написано крвљу мученика и посвједочено, као печатом, смрћу његовом. То је свецијело посвећење себе Богу, када истина постаје драже од самог живота. Хришћанство од човјека захтијева сталну жртвеност, а у мучеништву човјек самог себе приноси у жртву - то је највиши облик богоопштења. Мученик предаје пролазни живот и стиче Вјечни; проливајући крв, добија Дух; умирући, рађа се; дајући све што има он - добија у замјену све што има Бог, у оној мјери, у којој то он може да прихвати и умести.

Свети Оци су мучеништво називали другим Крштењем, у којем су се, као у Тајанству, опраштали сви гријеси. Али били су мученици и код пагана и код јеретика - тако су, напримјер, гностици-валентинијанци сами тражили смрт. А колико је људи за лажне идеје, за пусте утопије пролијевало крв - и своју и туђу! Није ваљда да је таква смрт за њих постала вјечно спасење? Тада би пагани, који су убијани за вјеру у идоле, постали синови Божији, а жреци Ваала, које је поклао пророк Илија, били би прослављени као свети. Нама могу да кажу да су пагани умирали за име демона, а да расколници – за име Христа умиру; али име Христа - то је слог слова. Христос може бити стварно познат само у Цркви - Духом Светим.

Јеретик Несторије је изопачио црквено учење о Сину Божијем; он је умро у прогонству од тешке, најмучније болести. Шта је он наслиједио: Вјечни Живот или вјечну смрт? Јеретик Ориген је живот окончао у тамници у вријеме прогонстава, али његова храбра и мученичка смрт није за њега била очишћење и спасење. Он је као отпадник од Цркве послије смрти био предат анатеми. Христос се познаје и мистично усељава у човјека само Духом Светим. Многи који су пратили Христа, који су Га видјели својим плотским очима, слушали Његове проповиједи, нису у Њему познали Спаситеља, Његов истински лик за њих је остао невидљив. Умјесто њега, они су у својој свијести и срцу саздали лажну слику Христа.  Онај који се бори против Цркве, бори се против Духа Светога.

Богоборац - јеретик и расколник - именом Христа призива другог духа, у слици Христа види други лик. Чак ако такав богоборац постане и мученик - за кога ће бити проливена његова крв? За тамног Христовог антипода који пребива у расколу. За антихриста. Понекад, треба рећи, демон се у облику Христа јављао подвижницима, и они који су се из незнања поклањали духу ада, стављали су заправо себе под његову власт - што се завршавало опсједнутошћу, тешким болестима, па чак и смрћу. Нас могу питати: за што су криви ти људи, јер они су хтјели да виде Христа и Њему су се поклањали, а клекли су под ноге демона из незнања, случајно, не желећи то?

Да, ти су људи криви у свом искушењу и могућој погибији, зато што су успркос завјетима и предању Цркве своје виђење прихватили самовољно, сматрајући себе достојним јављања Божанства. Они су виђењу морали одговорити: "Ја ћу прво да питам своје духовне оце ко си ти" - јер Црква учи да се иде путем смирења и сазнавања својег недостојанства. Раскол, као и прелест, заснован је на гордости; у њему постоји властити "христос" - ангел таме који се претвара у Христа, у њему има властити дух - не Дух Свети, Дух мира, љубави, чистоте и мудрости, него дух самомњења, превазношења, хуле, противоборства и раздјељивања.

Сумње расколника у истинитости своје вјере - то су искре наде у спасење које још увијек свјетлуцају, а убијеђеност расколника у своју лаж, која је дошла до спремности да се за њу претрпе и мучења - то је већ крајњи степен осуђености - стање у којем више не може бити препорода и повратка у Цркву.  Мучеништво је жртвено одрицање од себе ради Бога. Лажемучениство - то је одрицање од себе ради торжества лажи; оно од лажемученика чини један дух са демоном.

Апостол Павле пише: "...неће се увјенчати ако се незаконито буде подвизавао" (2 Тим. 2:5). "Неутрално" у духовном свијету не постоји: ко се подвизава незаконито, а тим прије против самог закона, томе вијенац дарује сам сотона, са етикетом Каиновом. Расколници мисле да се они подвизавају за Христа, али ако је Христос у њима, код њих и са њима, онда је то "христос" који се бори против Цркве, то је "христос" који се бори против истинитог Христа. Зар издајник који пребјегне у непријатељски табор и затим погине у боју против својих послије смрти добија награду? Шта ће урадити са њим: сахранити га са почастима, или га избацити ван, као угинулог пса, да не оскрнави заједничку гробницу и да не лежи заједно са онима који су остали вјерни својој заклетви?

Мученик за Христа се на грчком и неким другим језицима именује "свједок". О чему може свједочити мученик-расколник? О томе да је његова борба против Цркве трајала до саме смрти? О својој гордости, упорној и тврдој као камен? О коначном отпадању од Цркве, које је постало неповратно и несавладиво као бездан? Смрт лажемученика - то је ишчезнуће сваке наде, то је крик безизлазног очајања. Свештеномученик Кипријан сматра да, ако је највећа заповијест – љубав према Богу и људима, онда је највећи гријех  - подјела, јер она уништава љубав. Духовна љубав се остварује само у Цркви, која је образ Небеског Царства и пут ка њему. У свијету постоји љубав, али не духовна, него страсна и емоционална. Таква љубав, која за свој темељ нема благодат, него ускомешану људску душу, нестабилна је и непредвидива.

Ма како велика и интензивна она била, нико не може да гарантује да се таква љубав, сијевнувши на небеском своду попут звијезде-падалице, неће угасити без трага. Како се често плотска и душевна љубав неочекивано за самог човјека смјењују незаинтересованошћу, равнодушношћу или мржњом! Зато је Псалмопјевац рекао: "Сваки је човјек лаж" (Пс. 115:2) - сваки је човјек непостојан; чак и достојни људи, који представљају примјер за многе подвргнути су колебањима и промјенама.

Хришћанска љубав - то је духовна љубав, која, према ријечима преподобног аве Доротеја, "види у сваком човјеку образ Христа"; таква љубав је могућа само уз садејство благодати. Раскол је гријех против духовне љубави. Код расколника могу постојати крхотине љубави - на душевном нивоу - као руине разбијене зграде. Такву душевну љубав, којој није туђе милосрђе и састрадање, посједују многи свјетовни људи, који чак могу бити далеки Богу; њено пројављивање можемо видјети у свим религијама свијета, али таква љубав се уклапа и саживљава са гријехом и страстима. Христос је донио на земљу огањ друге љубави, без које, према мишљењу блаженог Августина, "свјетовне врлине нису ништа друго до свјетлуцави пороци".

Да би објаснио шта је то хришћанска љубав, светитељ Кипријан се обраћа мјесту из Прве Посланице апостола Павла Коринћанима, коју богослови називају "химном љубави": "Ако имам... вјеру да и горе премјештам, а љубави немам – ништа сам. И ако раздам све имање своје и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи" (1 Кор. 13:2-3).  Врлине без љубави сличне су мртвој свјетлости мјесеца, која са собом не доноси свјетлост и живот; оне не исходе из срца, те зато и не дотичу срце другог. Човјека који извршава неки херојски поступак а нема при томе љубави, човјека којем као да је срце ампутирано, можемо уважавати, али узвратно љубити не можемо. Духовна љубав - то је јединствени језик који се чује на небесима.  Апостол Павле набраја главне особине и обиљежје духовне љубави. Прва од њих је дуготрпљење. Духовна љубав себе осуђује на крст, зато она и не очекује ништа осим крста.

У томе је источник њене силе, у томе је њена највиша радост - јер није случајно светитељ Јован Златоусти говорио: "Са Христом је чак и у аду добро". Душевна љубав се боји страдања, зато је она увијек у узбурканости, бригама и пометњи. Духовна љубав види унутрашњи смисао страдања - огањ који пржи из душе гријех који се припио уз њу као рђа; чашу страдања прима као из руке Господа. Дашак вјетра гаси пламичак свијеће и раздувава пламен ломаче. Духовна љубав се не умањује, него се продубљује у испитањима.  

"До када ћемо трпјети?" - питао је ученик свога авву, пустињака и аскету. Овај га је зачуђено погледао и одговорио му: "Зар има рок за трпљење? Ми морамо трпјети до саме смрти". Ако се непристрасно погледа како почиње раскол, може се уочити да је један од основних узрока - оскудијевање и губитак трпљења, рањено самољубље, жалбе на неправду, нежељење ношења свога крста. Ту се страдања, која неизбјежно куша сваки човјек, приписују само злој вољи људи из окружења.

Прве пукотине из којих се образује провалија раскола - то је ропот, који прелази у злословље и мржњу према послушању. "Љубав је благотворна" (1 Кор. 13:4), она је милосрдна према свим творевинама Божијим, она као да све садржи у свом срцу, она свијет види у дубоком паду и због тога безгласно плаче над свом творевином, као над дивним храмом који лежи у развалинама. Срце таквог, милосрдног човјека је налик на растопљени восак; милосрдан човјек не одваја себе од других, туђе страдање преживљава као своје. А ево и светитељ Јован Златоуст сматра да је "широка заповијест о милосрђу" - она не само да даје могућност да се служи људима, у ма каквом се положају и ситуацији нашао милосрдни, него она и срце човјека шири, и дубљим чини његов живот. Код онога ко нема милосрђа живот постаје напукао и хладан - ограђујући себе од туђег страдања, такав човјек себе ограђује од Бога.  Раскол - то је бунт, а бунт је по својој природи суров. Тамо гдје је бунт - не чине милосрђе, тамо ломе и уништавају. Милосрдни љуби чак и своје непријатеље и хоће њихово спасење; расколници сматрају непријатељима све који нису са њима. Свој протест, заснован на супарништву, они називају истином и правдом, али правде и истине без љубави нема: протест расколника је маска правде која скрива лаж. Расколници су спремни да сав свијет (осим себе) предају анатеми.  "Љубав се не надима" (1 Кор. 13:4) - само приликом оскудијевања љубави ми можемо себе сматрати бољим од других.

Светитељ Григорије Ниски је писао да смо ми и наши ближњи - као двије слике; када нам се свиђа једна слика, не видимо љепоту друге: ако се ми свиђамо самим себи, престајемо да видимо достојанства других, а ако себе видимо у ранама и прљавштини гријеха, откривају нам се врлине других - као љепота друге слике. Ко се преуздиже, ко се надима, ко себе ставља изнад осталих, тај на људе гледа буквално као са неког узвишења, и људи му се чине мали, као неки патуљци у поређењу са њим. Расколници се у својим маштама уздижу изнад Цркве, она се њима чини као неки мравињак у који они не могу да се смјесте, и они хоће да изграде величанствени храм на темељу своје "мудрости" и својих "врлина". Завист порађа супарништво, а супарништво борбу. И остаје само један циљ - доказати своју (привидну) супериорност над другим. Сваки раскол је посезање за духовним елитаризмом, то је вјера у своје изузетне способности и у своје властито изабраништво.  

"Љубав се не горди" (1 Кор. 13:4). Ако је превазношење основано на супарништву и захтијева стално "побједничко" поређење себе са другима, сатанска гордост не допушта чак ни постојање достојног супарника. То је, прије би се рекло, осјећање своје неупоредивости ни са ким другим. Гордост је самообожавање у којем човјек постаје истовремено идол и жрец својег до необухватних размјера надутог ега - свеотровног самољубља. Ако љубав има антипод, онда је то гордост. Два бога не могу постојати, зато горди или негира, или мрзи Бога. Гордом, као и сотони, се чини да је он по природи божанство, или му се пак, као Адаму, чини да је Бог одузео његова права (дао му на управљање Едем, а затим му узео оно најбоље што је било у Едему, био то материјални предмет или начин за бржи духовни раст и величину - свеједно).  

Гордо срце не може примити благодат. Горди ум сматра да њему не треба помоћ Божија. Горда душа није у стању да љуби свог Саздатеља. Горди мрзи свог добротвора и отплаћује злом за добро управо због тога што неће да буде благодаран никоме. Помоћ других он доживљава као свједочанство своје слабости, зато не опрашта добро које му неко некада учини. Раскол је пород гордости, зато горди у расколу осјећа себи сродан дух. Под маском борбе за истину он се свети својој мајци - Цркви - за она блага дјела која је добио од ње. Сотона мрзи људску душу, зато што је Господ љуби као Свој образ и подобије. Сотона се против Бога бори у људском срцу, он се Богу свети за пораз тиме што у своје тамно царство лови душе људи који саздани за Небо. Раскол - то је скривена освета Богу кроз борбу против Цркве, Невјесте и Љубави Бога.

Ако седам главних страсти проистичу из слабости људске воље, осма по реду и прва по значају - гордост - представља почетак гријеха и љубав према гријеху. Сви гријеси дају демону мјесто у срцу човјека, али гријех гордости саму душу чини да личи на демона.  "Љубав... не бешчинствује" (1 Кор. 13:4-5).  Чин - то је поредак и мјесто. Човјек је личност са морално-духовном аутономијом и могућношћу унутрашњег слободног избора, а у исто вријеме је он и уд Цркве. У том живом духовном организму сваки хришћанин заузима своје мјесто, сваки испуњава своје обавезе и носи своју одговорност. Чин - то је закон и структура, ако хоћемо, систем, изван којег је немогуће постојање ни једног организованог друштва: ни Цркве, ни државе, ни војске, ни породице.  

У Псалму Давидом је написано: "Стаде Царица са Твоје десне стране, у ризама позлаћеним прекрасно украшеним" (Пс. 44:10). Са Твоје десне стране (са десне стране Небеског Оца) - означава Божанствено достојанство Цркве.

Према ријечима светитеља Василија Великог, разнобојне одежде означавају разнолика служења у Цркви која се међусобно надопуњују: тако се музички акорди сједињују у једну симфонију, а фалш нота ствара дисонанс.

Осовина и обиљежје живости организма јесте јединство. Ризе које свјетлуцају златом означавају благодат Духа Светог Који пребива у Цркви, - посредством благодати људска душа постаје подобије Цркве и нерукотворени храм. Благодат се даје свим удовима Цркве - као што се једном крвљу хране сви дијелови тијела. Риза Царице се прелијева, прекрасно украшена бојама, - сваки човјек на свом мјесту може достићи циљ хришћанског живота - спасење, пред сваким је једнако отворен пут ка савршенству.  

Структурални принцип Небеске и земаљске Цркве - то је хијерархија, и због тога се благочешће прије свега испољава у односу на (хијерархију, која мора увијек бити непоколебљива и неповријеђена, да би Црква била жива. Јерархија се може поредити са нервним системом, кроз који се остварује јединство људског организма, који контролише дјелатност сваке ћелије и координира физиолошким процесима: кости и ткива која су ишчупана из тијела осуђена су на распадање, она се претварају у трулеж и смрад. У природи која нас окружује ми не видимо хаос, него поредак - физичке и енергетске структуре, потчињене тачним законима.  

Када би само једна звијезда (или планета) промијенила свој пут, то би за собом повукло читав ланац катастрофа космичких размјера. Нуклеарна експлозија са њеном рушилачком силом и избацивањем радијације - то је последица вјештачког, насилног нарушавања унутар-атомске структуре.

Макро и микро-свјетови са инжењерско-математичке тачке гледишта представљају јединствен, савршен механизам. Неодушевљена материја је потчињена законима које јој је дао Творац. А разумно створење - човјек, предназначен за вјечност, устаје против духовних закона, ломи структуру Цркве, ради које је саздан свијет.  Зла воља претвара разум у оруже којим човјек поражава самог себе.

Обратимо се опет примјеру људског организма: рак - то су ћелије које су неспособне да примају импулсе нервног система, које су изашле испод његове управе и контроле и постале агресивне у односу на сусједна здрава ткива. То су болесне ћелије, које су се отргнуле од животног јединства, постале отмичари и убице организма који их је произвео.  Расколници, који су духовни живот примили у Цркви и од Цркве, устали су против ње и, будући сами осуђени на духовну погибију, настоје да својом лажју поразе, баш као у метастази рака, и друге душе.

"Љубав... се не раздражује" (1 Кор. 13:4-5). Апостол Павле није написао: "Не гнијевите се", јер постоји свети гнијев, који је усмјерен против демона и гријеха, гнијев као стражар душе. Али то није афективно осјећање које помрачује свијест, није страст која опија човјека, није наслађивање замишљањем убиства и сликама освете. Свети гнијев не нарушава духовни мир човјека, него га чува од рушилачког дејства гријеха. Душевни гријех потиче од тога што човјек не изналази могућност да оствари своје жеље.

Свети гнијев свог непријатеља види у гријеху - као човјековом нарушавању воље Божије, у демону - као оваплоћењу гријеха.

А душевни гнијев је усмјерен против људи: особина душевног гнијева је хронична раздраженост, која каткад прераста у разјареност. Душа таквог човјека је налик на упаљену рану, додир које проузрокује болна грчења и трзаје болесника.

Раскол се не бори против метафизичког свијета зла - он као да заборавља на њега, него против људи, приписујући њима све нереде и несреће. Расколници имају једну каратеристичну особину: они не могу спокојно разматрати проблем и саслушати њиховом мишљењу супротне тврдње, они се стално сламају и обрушавају на свађу, осуде или подсмијехе, као да хоће да пролију на свог сабесједника раздраженост која се, као жуч, накупила у њиховим душама.  

"Љубав никада не престаје" (1 Кор. 13:8). Према ријечима светитеља Кипријана, "она ће заувијек остати у Царству (Небеском), вјечно ће бити тамо, да траје у јединству братског савеза. Раздор се не може удостојити Царства Небеског... Неће припадати Христу онај који је вјероломним несагласјем нарушио љубав Христову: онај који нема љубави - ни Бога нема".

Свештеномученик Кипријан указује на један од главних узрока раскола - осиромашење љубави. То је мртвило срца које је породило фарисејство са његовим формализмом и дволичношћу. То је фалсификација светости и унутрашња отуђеност од Бога, то је маска благочешћа. Један богослов је рекао да је демон пали ум; демон нема ни душу, ни срце; умјесто душе он има црни пламен ада, умјесто срца - празнина, хладна као лед.  

Раскол - то је парализа срца, завршена гордост, очајање побуњеног сотоне. Ако су древни фарисеји себе сматрали оскрнављеним само од додира човјека који није припадао њиховој секти, расколници - новозавјетни фарисеји - сматрају себе оскрнављеним сада и самом Црквом Христовом, која освештава свијет.

Свети Кипријан изговара ријечи које звуче попут обличавајућег гласа пророка Илије: "(Расколник) себе назива хришћанином, као што и ђаво често себе лажно назива Христом". Значи - расколник је гори од паганина и невјерника: они су се родили исти, а овај је имао Царство и изгубио га је, имао је свештенство и издао га је.

Преподобни Макарије је слушао од Ангела да су најстрашније муке у аду припремљене свештеницима блудним и монасима лицемјерним, а блуд и отпадање од истине код пророка су били синоними. Монах, погазивши своје заклетве, је прије свега монах који је одбацио црквену власт (заклетву послушања); крајњи степен гријеха јесте устанак против епископа. Расколник лажно носи име хришћанина; значи, сваки пут када расколник себе назове тим именом, он лаже, а када назове себе рабом Божијим, он лицемјери - и молитва расколника, иде њему, према ријечима Псалмопјевца, "у гријех" (Пс. 108:7). Расколник се не смије назвати хришћанином, као што се леш не може назвати човјеком.  

Када је слао апостоле на проповијед, Господ им је даровао чудодејствену силу да исцјељују болести, васкрсавају умрле и истјерују демоне. Вративши се, ученици су са радошћу говорили Христу о јављању Божанствене силе и о чудесима која су сатворили. "Господе! и бјесови нам се повинују" (Лк. 10:17), - одушевљено су клицали они.

А Христос је одговарао: "Томе се не радујте... него се радујте томе што су имена ваша написана на небесима" (Лк.10:20). Уз свако име које је написано на Небесима мора стајати друго име - хришћанин. Према ријечима свештеномученика Кипријана, за расколнике је име "хришћанин" изгубљено, што значи да су њихова имена избрисана из Књиге Живота. Изгубити име - значи изгубити своје достојанство, своје лице.  

Подсјетимо: у Апокалипси је речено да је "змај почупао својим репом трећину звијезда" (Откр. 12:4). (Змај представља сотону, глава је његова гордост, змијски реп змаја је лаж, звијезде, проваљене са небеса јесу ангели који су пошли за сотоном). Сада је тај "древни дракон" оне који су пошли за расколницима лишио имена хришћанин. Он је отео име "свештеник", име "монах", име "хришћанин", и умјесто тога у књизи смрти, која се чува у подземљу ада, написао уз њихова имена друго име - "одступник". Онолико пута колико расколници читају "Вјерују" - толико пута они лажу; колико пута они себе у молитви називају "раб Божији" - толико пута подсјећају Небо на своје вјероломство; колико пута себе називају хришћанима - толико пута чине клетвопреступљење.

Свети Кипријан пише да иако сотона себе назива Христом, то је лаж и обмана за коју је Господ рекао: "Многи ће прићи под именом Мојим... (многи ће рећи): ево, овдје је Христос, (али) не вјерујте (им) (Мк. 13:6,21). (Ево, и расколници себе називају хришћанима, али, отпавши од Цркве, они су отпали од Христа и тако постали крадљивци туђег имена).

Многи мученици су на захтјев паганског судије да назову своје име одговарали: "Ми смо хришћани". Пред именом хришћанина (као ученика Христа и причесника Духа Светог) потамњују сва људска имена, као што звијезде гасну пред свјетлошћу Сунца. Господ је рекао: "Радујте се томе што су имена ваша написана на небесима", а светитељ Кипријан нам је открио да је расколник изгубио име хришћанина: "Као што ђаво није Христос, иако и обмањује Његовим именом, тако се и хришћанином не може сматрати онај који не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вјере".  

Да би психолошки сломили заробљеника у конц-логору, њега су лишавали људског имена и називали га по броју који му је био пришивен на леђима. А расколник сам себе лишава највишег од свих имена на земљи – имена хришћанина. Број на леђима робијаша значи да су за затвореника врата у свијет затворена, да је он лишен слободе и да је постао човјек-број. За расколника губитак имена хришћанина означава да су за њега затворена врата у Царство Небеско, а ако он себе назива хришћанином, он тиме лаже и краде то име; заправо, расколнику је име луциферанин, јер је поновио Луциферово отпадништво.

Заједно са именом хришћанина расколник губи све што је добио у Цркви, и излази из ње го као зли дух. Сотона је, као што је познато, за собом повукао у раскол трећину ангела. Имена расколника који су пошли за сотоном, у ма које вријеме се то дешавало, ишчезавају и гасе се као звијезде-падалице. Правосуђем Божијим она су заувијек избрисана из вјечности.  

Светитељ Кипријан говори о томе да су расколници изгубили оно најглавније - љубав, тј. само срце Јеванђеља. Сво Свето Писмо се смјешта у двије заповијести - љубави према Богу и људима. Расколници не могу испунити прву заповијест, јер се Бог љубити може само Духом Светим. Душевна, распаљена, од "крви и плоти" (1 Кор. 15:50) неочишћена љубав, која ум пуни маштаријама, а срце тамним наслађивањем, недостојна је Бога. Немогуће је, негирајући Духа Светог кроз негирање Цркве, у исто вријеме љубити Духом Светим Бога - то је самообмана. И исто је тако немогуће, одбацујући Цркву, духовно љубити човјека. Црква и душа човјека јесу подобије Свете Тројице, с тим што је Црква идеално подобије, а душа подобије као могућност. Оцрковљење човјека - то је приближавање његове душе ка идеалу, то је одраз Цркве у његовој души.  

Нама могу да приговоре да и код расколника постоје такве врлине, као што је милостиња, помоћ сиромашним, брига о болесним. Међутим, милосрђе расколника готово увијек се ограничава њиховом општином и кругом људи које хоће да привуку к себи. Добро расколника има рационално-прорачунати или емоционално-душевни карактер. Када се расколници убиједе да се човјек не одазива на њихово наговарање, њихово "добро" прелази или у хроничну антипатију, или у равнодушност. Саосјећајност са несрећним брзо испарава.

"Нисте хтјели да будете са нама - нека вам сада помаже ваша Црква", као да са прикривеном злурадошћу говоре они. Духовна љубав, која грли све, која не зависи од националних, конфесионалних и других разлика, расколницима је недоступна. Изгубивши Цркву, они су изгубили способност за хришћанску љубав: она је постала за њих унутрашње туђа и нејасна; због тога свештеномученик Кипријан и говори да у расколу чак и не помишљају на љубав.

 Он пише: "... Не могу пребивати са Богом они који не усхтједоше да буду јединодушни у Цркви Божијој".

"Пребивати са Богом" - то значи бити у благодати Божијој. Овдје, на земљи, душа је сједињена са благодаћу - чак и код светих - привремено, као што је, напримјер, топлота сједињена са жељезом загријаним у ватри, - зато је благодат могуће и изгубити. У Будућем Животу благодат ће са онима који су спасени бити сједињена вјечно и супстанцијално (суштаствено): несливено са њиховом природом, али и неодвојиво од ње. У Будућем Животу више неће моћи да буде губитка благодати, него, напротив, само стално стицање и узрастање у њој - вјечно приближавање образа свом Првообразу, подобија – свом бесконачном Идеалу, вјечно постепено кретање ка Богу које нема краја, јер је Божанство апсолутно и неисцрпно. 

Човјек постаје нерукотворени храм Бога, али за то он мора потчинити свој ум учењу Цркве, која има ум Христов, мора своје срце покорити благодати која пребива у Цркви, која је у Светом Писму названа "Невјестом Христовом" (вјечном Љубави Христовом). Црква има Дух Христа, Који у њој борави као у Свом мистичном Тијелу, због тога онај који одбацује Цркву одбацује Христа.

Изван живог Христа немогуће је спасити се својом личном аскезом и испуњавањем заповијести, а и заповијести изван Цркве није могуће испуњавати: оне престају да буду фактор унутрашњег човјековог живота и постају вањски формални пропис.  

 

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( недеља, 15 септембар 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 102 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.