Један од вас каже: не треба. Не треба, вели, због тога што постоји веровање, да ће болесник умрети ако се причести. Други каже: треба, јер је грешно да хришћанин оде из овога света непричешћен.

Лудо је мислити да болесник мора умрети чим се причести. Многи живи примери показују супротно. Ја сам лично присуствовао причешћивању неких тешких болесника, за које се држало да ће сигурно умрети. Они су живи и данас. Ако болесници од причешћа умиру, онда би било логично мислити, да и здрави од причешћа постају болесни. А то је безумље и богохулство. Догоди ли се да неки болесник умре после причешћа, није умро од причешћа него од болети. Таква му је судба од Бога.

Разуман човек помишља на смрт и док је здрав, а камо ли кад је болестан. У овом царству умирања ништа није вероватније од смрти. Рекао је Бог здравоме богаташу, који је смишљао далеке планове о свом богаћењу: Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе, а што си сабирао чије ће бити?

Кад болесник умре, онда се горко каје онај ко му је ускратио причешће. У једном граду разболео се човек. Чуо свештеник, па дошао и понудио се, да га исповеди и причести. Жена одбије говорећи: Није на смрт, оче, није! – Свештеник се врати. Те ноћи умре болесник. Тада жена почне јадиковати: Тешко мени, зашто не дадох да се причести!

Или зар не знате, браћо, да причешће вреди човеку колико све даће?

Мир вам од Бога.

Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, писмо 38.