Васељенски патријарх Вартоломеј доспео је у центар светске пажње након давања аутокефалности Украјинској православној цркви. Ова одлука снажно је потресла православни свеш и довела до тога да Москва прекине односе са Цариградом. У седишту Патријаршије у Инстамбулу одговарао је на питања „Политике”о тој одлуци и њеним последицама за светско православље и СПЦ, Косову и Метохији, границама, нацијама и последицама глобализације и преламању светских интереса.

Ваша свесветости где је православље данас? Како видите вашу улогу као васељенског патријарха у томе?

Најпре желим да вам се захвалим на труду и бризи да посетите Васељенску патријаршију и да нам пружите могућност путем овог интервјуа да комуницирамо са благоверним свештенством и христољубивим српским народом.

Положај православља у савременом свету није другачији од оног какав је био у претходним временима, откако је све почело празником Педесетнице на Сиону. Данас можемо да имамо нове друштвене, научне и др. чињенице, али дати циљ и мисија Цркве нису се променили. Црква је лађа спасења и истине, како ју је открио Тројични Бог у свету. То је простор у коме се савршава преображај човека и постиже јединство са Богом. Црква је, укратко, царство Божије на земљи. Све оно што гледамо данас, што може да нас импресионира и изазове дивљење, попут филантропских, културних, друштвених, академских и развојних дела, колико год била или изгледала значајна, не престају да буду пратећа за основни циљ и предодређење цркве. И, наравно, она ничим не могу да замене онај главни и првобитни светотајински и сотириолошки (спасавајући) карактер наше православне цркве.

Што се тиче сада улоге Васељенске патријаршије у свету и православној цркви, уместо да развијем шири одговор, радије бих подстакао ваше добре читаоце да погледају црквену историју, свете каноне, наше светоотачко учење и свето предање и да се увере која је улога и одговорност васељенског и апостолског престола. Ми, смерни служитељи и настављачи апостола Андреја, не чинимо ништа више од онога што су нам у наслеђе оставили свети канони.

Да ли глобализација која релативизује вредности утиче на Православље, на његову суштину и континуитет?

Глобализација је феномен који савремени проучаваоци поистовећују углавном са модернизацијом и развојем. Неки теолози га постовећују са секуларизацијом. Ту се суштински ради о либерализацији свих савремених друштвених параметара, попут на пример економије, комуникације, културе, трговине, који без контроле и пореза циркулишу, без обзира на границе. Када се све то прими на месту које га је створило или га апсорбовало на свој начин, онда говоримо о идентитету народа, али уколико се све то истиче као идеал и намеће се другим народима, онда је реч о глобализацији. Глобализација се унутар цркве преображава у заједништво у Христу. Док глобализација, као што смо рекли, изгледа да има тежњу претварања свега у групу, насупрот њој, заједништво у цркви поштује и цени идентитет и посебне карактеристике сваког народа, као и сваке личности у њеној посебности и конкретности. Тако православна црква уопште, а наша Васељенска патријаршија посебно, немају за циљ да разноврсност дарова и народа васељене претворе у нешто хомогено и униформисано, којим би управљало једно начело и владао један менталитет, где би свако пратио конкретну цивилизацијску или националну линију. Наша црква поступа на основу слободе, љубави и јединства, у разноврсности харизми и специфичних карактеристика.

Међутим, то што ствара проблем у цркви, али и у нашем личном животу, јесте секуларизација која проистиче из глобализације. Савремени тренд секуларизације није ништа друго него један вид глобализације, која тежи да све разводни и да то примени на конкретне етничке или цивилизацијске идеологије. Када се то збива у простору цркве, тада је њена кохезија угрожена, али не и њено биће. Једна је ствар приступање неке нације православљу, а друга – схватање да црква представља искључиву својину неке нације или одређених нација. Поштовање и очување нашег идентитета јесте природно и нужно. Ограничавати пак Христа на конкретне националне оквире доводи коначно до одрицање од њега. Предлагати нацију уместо цркве, такође неизбежно води порицању бића цркве и њеног васељенског карактера.

У складу са тим, да ли сте размислили о томе колико ова одлука о давању аутокефалности Украјинској цркви може да утиче на страдање верника у тој земљи, и да је можда њоме православље изгубило више верника него што их је Васељенска патријаршија добила? Групи бивших расколника окупљених око Филарета Денисенка и Макарија Малетича Ви сте понудили не само опроштај, него и „награду” за њихово понашање.

Ако пођемо даље у прошлост, констатоваћемо да је било снажних и усклађених покушаја за осамостаљење кијевског народа, клира, монаштва и месне јерархије од црквеног руководства Московске патријаршије. Та настојања започела су још 1325. године, у време када је седиште Кијевске митрополије трајно пренето у Москву, што је забележено у историји и нико то не оспорава. Било је још доста покушаја за добијање аутокефалности, који на крају нису донели плода. Верујемо да Бог сваку ствар уређује у своје време. Тако је и за Украјину дошао Божји час.

Везано за питање да ли ће дарована аутокефалија напослетку помоћи теми јединства, уверени смо да је њено додељивање био неопходан предуслов. До јуче је највећи део украјинског народа био изван Цркве, што нас је болело. Због тога смо у прошлости улагали доста напора ради исцељења овог проблема. На пример, на нашу иницијативу били смо саставили мешовиту комисију са јерарсима из Васељенске патријаршије и Московске патријаршије, како бисмо пронашли решење. Коначно, ова комисија никада није почела свој рад, на одговорност Московске патријаршије, тако да је проблем постајао све већи. Појединци су, карактеришући друге расколницима, умиривали своју савест као да је све у реду. Уколико се, међутим, неки наш брат карактерише као схизматик или јеретик, а још више уколико се читав један народ, милиони људи, налази изван канонске Цркве, са расколом као разлогом – онда смо позвани, хитно и без икаквог кашњења, на духовну и апостолску будност, јер „када страда један уд, тада скупа страдају сви удови”.

За неке је постојање раскола у Украјини било добро оправдање да напусте овај благочестиви народ, одричући се своје одговорности пред Богом и историјом. За нас је, међутим, то био подстрек и позив од Бога да пронађемо спасоносна решења јединства, како бисмо поново укључили овај народ у освећујућу благодат цркве. Према томе, оно што смо учинили била је наша апостолска обавеза, а по узору на свете и богоносне оце васељенских сабора, који су непрестано стварали предуслове, уз примену безграничне црквене икономије, како би се у наручју цркве нашли они који су изван ње. Желео бих да у том духу сагледате и тему јединства. Не ради се о „награди” јерараха Филарета и Макарија, како сте навели у вашем питању. Питање Украјине не треба да сводимо на личности. Личности у неком тренутку напуштају овај свет.

Да се цела ствар тицала само и искључиво ових личности, будите сигурни да би црква другачије поступила. Данас, због љубави Христове и ради јединства цркве, овим личностима је признат само архијерејски чин, али не и положај који су заузимали. Могли бисмо говорити о васпостављању да је Васељенска патријаршија прихватила Филарета као патријарха, а Макарија као лвовског митрополита. Али, то се није десило.

Тему Украјине, дакле, треба да сагледамо заокружено, еклисиолошки (црквено) и сотириолошки (спасењски). Излечење проблема има предност у односу на личности и националне интересе. Данас целокупни православни народ Украјине припада каноничности. Сада постоји предуслов јединства и учешћа у заједничкој Чаши, а ако неки то не прихватају, треба да се упитају ко цепа јединство.

Поједини гледају на Ваш потез као пастирски надахнут, а други опет као израз властољубља и интереса. Јесте ли узели у обзир рањено духовно ткиво источне Европе после периода комунизма и да ли у вашем деловању има империјалних америчких идеја? Каже се да сте јавно у присуству свих поглавара православних цркава пре свега неколико година обећали да се нећете мешати у црквене проблеме Украјине јер је то унутрашње питање Руске цркве. Од водећих теолога Цариграда учили смо да примат Цариграда не подразумева пирамидалну структуру цркве него симфонију једног и многих, сходно 34. канону Св. Апостола, који каже први не ради ништа без сабора.

И ми пратимо, колико нам допуштају наше многе обавезе, разне вести о Украјинском питању, и врло често осећамо тугу због дезинформација и фалсификовања истине. Упркос томе, верујемо да Истина на крају побеђује. Она преовлада и сија. Током времена показаће се намере мајке цркве и мене лично, а које су биле чисто еклисиолошке, канонске и сотириолошке. Свакако, ту нема ничег од теме наметања власти или испољавања амбиција нити, чак и горе, „грубог кршења канонског права”, како наводите у вашем питању. Украјина је задобила своју аутокефалност. Нити је Васељенској патријаршији, нити Васељенском патријарху, ишта више додато. Није постојао никакав мотив користољубља или прикривене користи. Ми смо напросто извршили своју црквену обавезу. Благодат Божија нас је удостојила да служимо на месту првога у православљу већ скоро тридесет година. Од сада па надаље не очекујемо ништа што је људско или светско. Свакодневно призивам благодат и милост Божију у нашем животу и животу наше цркве. Према томе, не стоји оно што се пише или говори о амбицијама и интервенцији власти. Такође, наравно да није било притисака од конкретних држава за аутокефалију Украјине. Дужан сам, међутим, да вас уверим да је један већи број челника држава честитао Васељенској патријаршији на овој одлуци. Једни писмима, а други јавним изјавама. Када нека држава хвали неку одлуку Васељенске патријаршије, не значи да је та држава утицала на ту одлуку. Наша Црква функционише слободно, растерећена од спољашњих уплива и световних притисака.

Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле. Поред тога што Москва за тридесет година није успела ништа да учини, осим да увећа јаз унутар украјинског народа, имамо и новонастале околности у Украјини после заузимања Крима 2014. године. Напоредо с тим, имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности. А најосновније је то да су постојале молбе митрополита Филарета и Макарија да се поново испитају њихови случајеви. Тако нешто се много пута дешавало и канонски је дефинисано као апелација. Сваки православни епископ коме суди његова црква, а који сматра да му је нанета неправда, има право, на основу светих канона 9 и 17 Четвртог васељенског сабора да апелује на Васељенску патријаршију и да затражи поновно испитивање његовог случаја. Када потом Васељенска патријаршија синодски испита одлуке које су донете против ових епископа, она не „интервенише грубо” у границе друге цркве, како неки тврде, него врши оно што јој налажу свети канони. Уколико погледате у нашу црквену историју, пронаћи ћете безброј примера таквих случајева архијерејâ и других клирика, који су сматрали да им је нанета неправда од њихових помесних сабора те су прибегли Васељенској патријаршији. Проучавање и решење украјинског питања учињено је и на основу те чињенице да постоји право на апелацију.

Свакако, имамо у виду и 34. канон Светих апостола, али овај канон се односи на епископе било ког народа, који треба да признају првога као своју главу и да не чине ништа без његовог знања а, истовремено, први у сваком народу да не чини ништа без знања својих епископа. Овај канон обезбеђује јединство и слогу у месној цркви. То није канон који се тиче односа помесних цркава, него унутрашњег управљања једне помесне цркве. Према томе, он се не тиче односа васељенског патријарха са осталим црквама. Ове односе и положај цариградског архиепископа у православној цркви дефинисао је Трећи васељенски сабор и усталио  Четврти васељенски сабор у Халкидону. Познаваоци канонског права и проучаваоци светих канона врло добро знају који је положај и одговорност сваког васељенског патријарха у православној цркви.

Недавно је Васељенска патријаршија објавила документа по којима испада да одлуком из 1686. године ондашња Цариградска црква није доделила територију данашње Украјине Московској патријаршији него само право рукополагања кијевског митрополита. Тај документ је био права новина јер се први пут чуло да Цариград располаже каквим-таквим канонским аргументом. У конфузији у Украјини стоји питање: да ли чињеница да Москви никада није дат Томос у вези са Украјином може да надомести 300 година пастирске бриге Московске патријаршије о тој земљи?

Чињеница је да не постоји неки канонски текст, тј. неки патријарашки Томос или патријарашки и синодски Акт којим се Кијевска митрополија уступа Московској патријаршији. Документи су више него јасни, а посланице патријарха Дионисија, које су послате 1686, не могу бити јасније. Они не само да не уступају Кијевску митрополију Московској патријаршији него, штавише, постављају као базични предуслов да сваки кијевски поглавар настави да помиње Цариградског патријарха, као своје канонско начело. Ко год има елементарно еклисиолошко (црквено) и канонско знање разумеће да није било могуће уступити Кијевску митрополију Московској патријаршији, а да Кијевски митрополит настави да помиње Цариградског патријарха. Нажалост, Московска патријаршија је једнострано укинула овај споразум. Прекинула је спомињање цариградског патријарха, због тога што је знала да је то видљиви знак канонске јурисдикцијске упућености Кијевске митрополије на Цариград. Такође, познато је да су пре слања писама патријарха Дионисија наша руска браћа покушали да хиротонишу кијевске митрополите, али су сваки пут наилазили на реакције клира и народа Мале Русије, који нипошто није желео да буде подведен под Москву. Штавише, московски патријарх Никон (1652-1658) је противканонски био присвојио титулу патријарха Велике и Мале Русије и Белорусије што је чињеница која доказује експанзионистички дух који је њима био овладао.

Међутим, документи из 1686. године нису први канонски текстови које је Васељенска патријаршија изнела на видело, како тврдите у вашем питању. Ако погледате Томос којим је 1924. године додељена аутокефалија Цркви Пољске, констатоваћете у њему посебан осврт на Кијевску митрополију. У том Томосу Пољској цркви конкретно пише да одвајање Кијевске митрополије и њено припајање Цркви Москве није било учињено сагласно канонским одредбама. То ће рећи да Васељенска патријаршрија ни после 238 година није престала да указује на ово антиканонско заузимање Кијевске митрополије од стране Московске патријаршије.

Свакако, тај режим је био на снази више од 300 година, али то не значи да се каноничност повратила. Не постоји неки канон који би нам рекао да се грех или антиканоничност са проласком година исцељују и прелазе каноничност. Колико нам је познато, „оно што је отпочетка непостојеће не може бити потврђено проласком времена”.

Има оних који тврде да је Васељенска патријаршија, ушавши у туђу црквену диецезу, доделила аутокефалију. Да ли Цариградска црква има право или привилегију да самовољно интервенише где хоће, посебно на територији других цркава? Зашто, у овом случају, аутокефалија није дата након споразума са осталим православним црквама?

На основу оног што смо претходно рекли, разумете да ми нисмо крочили на тле туђе црквене области. Ми смо Московском патријарху уступили дозволу да хиротонише Кијевског митрополита, али и то са конкретним предусловима које руска страна није поштовала. Васељенска патријаршија никада у својој историји није чинила упаде и интервенције изван својих граница. Немамо експанзионистичке тежње. Препоручујем вам да проучите црквену историју од Четвртог васељенског сабора па надаље. Уверићете се да се Црква Цариграда стално умањује и сужава. Истовремено, читајте одлуке Сабора који се збио у храму Богородице Утешитељке овде у Цариграду 1593. године. Овај Сабор је одредио границе тада новоосноване Московске патријаршије. Проучите да ли су те границе, које су Свети Оци одредили, истоветне са данашњим границама сестринске Руске Цркве. Стога, овде се поставља питање: Да ли свака црква може својевољно да шири своје границе и то на штету неке друге цркве?

Ми, као Васељенска патријаршија, нисмо учинили никакав уплив. Као што смо претходно навели, питање Украјине је дуго трајало. Мајка црква није изненада одлучила да се позабави некаквим непостојећим проблемом. То што је појединцима постала блиска идеја раскола, и што су били незаинтересовани за огромни постојећи црквени проблем, нас није ослободило одговорности за његово решавање.

Што се тиче доделе аутокефалије у договору са осталим православним црквама, до тога није дошло зато што то не представља предање у нашој цркви. Сви Томоси о аутокефалији који су додељени новооснованим аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране и Прешова) додељени су од стране Васељенске патријаршије, и томе није претходило никакво договарање и некаква сарадња на свеправославном нивоу. И заиста изазива чуђење да се цркве, које су добиле свој Томос о аутокефалији само потписом цариградског патријарха, данас питају како је могуће да Васељенска патријаршија једнострано додељује Томос о аутокефалности Украјини. Одговор је јасан: на исти начин и истом процедуром како је доделила црквену независност и осталим новооснованим Црквама.

Познато вам је да је Сабор СПЦ изјавио да неће ступити у општење са Филаретом Денисенком и Макаријем Малетичем. После добијања аутокефалности још се не види да су се две расколничке групе у Украјини ујединиле, него се и даље сукобљавају, Филарет је задржао титулу Патријарха?

Да ли сте имали право да црквену казну скинете или ублажујете те да примите у општење расколнике које су осудили неки други епископи?

Не постоје више расколници у Украјини, јер их је црква васпоставила. И ми сматрамо за велики благослов благодати Свесветога духа то што су толики милиони људи поново ступили у канонску Цркву. Уколико погледате акта Васељенских сабора видећете да то што је Цариградска црква учинила није неки нови чин без преседана. Подвиг и брига наших отаца била је у томе да увек стварају предуслове за јединство цркве и повратак у цркву. Имајући пред собом најгоре датости, настојали су да изведу најбоље резултате. Везано за питање, да ли смо могли да урадимо ово васпостављање, одговарам вам директно: наравно да смо могли, с обзиром на то да нису постојале догматске разлике. Већ смо се раније позвали на каноне, 9. и 17. ИВ Васељенског сабора, који дају право васељенском патријарху да се стара о таквим темама. То право, или бољерећи, ту велику црквену одговорност нисмо открили ми, него смо је примили. А свети оци који су је установили, добро су знали зашто су то учинили.

Што се тиче Филарета, црква га препознаје као бившег митрополита Кијева. У унутрашње ствари Украјинске цркве сада не желимо да интервенишемо, уколико то не буде затражено од нас. Према томе, за нас постоји бивши митрополит Филарет. Патријарх кијевски не постоји, нити је икада постојао. Но, и даље верујем да на ово питање не треба да гледамо кроз личности. Филарет није цела Украјина.

Многи сматрају да текст Томоса о аутокефалији Украјинске цркве није прихватљив због теолошких идеја и конструкција у њему, посебно оне која каже да сте глава цркве управо Ви? Некако се формира јавно мњење да сте против Словена. Уколико сте изјавили „да наша браћа Словени не прихватају вођство наше Цркве”, шта сте под тиме мислили?

У свести православне цркве не постоји „источни папа”, а свакако ни у нашој мисли и смерном служењу. Сваки васељенски патријарх служи, не једнострано и самовољно, него сарађујући и саодлучујући са Светим синодом. Међутим, стоји чињеница да су Васељенски сабори дали Цариградској цркви неке одговорности и обавезе које немају друге цркве. А то је наложено мајци Цркви од, не само једног Васељенског сабора, и од не само једног канона. Према томе, не ради се о стицају околности или случаја у контексту ондашњих времена. Има много светих канона и пуно одлука Васељенскох и помесних Сабора који потрврђују ове привилегије. Ову стварност ми не можемо да променимо, нити имамо такво право. Те привилегије Васељенске патријаршије нису повезане са неком световном влашћу, него са духовним служењем и одговорнишћу. Ради се о узвишеном, црквеном и духовном делу. Имајући искуство служења на патријарашком Престолу током скоро три деценије, могу да вас уверим да је првенство које има сваки цариградски архиепископ у ствари крст.

Словенске народе волим и ценим њихову побожност и веру. То да неки од њих не прихватају улогу вођства мајке цркве јесте једна чињеница. Но, то њихово негирање не утиче на нашу љубав према њима. Ми их волимо и наставићемо да их волимо. Не заборавите да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалији Украјинцима који су један словенски народ. Не бисмо им дали такву привилегију да их не волимо. Осим тога, словенски народ је према нама много пута показао своју љубав и поштовање.

Томос који је додељен Украјини није, такође, текст који је састављен да би потврдио привилегије цариградског архиепископа. Напротив, ради се о једном канонском и техничком тексту, који прати предање мајке цркве. У Томосу Украјинској цркви није записано ништа што већ не садрже у други Томоси. То што наводите да стоји, да је „цариградски патријарх глава Цркве”, већ је написано управо и у Томосу који је дат Москви 1590. године. Многи елементи, такође, из Томоса Украјинској цркви, постоје и у Томосу о аутокефалији Српске цркве. Према томе, не ради се о новом тексту. Напросто, они стари су добијали Томос и благодарили Богу, немајући никакву тешкоћу да прихвате да православна црква има првога (примуса). Данас поједини тумаче украјински Томос издвојено и без добре намере. Уосталом, тај текст не представља неки страни или нови текст у поређењу са Томосима осталих аутокефалних цркава. Постоји јединство, повезаност и континуитет. Тако функционише Васељенска патријаршија.

Историјски гледано, каже се да су аутокефалије даване само оним територијама које су биле саставни део Васељенске патријаршије. Да ли је то тачно? Поред тога, сме ли због свега овога државна граница и политичка структура бити мерило верског одређења и црквене јурисдикције?

Као што смо претходно навели, све признате аутокефалне цркве примиле су своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, не због тога што су оне припадале некада њеној јурисдикцији, него због тога што се Црква Цариграда, на основу светих канона, стара и има право да, преко својих граница, разматра питања других локалних цркава. То што се говори да свака локална црква може да дâ аутокефалију некој територијалној области у својој јурисдикцији нема канонско покриће, и таква тактика никада није заживела у свести и пракси православне цркве. Очигледно, то неки говоре желећи да умање улогу Васељенске патријаршије. То, међутим, не изражава црквену стварност. Грузијска патријаршија, на пример, никада није била у нашој јурисдикцији. Ипак, она је од Цариграда примила аутокефалију и патријаршијско звање.

По питању геополитичких промена и територијалних граница као и тога у којој мери оне утичу на црквене одлуке, пракса цркве нас учи да те промене предодређују њене одлуке, али, треба признати – понекад утичу на њих. Конкретније, један од предуслова за давање аутокефалије јесте и настанак државе. Међутим, то не значи да се аутокефалија одмах даје тамо где је настала држава. Траже се и други услови и друге канонске и црквене претпоставке. Српска црква је стекла своју аутокефалију када је задобила и географски државни ентитет па је вожд Србије 1879. године, скупа са помесном јерархијом, затражио своју црквену независност од Васељенске патријаршије. Србија је, међутим, имала и све друге црквене и духовне предуслове за тако нешто, и стекла је своју аутокефалију од Васељенске патријаршије, али не само због своје државне структуре и њеног оснивања.

СПЦ је суочена са низом граница у оквиру њене јурисдикције - Црна Гора,Северна Македонија, пише се о проблемима у Словенији. Пита Вас Милутин Станчић, верник православне Охридске архиепископије која је под СПЦ: „Да ли намеравате да прекршите Томос који сте издали СПЦ и одлучите да црква у Македонији не буде у њеној јурисдикцији?“

Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. Свакако, колико нам је познато, многе  владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.

У вези са објављеним вестима о Словенији, које су дошле до нас, веома жалимо, јер и оне служе конкретним интересима. Подстичемо заинтересоване да прочитају Томос о аутокефалији Украјине како би се уверили да новооснована аутокефална Црква Украјине нема никаквог канонског права над Украјинцима изван украјинске државе. Верници Украјинци који се налазе на просторима основаних и признатих цркава потпадају под месне епископе, а Украјинци дијаспоре, сходно 28. канону Четвртог васељенског сабора припадају Васељенској патријаршији. Тако, Украјинци Пољске припадају блажењејшем брату г. Сави и, према томе, Украјинци Словеније поптадају под месног епископа Српске патријаршије. Новооснована Црква Украјине ни у ком случају не може да шаље епископе изван својих граница. Према томе, то што је објављено везано за Словенију је лаж.

Срби су сопственом крвљу и вером саградили манастире на КиМ

 Васељенска патријаршија и лично ја, апсолутно смо против уништавања било ког богослужбеног простора било које религије.  Наравно, за православни народ, али и за јеврејску синагогоу или муслиманску џамију, рушти, скранвити – неприхватљиво је јер се у тим просторима слави Бог који је један – нема много богова. Ја сам посетио неколико манастира на Косову и Метохији, Грачаницу, Дечане који су међу најлепшим манастирима са великом историјом, који су саграђени сопственом крвљу и вером православних Срба. То је један драгоцени део  цивилизације и побожности српског народа. Уништење ових храмова јесте скрнављење цивилизације целог човечанства, Унеско их је уврстио у светску баштину. Камо среће када бисмо имали могућности  да и материјално помогнемо обнову тих светиња, али свакако учествујемо у дубоком незадовољству и негодовању наше браће Срба. Похваљујем и истичем побожност српског народа, јер сам имао прилике да је ближе доживим. Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, на позив патријарха Иринеја, јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве. Када ме питају да ли ћу ићи, кажем: пошто ме је патријарх позвао, ићи ћу са задовољством.

Извор: "Политика"