header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (4) - крај
Архимандрит Рафаил Карелин: Пад гордих (4) - крај Штампај Е-пошта
среда, 19 септембар 2018

 Учење Свештеномучника Кипријана Картагинског о Цркви и расколима

"Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац"

Свети Кипријан Картагински 

         Четврти део

Светитељ Кипријан пише да расколници "макар били предани (на мучење), изгорјели у пламену и огњу или испустили дух свој будући бачени као храна звијерима - ни то им неће бити вијенац вјере, него казна за вјероломство, - неће бити славно окончање благочестивог подвига, него исход очајања".

          Све и да расколници осјете иста страдања као хришћански мученици у вријеме прогона паганских царева, све и да их прже на тихој ватри или да их бацају на растрзање дивљим звијерима - њихова крв неће за њих постати царска мантија побједника; огањ који пржи њихова тијела неће моћи да очисти њихова срца од гријеха духовне гордости; зуби звијери неће за њих бити знамење спасених, пред којим Херувим који чува врата Едема спушта свој мач. Мучеништво - то је непоколебљиви печат вјерности.

А расколници се показују као вјерни до крви и смрти гријеху отпадништва, дакле - вјерни сотони. Демон је самоубица, његово битије је смрт која вјечно траје. Расколник, ако се није покајао, исти је такав самоубица, зато што је поновио гријех демона - отпадање од Цркве. Мучење за расколника не представља друго Крштење, него агонију смрти и почетак вјечних мука. За њега би мање зло у вријеме прогона било да се одрекао од своје вјере - од лажног образа Христа (а заправо антихриста који је, борећи се против Цркве, присвојио себи име Христа). Можда би у вријеме преосталог живота отпадник од Цркве принео покајање за гријех раскола, а затим и идолопоклонства, те би се тако, смиривши свој дух, помирио са духовном матером - Црквом, коју је некада раније светогрдио  као блудницу, и у чије је лице пљувао ријечима клевете.

Међутим, примивши смрт за своје лажно исповиједање, расколник ће са гордо подигнутом главом бити право усмјерен у преисподњу на пир демона. Ангели се радују смрти мученика и узносе душе њихове у рајске обитељи, али се окрећу од мученичке смрти расколника, као од омче на којој се објесио Јуда.  Може ли угодити Богу онај који, устима прослављајући Христа, истовремено забија клин раскола у Његово Тијело - Цркву? Зар може угодити цару онај који се поклања властелину, а у исто то вријеме бестидно раздире хаљину његове невјесте; зар се награђује војник који је окренуо оружје против своје сабраће?  

Свештеномученик Кипријан пише: "Такав може бити и умртвљен, али се вијенцом увјенчати он не може". Многи иду на смрт за лажне идеје, а још је више оних који гину ради својих страсти. У расколницима су сједињена два гријеха: они дају свој живот за лажни олтар лажном богу, уздигнут изнад граница царства Цркве, али им раскол даје могућност да остваре и најпогубнију могућу страст - духовну гордост. Расколник умире без љубави према Богу, без љубави, тог дивног цвијета који расте на коријену смирења; расколник умире гордећи се собом. Вијенац мученика - то је благодат Божија. А благодат и вјероломство не могу се узајамно сједињавати.

Купола хришћанског храма симболизује духовно Небо, због тога је често исписана сликама звијезда различите величине. Душа онога ко је презрео Цркву и напустио њезин кров заувијек се лишила наде да се нађе међу тим звијездама на духовном Небу. Као што је немогуће спасити се без Христа, тако је немогуће спасити се без Цркве. Ко мисли да својим подвигом или ревношћу замијени њезину благодат, тај личи на човјека који мисли да се машући рукама може подићи ка небу.

 Светитељ Кипријан, указујући на ријечи Спаситеља о томе да се у љубави према Богу и људима скраћено садржи читаво Свето Писмо, открива нам морални бездан раскола. Он категорички тврди да у расколу нема и не може бити љубави, јер стварна љубав стреми јединству: "А какво то јединство одржава, какву љубав чува онај који, предавши се поривима раздора, расијеца Цркву, руши вјеру, ремети мир, искорјењује љубав, скрнави Тајанство?"

 Гордост исушује љубав. Расколник је себе поставио за судију над Црквом и донио над њом сурови приговор. Недавна браћа по вјери постала су одједном за њега "незналице и заблудјели". Љубав - то је нарочити дар благодати Божије; ко је изгубио благодат, изгубио је истинску љубав. Расколник, поновимо, умјесто љубави, коју мисли да има, има распаљену машту, глас крви и страстних емоција, али о духовној љубави, према ријечима свештеномученика Кипријана, он чак ни помислити не може.  

Свети Оци су гордог сотону називали "древним злом"; свети Кипријан готово истим ријечима говори о расколницима: "Давно... је почело то зло", а апостол Јован Богослов у својој посланици пише да се старјешина једне од хришћанских општина разгордио до те мјере, да не само да не прима њега самог (тј. апостола Јована) и његове ученике, него се дигао и да их гони (Јн. 1:9-10).

Апостол Јуда људе који нису сачували јединство вјере, људе који "одбацују началства и злослове високе власти" (Јуд. 1:8) пореди са палим духовима, који су напустили мјеста своја.  Међутим, иако је "древни дракон" и повео за собом трећину ангела, послије те свјетске трагедије која је потресла сав космос, ни један од свијетлих ангела који су остали да стоје у истини више није пао и није био обманут.

Што се пак човјечанства тиче, зло и гријех се на земљи шире све више и више, и ад својом бескрајном чељушћу гута све нове и нове жртве. Љубав, која обједињује људе, оскудијева и умањује се, као што пресушују извори воде у врелом пијеску пустиње. Гријех не може обједињавати, он само разлазе, слама, дроби и отуђује једне од других. 

Расколи и јереси увлаче све више људи - тако пред нашим очима расте лавина снијега која се котрља са врха планине. Раскол постаје једно од апокалиптичких катастрофа, горка чаша зла која се излијева на земљу. Нарочито ће много раскола бити пред крај вијека овога. Раскол је не само еклизиолошка, него и психолошка јерес.

Свети Кипријан наводи ријечи апостола Павла: "Наступиће времена тешка... људи ће бити самољубиви (2 Тим. 3:1-2)... (даље се набрајају душевне особине отпадника). Један од узрока раскола је - рањено самољубље. Сваки расколник сматра да је он неправедно заобиђен и увријеђен, да му његови сјајни таленти и дарови дају право на посебно мјесто у Цркви, чега је он неправедно лишен. Али не могу сви одједном бити први: на столици предстојатеља не могу сјести и смјестити се сви који би жељели такву част. Самољубиви човјек мрзи вишег од себе, завиди једнаким по положају и презире ниже. Већ у срцу свом он је себе отуђио од браће, он је љубав према њима убио још прије него што је и постао расколник.  

Ријечи апостола Павла о разврату људи у посљедњим временима (2.Тим.3:19) свештеномученик Кипријан примјењује прије свега на расколнике. Расколници, који се супротстављају Цркви и њеној јерархији, налик су на египатске чаробњаке Јанију и Јамврију, које је фараон (образ демона) послао на борбу против Мојсија.  У трећој глави Прве Посланице "апостола народа" Тимотеју подробно се описују психолошки темељи раскола - страсти које поткопавају вјеру у Цркву као термити зграду. Термити огромним ројевима дан и ноћ неуморно под земљом гризу темељ, и зграда, извана наизглед потпуно добростојећа, неочекивано пада као да се стропоштала од властите тежине.  

Апостол Павле пише да су ти "људи... незналице у вјери" (2 Тим. 3:8); овдје се вјера посматра као унутрашња интуиција - способност проницања у духовни свијет и умијеће да се у том свијету разликује свјетлост од таме, истина од лажи. Међу расколницима и јеретицима древних и нових времена су били људи који су се одликовали широком ерудицијом, - Ориген, сјајним знањем философије, - Аполинарије, личним подвижништвом, - Полихроније и Несторије, краснорјечивошћу, - Арије, егзегетичким дјелима, - Теодор Мопсуетски итд.

Али они, с обзиром да нису били укључени у унутрашњи живот Цркве, да јој нису покорили свој ум, испали су исти као безумници који оштрим мачем сами себи наносе рану и при томе мисле да рањавају непријатеља.  

Вјера - то није само "сума теологије", него је прије свега способност за општење са Божнством, оно што ми називамо контактом, могућм само у Цркви и кроз Цркву. Ма каквим вањским знањима да влада расколник, он ће, упркос томе, лагати у вјери: тако човјек који има јак глас а нема слуха када запјева испушта само крике који личе на њакање магарца. Према ријечима апостола Павла, ти људи имају "привид благочешћа, а силе су се његове одрекли" (2 Тим. 3:5). Апостол нам унапријед јавља да ће "њихово безумље свима бити очигледно" (2 Тим. 3:9).

Према мисли Кипријана Картагенског, раскол исто тако испољава своје безумље, као што отворени чир показује гној који се мијеша са крвљу.  Свети Кипријан пише: "Претсказано (апостолом Павлом) се обистињује, и са приближавањем краја вијека већ се јављају такви људи и наступају таква времена". Из Светог Писма ми сазнајемо о два потопа: воденом - за вријеме Ноја, и огњеном - који ће претходити крају свијета. И једном и другом претходи други потоп - бешчашћа и гријеха који су достигли необичне размјере; може се рећи да се потоп гријеха материјализује у свјетске катастрофе и катаклизме. Православни храмови остају као острвца међу тим потопом - буквално као планински врхови који још увијек стоје изнад тамне разбјесњеле стихије. Али демон, као стратег, осмишља план рата: демон хоће да разруши зидове тврђаве Православља изнутра; стога је раскол, поновимо, налик на метеж у опкољеној тврђави: њени заштитници морају да се боре истовремено и против вањских и против унутрашњих непријатеља.

Пророштва се обистињују пред нашим очима. Због тога догађаји које су претсказали апостоли морају укријепити нашу вјеру. Да нема раскола, то би значило да су апостоли погријешили, али апостоли су нам јасно указали на опасност која нас чека и заповиједали су хришћанима да се клоне људи који доносе подјелу: "Таквих се клони" (2 Тим. 3:5). "Бјежите, молим вас, од таквих људи и као од смртне заразе удаљавајте од себе и од слуха вашега погубне разговоре њихове, према Писму: "Не слушај језик нечастив" (Сир. 28:28) (овај стих се тако чита код свештеномученика Кипријана и у Вулгати. - прим. ред.), говори Кипријан Картагенски.

Ма како да нам је жао болесника који страда од смртне заразне болести, његовом одру смије да се приближи само искусни љекар који му може помоћи (ако још има наде) и том приликом се придржавати неопходних мјера предострожности.  Други људи неће донијети болеснику користи, само ће се заразити од њега, добиће невидљиви отров од њега, чак и кроз само дисање.

Светитељ Кипријан говори да се не треба само удаљавати, него и "бјежати од свакога ко се одвојио од Цркве". Расколник је "непријатељ олтара, побуњеник против Жртве Христове, издајник у вјери, светокрадљивац благочешћа, непокорни слуга... презревши епископе и оставивши свештенике Божије, он дрзава да гради други олтар... лажним жртвоприношењима скрнави истину Жртве Господње".

Даље свештеномученик напомиње казну која је стигла расколнике Старозавјетне Цркве - Кореја, Датана и Авирона: њих је живе прогутала земља, а саучеснике раскола је у пепео претворила ватра.

Прије тога Мојсије и Арон су наредили народу да се удаљи "од шатора" бунтовника; они који су га послушали су се спасли, а они који су остали са њима су погинули (4 Мој. 16:1-35). Растворена земља означава пропаст пакла, а пламен - вјече муке ада. Свети Кипријан пиш: "...нека нас не колеба и не смућује крајње и неочекивано вјероломство".

Онај ко је до јуче био друг, данас је постао непријатељ. Онај са којим смо јуче стајали код пријестола, оставио га је, као што издајник оставља знамење пука под којим је давао заклетву и које је морао штитити до смрти. Онај са којим смо се недавно причешћивали из исте Чаше данас одриче Тајанства Цркве, и за њега ова страшна тајанствена Чаша више није ништа светија од обичне кухињске посуде. Неки савремени расколници се боје да то искрено и отворено кажу: једни од њих изјављују да они не знају да ли у Цркви има благодати, - али зашто су онда отишли из Цркве?

Други говоре да можда у Цркви и постоји благодат, али мања него у њиховој општини. Међутим, у таквом случају они стају на екуменистичку позицију: говорећи о различтим конфесијама као о гранама на заједничком стаблу хришћанства, они чине управо оно против чега су се са највећом могућом ватром борили, управо мржњом према томе они и оправдавају свој раскол - али, ето, тако се супротности на крају опет спајају, као сличне једна другој. Међутим, у стварности, негирајући Цркву, они негирају благодат која дејствује у њој и стога, окренувши се од пријестола, окрећу се и од Онога Који пребива на њему.  

Добар човјек, ако буде по својој простоти обманут, може случјно да се нађе у расколу, али да се у њему налази дуго - неће му дозволити властита савјест, тај тајанствени глас духа; такав човјек нећ моћи да поднесе смрад расколничких скупова, тај страшни духовни терет, те демонске силе које душу тјерају да чамује и сажима се од бола у предосјећању вјечне погибије.

Таквим људима се обраћа светитељ Кипријан: "Али ако спаситељни савјет не може вратити на пут спасења неке вође раскола и виновнике несагласја, који пребивају у слијепом и тврдоглавом безумљу, барем онда ви, уловљени простодушјем, или заведени обманом, или прелашћени којекаквом вјештом лукавошћу, - растргните подле мреже, и познајте праву стазу Небескога пута".

И учинити то треба без оклијевања: тако човјек у вријеме пожара мора хитно напустити запаљену кућу, не размишљајући о својој имовини, да се не би нашао под урушеним кровом.  

Свештеномученик Кипријан пише: "Најљубљенија браћо, савјетујем и убјеђујем вас да нико... не погине". Сав живот овог светитеља је био посвећен служењу Цркви, борби против сатанских сила за сваку људску душу; он је заиста живио за то - "да нико не погине". Ради тога је он примио чин епископа, ради тога је писао посланице које као да горе огњем његовог властитог срца, ради тога је неустрашиво исповиједао пред паганима православну вјеру и храбро примио смрт, свједочећи истину мучениством: "да нико не погине".

Пут православног хришћанина, савременика светитеља Кипријана, лежао је између двају пропасти: слијева - паганство, пропаст налик на лављу Данилову јаму, у којој се гладне звијери хране људским тијелима и чекају нове жртве (Дан. 6:16); здесна - јама раскола, прикривена одозго гранама и травом: путник, мислећи да се пред њим пружила ливада са цвијећем, прави непромишљен корак и упада у њу. Због тога је "змијска пјесма" раскола опаснија од "лавље јаме" паганства.

У паганству је алтернатива јасна: или одрицање од Христа, или гоњења и смрт. А у расколу се одрицање од Христа дешава у име Христа. Паганство заводи јавним чулним гријесима, а раскол - привидном праведношћу, у којој задовољење налазе тајне страсти: гордост, непослушање, метежни дух и завист.

Светитељ Кипријан пореди Цркву са мајком која на својим грудима држи људску душу као своје одојче и као млијеком га храни својом благодаћу. Расколници отимају одојчад из наручја мајке и умјесто млијека у њихова уста улијевају жуч. За коловође раскола светитељ каже да пребивају у "слијепом и тврдоглавом безумљу" - они буквално као да затварају своје очи и уши да не виде и не чују то што обличва њихов гријех.

Они се боје истине, те зато, још не саслушавши, побијају; и не прочитавши, одричу. Они су лишени да објективно размишљају, као што је те способности лишен човјек опсједнут јаком страшћу.

Највеће безумље је изгубити Бога, стога Црква у својим литургијским химнама назива "безумницима" све јеретике и расколнике. Ти су људи "душевни, немају духа" (Јуд. 1:19), иако на свјетовном плану могу бити веома надарени.  Господ је фарисеје назвао "слијепим вођама" (Мт. 23:16). Старозавјетни и новозавјетни фарисеји скрупулозно разматрају свако правило, али у њима виде само словну омотницу, јер заборављају да је основа свих канона, заповијести и пророштава - љубав према Богу и људима. Господ говори о унутрашњим очима срца (Еф. 1:18).

Очи вјере – тајанствени и сакривени вид - то није Православље вањских правила (мада је и оно неопходно), него Православље срца, које се образује кроз аскезу цјелокупног живота, а нарочито кроз подвиг послушања и смирења.

Гордост мрзи послушање; према ријечима праведног Јована Кронштатског, "она не може савијати ни пред ким свој бакарни врат". "Кога слушати?" - са презиром се пита духовни гордељивац. - "У наше вријеме немаш кога ни да слушш! (једини изузетак је он сам). "Кога слушати?" - пита расколник. "Како кога слушати - па слушај мене", - одговара ђаво. "Гдје су данас духовни оци!" – кличе расколник. "Ја сам већ одавно твој духовни отац", говори исти тај ђаво, црни епископ раскола. Свештеномученик Кипријан пише: "Бог је један и један је Христос, једна је Црква Његова и вјера је једна и један је народ, скупљен у јединство тијела савезом сагласности".

Тако је увијек вјеровала Васељенска Црква. "Јединство се не смије дробити; исто се тако не смије дробити ни једно тијело... било шта што се одвоји од начела животног не може... живјети и дисати засебним животом".

Ако екуменизам упоредимо са лишајем или тумором на тијелу, који у одређеном стадијуму прелази у рак, раскол би онда био леш који је већ почео да се распада.  

Светитељ Кипријан пише: "Нека се нико не чуди... што чак и неки од исповиједника долазе до истог тог (раскола) и због тога исто тако нечастиво и тешко гријеше". Исповиједник је онај који је пострадао ради вјере у Христа али није био предан смрти. Такви су људи узивали посебно поштовање у Цркви, њихов глас су слушали на саборима, њихове молбе за опраштање грешницима, поготово њихово заступање за примање у евхаристичко општење "палих" (оних који су се одрекли Христа у вријеме гоњења) обично се уважавало и јерарси су их испуњавали: крв исповиједника као да је спирала тамне мрље срамоте "палих" и преклињала Бога за милост према онима који су Га издали.

Али "исповиједање не ослобађа од замки ђавола и ономе који се налази... у овом свијету не пружа непрекидну заштиту од искушења, опасности, напада и удара вијека овога".  

Напротив, гријех исповиједника постаје нарочито тежак, зато што служи као узрок за саблазан многим душама, управо због славе исповиједника као хероја вјере који је претрпио окове, прогонства, тамнице и мучења ради Христа. Што се подвижник више духовно пење, тим је његов пад злим духовима радоснији. Прошле заслуге не спасавају расколнике од казне, него је само продубљују. Ако војник који се показао у рату послије тога направи уроту против свог цара, њему неће судити као хероју, него као издајнику.

Светитељ Кипријан пише: "Он је исповиједник Христов, али само у том случају, ако се кроз њега потом не хули величина и достојанство Христово. Језик који је исповиједао Христа не смије бити злорјечив и изопачен; не смије изговарати злословља и псовке; не смије послије хвалебних ријечи избљувавати змијски отров на браћу и свештенике Божије". Овдје свештеномученик Кипријан указује на гријех који тајно гура срце човјека према расколу: то је гријех осуђивања.

Када се он претвори у страст и навику, он ауторитативно и непрекидно за себе захтијева стално све нову храну, а у расколу су за њега припремљена најпримамљивија јела. Роб свог језика налази у расколу цијелу гурманску кухињу злословља, гдје се у котловима кувају, буквално као месо, туђи гријеси, обилно зачињени клеветом.

"Тај злочин (раскол) је гори од оног који су починили пали (они који су се одрекли од Христа у вријеме прогона) који потом, раскајавши се у свом сагрешењу, преклињу Бога потпуно задовољавајућим покајањем. Овдје траже Цркву и моле је; тамо се противе Цркви. Овдје је до безакоња могла довести нужда (мучење); а тамо - слободна воља.

Овдје је пали начинио штету само себи; а тамо онај који се осилио да начини јерес или раскол обманом за собом повлачи многе. Овдје је пад једне душе, а тамо опасност за веома многе. Овај тачно схвата да је погријешио, плаче о томе и скрушава се; а онај, горд у свом гријеху и наслађујући се самим безакоњима, одлучује синове од матере, преотима овце од Пастира, руши Тајанства Божија; док је пали згријешио само једном, овај гријеши свакодневно. Напокон, пали, удостојивши се мучениства, може се удостојити и обећања Царства; а онај, ако и смрт претрпи изван Цркве, неће моћи да достигне награде Цркве".

У закључном дијелу књиге светитељ Кипријан позива паству да испуњава заповијести Јеванђеља, да помаже онима који живе у немаштини и да чува између себе мир и јединство. Раскол као удар грома и вијесник будућих испитања мора пробудити вјернике од сна љености (види Прич. 19:15).

У мрежу раскола, коју ђаво хоће да пребаци преко Цркве као гладијатор преко свог противника, упадају само надмени, а смиренима се ђаво не може ни примаћи. Господ је пред Својим страдањима рекао ученицима: "Мир вам остављам, мир Мој вам дајем" (Јн. 14:27).  И светитељ Кипријан пише: "У очувању мира Он (Христос) је закључао све дарове и награде Својих обећања".

Мир, љубав и јединство - то је наслијеђе Христово. Црква - то је царство Духа Светога, Духа мира, то је трезор Љубави Христове, духовно јединство према образу Свете Тројице.

У најтајанственијој од свих књига Библије - Пјесми над пјесмама - под именом Невјесте подразумијева се Црква Христова, а такође и људска душа, која кроз Цркву постаје Невјеста Христова - Његова вјечна Љубав.  Треба још једном поновити да, ако би се "Књига о јединству Цркве" свештеномученика Кипријана могла скратити на неколико ријечи, то би биле ријечи древне апостолске изреке (коју цитира и сам картагенски светитељ):

"Коме Црква није мајка - томе Бог није Отац".

 Ако би откуцаји срца свештеномученика Кипријана зазвучали као ријечи упућене његовој пастви и потомцима, то би био завјет: "Љубав је у јединству и јединство је у љубави".

 

Крај.

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 19 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 КЊИГЕ НАШИХ САРАДНИКА НА САЈМУ КЊИГА

Детаљније...

+ + +

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.