header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Срето Танасић: Залагање за ћирилицу није хајка на било које друго писмо, па ни латиницу
Срето Танасић: Залагање за ћирилицу није хајка на било које друго писмо, па ни латиницу Штампај Е-пошта
петак, 28 септембар 2018

 Није лепо видети Кнез Михаилову улицу, а да не препознамо да је то Београд и Србија. А не можемо препознати – кад погледамо називе, готово да нема ћирилице, илустровао је Танасић

Научни саветник Института САНУ за српски језик Срето Танасић, као заговорник обавезне употребе ћирилице, истиче потребу законског усаглашавања језичке праксе са Уставом и тврди да то није хајка на било које друго писмо, па ни латиницу, него да је реч о томе да „српски језик и писмо добију статус који им припада“.

Предложене измене Закона о службеној употреби језика и писама, Танасић образлаже ставом да се ради о изворном српском писму и подсећа да Устав и законске одредбе прописују да је службени језик српски и писмо ћирилица.

Потребно је усагласити језичку праксу са Уставом, нагласио је Танасић у изјави ФоНету и објаснио да се то ради тако што се законом регулише.

Он је, у оквиру серијала „Без рукавица“, новинару Давору Лукачу рекао да ту не би требало да буде никаквих „ломова“ или крупних проблема.

Поред измена законске регулативе, Танасић сматра да би јавности требало објаснити да Србија ради оно што чине све европске земље, које у унутрашњој употреби користе само свој језик и писмо.

Да знамо да је прошло време српскохрватског језичког заједништва, када су била два писма у употреби, рекао је Танасић.

Он тврди да је то заједништво раскинуто пре 30 година и констатује да онда нема ни потребе да инсистирамо на неким стварима, као резултату односа који су владали до распада.

Залагање за ћирилицу, истиче Танасић, не представља хајку на било које друго писмо, па ни латиницу, него се само ради о томе да „српски језик и писмо добију статус који им припада“.

Није лепо видети Кнез Михаилову улицу, а да не препознамо да је то Београд и Србија. А не можемо препознати – кад погледамо називе, готово да нема ћирилице, илустровао је Танасић.

Он нема ништа против да, поред ћирилице, стоје и натписи на другим писмима, „не мора бити искључиво ћирилица“.

Танасић замера и домаћим медијима који користе латиницу, јер верује да не би изгубили своје гледаоце и читаоце ако би користили ћирилицу.

Неће нико да спроведе одређено истраживање које би заиста доказало да латиница обезбеђује читаоце или гледаоце, закључио је Танасић.

Последњи пут ажурирано ( петак, 28 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.