header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Никола Н. Живковић: Путин, Марија Бутина и Мен Ванчжоу
Никола Н. Живковић: Путин, Марија Бутина и Мен Ванчжоу Штампај Е-пошта
уторак, 25 децембар 2018
          Владајућа економска и политичка елита Русије има сасвим друге циљеве од руског народа. Њени интереси су уско повезани са интересима банака и мултинационалних компанија

Путин је јуче, 20 децембра 2018, одржао већ традиционалну годишњу конференцију за штампу. Пријавио се рекордан број учесника. Чак хиљаду и седам стотина представника руских и иностраних медија акредитовало се за овај догађај. Ја сам на руској телевизији пратио овај догађај од почетка до краја. А разговор Путина и новинара трајао је три часа и четрдесет минута. На мене су највећи утисак оставила два новинарска питања, а оба су се односила на случај Рускиње Марије Бутине.

Све већи број људи постају жртва русофобије, које последњих месеци, или тачније последњих година, на Западу доживљава ренесансу. Она је нарочито раширена у англосаксонским земљама. И док афера са руским хемичарем Скрипаљем и његовом ћерком Јулијом (Скрипаль) још није сасвим пала у заборав, већ су се амерички и британски медији потрудили да пронађу нови скандал везан са „злим Русима“.

Једна млада жена из руске провинције, Марија Бутина, студент, добила је редовну визу да може да студира на једном америчком универзитету. Одједном је америчка обавештајна служба у јулу ове године ухапсила Бутину и отпужила је да ради „за Путина“. Све се то савршено уклапа у антируску хистерију, коју подгрејава амерички естаблишмент, незадовољан да није победио њихов кандидат Хилари Клинтон, већ – Трамп. Зато „Си-Ен-Ен“, „Њујорк тајмс“ и други најутицајни медији Сједињених Држава из дана у дан откривају нове афере Трампа са „компромит

Марија Бутина (Извор: Euronews)

Тако је и ова млада Рускиња, родом из градића у централној Русији, ни крива ни дужна, постала жртва унутрашње политике Сједињених Држава. Најновија вест са тог фронта: Бутина је пред америчким судом делом признала своју кривицу. Реакција са највишег места у Москви била је недвосмислена: „Бутина је признала кривицу, јер јој нису оставили другог избора („не оставили иного выбора“).

Какав је био одговор председника Русије. Путин је казао да Бутина нема никакве везе са руском обавештајном службом, нити са било којом другом државном институцијом из Русије. Затим је додао оно што су претходно писали и многи други руски политичари и представници власти. Дакле, да је признању Марије Бутине, највероватније, претходила невиђена психолошка тортура која је последњих недеља спровођена против младе Рускиње.

Руски политичар Леонид Слуцкиј (Леонид Слуцкий) упоредио је процес против Бутине са шпанском инквизицијом. Све оптужбе против Бутине су фабриковане („Обвинения все сфабрикованы”). Слуцкиј верује да су је амерички инквизитора уцељивали и претили јој најгорим мучењем, па чак и доживотном робијом. Зато и не чуди да је Бутина пристала да призна кривицу. Њени адвокати су је наговорили, да је то једини начин да се извуче робије. Мање више то исто, само речено „мекше“, дипломатским језиком одговорио је и Путин.

Кинески случај.

Један од најглавнијих менаџера кинеске корпорације Хуавеи (Huawei) недавно је, на захтев америчког суда, ухапшена на ванкуверском аеродрому. Име јој је Мэн Ваньчжоу (Meng Wanzhou), а она је ћерка оснивача те мобилне компаније, која је по количини продајних телефона и технолошким иновација заузима друго место у свету, одмах иза јужнокорејске компаније „Самсунг“.

 

Питање два руска новинара била су готово иста: „Почему Россия не отвечает американцам, как это делает Китай?“ (Зашто Русија не одговара Американцима као што, ево, раде Кинези?)

Путин је одговорио отприлике следеће: да то није руски начин решавања проблема, јер „нама не пада на памет да сада по Русији ловимо људе и да их стрпамо у затвор и држимо као таоце, како бисмо их разменили са нашим грађанима, који невино седе у америчким затворима“.

Као што је познато, на кинески одговор није се морало дуго чекати. Прво су у Кини ухапсили једног канадског грађанина, бившег канадског дипломату Коврига (Michael Kovrig), а потом још једног, канадског бизнисмена Спејвора (Michael Spavor). Обојица су оптужени да су угрожавали националну безбедност Кине. Овиме је Пекинг више него јасно послао сигнал Вашингтону да неће толерисати америчку самовољу.

А какав је био руски одговор? Лавров и Захарова, у име Руског министарства иностраних дела, изјавили су новинарима да су „озабоченны“ („забринути“) и „обеспокоенный“ због поступка САД.

Питање који су председнику Русије поставили руски новинари сасвим је природно и логично. Зашто се Русија у таквим случајевима задовољава са изражавањем „забринутости“ и „оштрог дипломатског протеста“, а не угледа се, рецимо, на Кинезе, односно, да подузме и неке опипљиве, конкретне кораке?

Свако ко се бави друштвеним и политичким питањима стоји пред истом дилемом. Један од могућих одговора јесте следећи: Пекинг је јак, самоуверен, те стога може себи да дозволи оштрији став. Са друге стране, Москва је слаба, и зато нема другог избора, већ да галами и трпи. Друга могућност гласи, да руска владајућа елита не разуме Запад и верује, да се са дијалогом могу да реше сви проблеми. Трећа: Руска елита је у великој већини либерална, прозападна и страшно им је стало до тога, да их Њујорк, Лондон и Париз прихвате да су део њиховог света.

Многи амерички родољуби, а који нису русофоби, скренули су у више наврата пажњу Кремљу, да „једини језик кога Вашингтон разуме јесте чврстина, жилавост“ („The only language Washington understands is toughness“). Они просто моле Русију да по многим питањима заузме одлучнији став, јер је то и у интересу самих грађана Сједињених Држава. У америчким изборима увек побеђује кандидат, који заступа интересе 1% грађана те земље, а који поседују 99% богатства Америке. Но, на последњим изборима победио је Трамп, човек који је богат и кога естаблишмент, очигледно, није могао да купи. Зато му Волстрит и најбогатији не могу да опросте што је на изборима победила воља грађана, а не банкара. Чине све да га што више оцрне. А на услузи им стоје све полуге власти, укључујући и Њујорк тајмса, Си-Ен-Ен, дакле, већина „новинара-проститутки“ („presstitutes“), како их често, зову обични грађани.

Многи добронамерни на Западу упозоравају Москву да „appeasement“, помирљиви, пацифистички тонови нису најбољи начин да се задовоље апетити Вашингтона и Лондона. Они су контрапродуктивни и воде сигурном поразу.

Англосаксонци, њихов естаблишмент јасно говори да им је Русија непријатељ, а Путин и даље прича о „нашим партнерима на Западу“. Русија је за Америку добра само када њоме руководе људи типа Горбачова и Јелцина, дакле, када пристану да буду вазали, као што су, на пример Естонија, Хрватска, Црна Гора или Румунија.

У америчким затворима налазе се неколико руских грађана. Неки од њих су већ годинама у казаматама. Ниједна „невладина“ и „хуманитарна“ организација, па ни „Лекари без граница“ ни словом да се заузму за те несрећне људе.

Кинески чврсти одговор на америчке провокације, очевидно, јесте једини језик кога Вашингтон разуме, који је деценијама био навикао да га се, као светског жандарма, беспоговорно слуша. Свет у години 2018. није исти као, рецимо, године 1998.

Русија је и на овоме примеру не само пред Западом, већ и пред осталим светом, који је полагао велике наде у Путина, показала да ипак није држава која може да испуни очекивања Африке, Азије, Јужне Америке, дакле, народа који желе да слободно одлучују о својој судбини, без диктата из Вашингтона.

Овде, како ја то видим, није реч само о једном случају, већ много више. На основу одговора Путина, може се закључити и каква је природа власти у Русији. За разлику од кинеске елите, која је патриотска у најбољем смислу те речи, олигарси из Русије свакако то нису. Њихова деца се школују у Великој Британији или Сједињеним Државама. Менаџери руских компанија купују станове у Лондону, виле на Азурној обали или Флориди. А кинески олигарси улажу свој новац у Кину, пре свега у технологију 21. века. Једним словом, олигарси из Русије су паразити, коју су се обогатили на рачун пљачке државне имовине, која је извршена под лепим именом као „приватизација“ у време Јелцина. И још нешто. Међу најбогатијим људима у Русији ниједан није руске националности.

Најбогатији људи Кине су Кинези, а стекли су имовину захваљујући својим способностима и труду. Кинеска елита и кинески народ имају исти циљ: благостање за што већи број становника те многољудне земље. Владајућа економска и политичка елита Русије има сасвим друге циљеве од руског народа. Њени интереси су уско повезани са интересима банака и мултинационалних компанија, која имају седиште у Лондону и Њујорку. Једном речју, руски народ и владајућа елита Русије стоје на супротним странама барикаде.

 

Извор: "Стање ствари"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 25 децембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛБА

Молимо наше цењене посетиоце да се у својим молитвама помоле Господу и за здравље и спасење душе Данијеле, Љиљане и Радована.

 Унапред се захваљујемо!


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.