СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА, ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА

Пошто Господ наш Исус Христос изврши тајну нашег спасења, и узнесе се на небо, и од Оца ниспосла на апостоле Духа Светога у виду огњених језика, и прва Црква у Јерусалиму поче се умножавати, ниче у њој убрзо незадовољство међу хришћанима из јелина према хришћанима из Јевреја (Д. А. 6, 1).[1] Под овим јелинима не подразумевају се они јелини који су се клањали идолима, и које Свето Писмо обично назива незнабошцима.

Јасно је, за живота светога Стефана роптаху они Јевреји што беху расејани по разним земљама и држаху се закона Мојсијева, као што и свети апостол Јаков пише у својој Посланици: „свима дванаест колена расејаним по свету поздравље“ (Јак. 1, 1). – Ти Јевреји беху примили јелински (= грчки) језик, али не и веру јелинску. Зато их и називаху јелинима они који живљаху у Јерусалиму. То и свети Златоуст вели: „Сматрам да се и у овом случају јелинима називају они Јевреји који су говорили јелински (= грчки). Иако Јевреји, они су говорили грчки“. – Такви дакле јелини хришћани подигоше вику на хришћане из Јерусалимских Јевреја што се њихове удовице ниподаштаваху при свакодневном распоређивању служења: или их одређиваху на безначајније послове, или им даваху мање и лошије хране и одеће.

При таком стању ствари светих дванаест Апостола сазваше све ондашње верне и рекоше им: Није прилично нама да оставимо реч Божију па да служимо око трпеза. Зато, браћо, изаберите између себе седам угледних људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом; а ми ћемо у молитви и у служби речи остати (Д. А. 6, 2-4). – Ова реч би по вољи свима вернима, и они одмах изабраше: Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу дошљака из Антиохије.

Сама имена ових изабраника показују, да они беху родом не од Јевреја који живљаху у Јерусалиму већ од оних који живљаху у јелинским земљама, јер им имена нису јеврејска него јелинска. Од њих Стефан бејаше рођак Савлу, каснијем апостолу Павлу; а Павле беше родом из града Тарса, у Киликији. Ова седморица бише изабрани између јелина за служење сиромашним удовицама, да би се јелини, који дотле туговаху због својих занемарених удовица, смирили и престали жалити се и роптати. Све ове изабранике доведоше пред апостоле, и они се помолише за њих, метнуше руке на њих, и поставише их за ђаконе.

А Стефан, пун вере и силе, беше први међу њима, и зато би назван архиђакон. Он чињаше знаке и чудеса велика међу људима. Та чудеса не спомињу се у Светом Писму. Али то није ни чудо, јер се и за дела самог Господа Христа вели ово: Има и друго много што учини Исус, које кад би се редом записало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јн. 21, 25). Уосталом, са сигурношћу можемо рећи да је свети Стефан, слично најстаријим Апостолима, метао руке на болеснике и оздрављао их. Поред тога он беше силан у делу и у речи, верне утврђиваше у вери а неверне Јевреје изобличаваше, доказујући им из закона и пророка, да они неправедно из зависти убише Сина Божија, Месију, очекиваног толико векова.

Једном, када међу Јеврејима, и фарисејима, и садукејима, и јелинским Јеврејима букну спор о Господу нашем Исусу Христу, и једни говораху да је Он пророк, а други да је варалица, трећи пак да је Син Божји, свети Стефан се попе на узвишицу и стаде благовестити свима о Христу Господу, говорећи: Људи браћо! Зашто се толико љутите и препирете, и сав се Јерусалим поделио у партије? Благо човеку који је поверовао у Господа нашега Исуса Христа, јер Он ради тога сави небеса, сиђе и роди се од Пресвете и Пречисте Дјеве, изабране пре постања света, да нас ослободи од грехова наших; Он немоћи наше узе и болести понесе; слепима даваше вид, губавце очишћаваше, ђаволе изгоњаше.

А они, чувши то, стадоше се препирати, говорећи супротно и хулећи проповеданога Господа, као што о томе пише у Делима Апостолским: „Неки из зборнице која се зове Ливерћанска и Кариначка и Александриначка и неки из Киликије и Асије препираху се са Стефаном“ (Д. А. 6, 9). Јер Јевреји који живљаху међу јелинима по разним земљама, имађаху своје посебне синагоге у Јерусалиму. На тај начин, поред најпрве архисинагоге јеврејске, у Јерусалиму бејаше много синагога разних дошљака, или Јевреја који живљаху по разним земљама јелинским; и Јевреји из сваке од тих земаља искључиво у своју синагогу шиљаху децу своју да се уче Закону Божију. А и они сами, сваке године долазећи на поклоњење ка храму Соломоновом, бављаху се по својим синагогама, сабираху се и учаху се у њима, као што се то види из друге главе Дела Апостолских где се каже: „У Јерусалиму се налажаху Јевреји, људи побожни из свакога народа који је под небом, Парћани, Миђани“, и остали (Д. А. 2, 5. 9-11),[3] тојест Јевреји који живе у Парћији, у Мидији, п у осталим споменутим земљама, који беху дошли на празник у Јерусалим. Сходно томе, у Јерусалиму беху синагоге: Киликијске, Александријска, Киринејска.[4] О Либертинској[5] пак причају, да је у њој било посебно племе Јевреја, које води своје порекло од оних Јевреја, који некада бише заробљени од Помпеја римског,[6] па потом пуштени на слободу, због чега су се и називали „либери“, тојест слободни. То и свети Златоуст каже: „Либертинцима су се називали они којима је од стране Римљана била дарована слобода. И пошто у Јерусалиму живљаху многи поклоници из разних земаља, то они имађаху и синагоге своје у Јерусалиму, где слушаху читање Закона и мољаху се“.

Људи дакле из споменутих синагога: Ливерћанске, Кириначке и других, препирући се са Стефаном, не могаху противустати премудрости и Духу којим он говораше (Д. А. 6, 10). И свети Стефан у то време речју истИне надвлада три дела света: Европу, Азију и Африку. Надвлада Европу у лицу Ливерћанаца који беху дошли из Рима европског града; надвлада Азију у лицу Киликијаца који беху из Азије; надвлада Африку у лицу Киринаца и Александринаца, који беху пород Африке.

Међутим ови побеђеници, немајући шта да кажу противу проповедане Стефанове истине, светлије од сунца, распалише се гњевом и разгореше завишћу, па наговорише неке између својих једномишљеника, љубитеље лажи, да известе велику архисинагогу јеврејску како су они, тобож, чули Стефана где говори хулне речи противу Мојсија и Бога. Побунивши на тај начин народ и старешине и књижевнике, они нападоше на светога Стефана, ухватише и доведоше у синагогу к поглаварима свештеничким и великом мноштву законоучитеља. Изведоше онда и лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон. Јер га чусмо где говори: Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије (Д. А. 6, 10-14).

Међутим свети Стефан стајаше усред тог убилачког скупа као ангео Божји, сијајући светлошћу божанске благодати, као некада Мојсије: јер се преобрази спољашњи изглед лица његова, и сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице ангела (Д. А. 6, 15). А поглавар свештенички упита га: Је ли истина што о теби говоре сведоци? – Свети Стефан отвори уста своја и изговори дугу реч. Он поче од Авраама, који први доби обећање о доласку Месије. Затим исприча сву историју до Мојсија, спомињући га са сваким страхопоштовањем и уважењем, и на тај начин јасно показиваше и побијаше лажне сведоке да он не хули на Мојсија и на Закон Божји дат преко Мојсија, и још јасније доказиваше да су управо оци њихови били хулитељи Мојсија. Не хтедоше оци наши, говораше он, послушати Мојсија, него га одбацише, и окренуше се срцем својим ка Египту (Д. А. 7, 39).

Затим побијајући другу клевету, како он тобож хули на свето место, рече: „Соломон Му подиже храм“ (Д. А. 7, 47). Овим речима свети Стефан као да говораше ово: Ја знам ово свето место, по Божјем благоволењу од цара Соломона мудро устројено и славом Господњом у облаку показаном освећено; ја почитујем храм, начињен рукама људским у славу Божију, али притом и ово изјављујем: да Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан, као што Бог говори преко пророка: Небо је мени престо а земља подножје ногама мојим. Како ћете ми храм сазидати? говори Господ. Или које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово? (Ис. 66, 1-2).

Напослетку, испунивши се божанске ревности као некада Илија, свети Стефан стаде изобличавати сав сабор: Тврдоврати и необрезаних срца и ушију ви се једнако противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Кога од пророка не протераше оци ваши? Они побише оне који унапред јавише о доласку Праведника (= обећаног Месије), којега ви сад издајници и убице постадосте (Д. А. 7, 51-52).

Ове речи светога Стефана изазваше у поглавару свештеничком и књижевницима неисказану јарост, и сви они слушајући ово беснијаху у срцима својим, и шкргутаху зубима на њ. Но Стефан не обраћаше пажњу на њихов гњев, јер беше пун Духа Светога који га и чињаше храбрим и богонадахнутим. Погледавши на небо, он виде славу Божију. Дотада он беше само обузет жељом да је види, и са чврстом вером се надаше да ће је добити; а тада, пред сам излазак из тела, поче је гледати и почетке блаженства од ње доживљавати; виде он и самога Христа Исуса, Владику и Господа свог где стоји на небу и као очекује долазак његов к Њему, да чим се разреши тела брзо оде к Њему, и тамо где је Он, сам Господ, буде и слуга Његов (ср. Јн. 12, 26). А што Стефан сам виде, он то објави свима кликнувши громким гласом: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу“ (Д. А. 7, 56).

Свети Стефан не утаји ово своје виђење, као што је то обичај код светитеља: смирења свога ради – не казивати другама откривења која им бивају од Бога. Напротив, он свима објави ово преславно откривење ради тога, да се верни утврде у вери а да се неверни постиде. А он тако поступи и ради тога, да увери мученике који буду после њега: да онима који мученички умиру за Христа нема никакве препреке при узлажењу на небо, нити икакве сметње, ни испитивања, него им је отворен прав и слободан пут, отворено небо, готова награда, сам Наградитељ подвига стојећи чека; сама Господња слава срете мученика на вратима небеским. И због тога свети Првомученик не прећуткујући објављује свима што види, као тиме призивајући и другс после себе ка истом мученичком венцу.

Завидљиви пак Јевреји, навикнути убијати пророке, поред тога били су устали и на самога Господа, Испунитеља Закона и Пророка, сада не отрпеше речи истине и не хтедоше слушати о виђењу светога Стефана, него повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и једнодушно навалише на њега, изведоше га из града, као раније Господа Исуса који благоизволи пострадати изван градских зидина, и засипаху камењем доброг и верног слугу Господњег. А да би им лакше било бацати камење на светитеља, лажни сведоци и убице скинуше са себе горње хаљине и метнуше их крај ногу младића, по имену Савла, који, иако роћак и истоплеменик каменованог, силно беснијаше против њега из ревности за Стари Закон. Савле, вели се у Делима Апостолским, беше пристао на његово убијање (Д. А. 8, 1). Свети Златоуст о томе овако каже: „Туговаше Савле што није имао безброј руку, да свима њима бије Стефана; но и овако он нађе, те мученика убијаху многе руке лажних сведока, чије хаљине чуваше он“.

У време када светог Стефана убијаху у долини Јосафатовој, која лежи између Јерусалима и Елеона крај Кедарског потока који има много камења на обалама, стајаше подалеко на једној узвишици Пречиста Дјева са светим Јованом Богословом посматрајући са горе, и усрдно се мољаше за Стефана Господу и Сину своме, да га укрепи у трпљењу и прими душу његову у руке Своје.

О како слатка, премда кроз љуто каменовање, беше смрт светоме Првомученику, када на његов подвиг гледаху: са небеске висине Преслатки Исус, а са земне горе Преслатка Мати са љубљеним учеником! И кад свети Стефан, под силном каменом кишом која падаше на њега, сав обагрен крвљу, изнемогаваше телом и разрешаваше се од уза тела, он паћаше срцем не за себе већ за оне који га убијаху, и усрдније се мољаше за њих него за себе. Јер за себе он, стојећи право, говораше: „Господе Исусе, прими дух мој!“ – А за своје убице он и на колена клече и завапи иза гласа, говорећи: „Господе, не упиши им ово у грех!“ – И рекавши то предаде Господу Христу душу своју чисту (Д. А. 7, 58-60).

Тако сконча дивни подвижник; окрвављеним камењем као црвеним ружама би овенчан први мученик и уђе у отворено небо, које он виде, ка Господу и Цару славе, да царује с Њим у бесконачном царству.

Свети Стефан би рукоположен за архиђакона од светих Апостола ускоро после Педесетнице, а пострада исте године по Вазнесењу Господњем, 27. децембра, имајући мало више од тридесет година. Лицем он беше веома леп, но душом још лепши.

Свето пак тело његово би бачено на поједење зверима и птицама, и лежаше дан и ноћ непогребено. И тек наредне ноћи познати у Јерусалиму јеврејски законоучитељ,[7] који потом и сам поверова у Христа са сином својим Авивом, посла чесне и верне људе, и тајно узевши тело светитељево, однесе га на своје имање, удаљено од Јерусалима близу четири километра, звано Кафаргамала, и тамо чесно сахрани, учинивши над њим плач велики. „И ко не би плакао, вели свети Златоуст, гледајући на то кротко јагње, камењем убијено и мртво!“

Након пак много година после тога, благочестива царица грчка Евдокија, супруга Теодосија Млађег,[8] дошавши у Јерусалим, она на месту где свети првомученик Стефан би убијен и земља обагрена чесном крвљу његовом, подиже прекрасну цркву у име његово,[9] а у част Христу Богу, коме слава вавек. Амин.

            _____________ 

НАПОМЕНЕ:

 1.   Јелинима су се називали Јевреји који су живели у разним земљама незнабожачког света и говорили на онда веома распрострањеном грчком језику; о празнику они су долазили у Јерусалим и подуже се задржавали у њему.

 2.  Д. А. 10, 1-11, 18.

3.  Све ове земље, некадашња посебна царства, касније су покорене од Римске царевине; оне су се налазиле између Каспијског мора и Персијског залива. Парћија – пространа земља на југоистоку од Каспијског мора; Мидија – западни део Ирана, јужно од Каспијског мора; Елам -земља иза Месопотамије, с оне стране Тигра.

4.   Киринеја – област горње Либије, поред северне обале Африке.

5,  Либертинци (латинска реч: слободни) – Јевреји; побеђени од Римљана у време ратовања с њима, нарочито од ПомпеЈа, 60 година пре Христа.

6,   Помпеј – знаменити римски војсковођа н завојевач; после пада Римске републике један од триумвира, управљао трећим делом државе.

7.  Гамалил – знаменити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском синедриону, поштован од свега народа, називан „славом закона“. По предању, њега и сина му Авива крстили свети апостоли Петар и Павле.

8,   Теодосије Други, или Млађи, царовао од 408-450. године.

9. Црква освећена 460. године; она била тако пространа, да је у њој могло стати до десет хиљада људи.