Приложио си ми уз писмо једну женску слику, која се у народу растура под именом Свете Богородице. Слика представља једну младу, веселу жену, са испуштеном косом преко рамена, са лицем дебелим, са уснама крмезовим, са хаљинама шареним. Без детета на рукама. И сам си увидео, да је то неправославни лик Богомајке али питаш: по чему ће човек лако познати православни лик њен?

Најбржи знак распознавања православне иконе Богородичине јесу три звезде: једна над челом, друга на десном рамену, а трећа на левом рамену. Те три звезде означавају девственост Деве Марије пре порођаја, при порођају и по порођају.

Па онда боје одела. Као правило, одело Богомајке слика се у три главне боје: у златној, црвеној, и плавој. Доња хаљина је плава а горња црвена, обе проткане и украшене златом. Златна боја означава бесмртност, црвена – славу и господство, а плава – небеса. Што значи: обучена у бесмртну славу на небесима – она, негдашња страдалница и слушкиња Господња на земљи.

Лице Свете Богородице на православним иконама никад није пуно и округло но дугуљасто и осредње мршаво. Очи велике и замишљене. Тиха сета, готова на утешан осмејак; сета због невоља у свету, а осмејак због поуздања у Бога Утешитеља. Но и сета и осмех уздржани, и све уздржано, све подвлашћено духу. То је лице победнице, која је преживела све горчине бола и јада, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Коса јој је увек потпуно скривена. За лице Богородице никад се не каже, да је природно лепо. Оно је такво, да отклања сваку помисао на телесност. Оно је натприродне лепоте, која се не показује друкчије него кроз светост. Оно обраћа мисли гледаоца на узвишену духовну стварност и красоту душе.

Глава Богоматере благо је нагнута према младенцу Христу, кога она држи на прсима. Тај благи наклон означава покорност вољи Божијој у свему, што је она некад и речима исказала благовеснику Гаврилу говорећи: ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој. Још означава признање већим од себе Онога, кога она држи на рукама.

На православним иконама Богомати се сасвим ретко слика без детета Исуса. А кад се слика сама, она се замишља од уметника као мати бола испод крста, са рукама скрштеним и главом обореном, понекад још са символичним мачевима управљеним на њено срце. Но, срце се никад не слика да се види. Најчешћа је пак њена икона са Сином на руци. Она се и јавила у свету због Сина. Њена мисија у свету била је у њеноме Сину. Да никад нико не гледа у њој жену, но увек за увек мајку. Она представља најузвишеније, најчистије и најсветије материнство од краја до краја времена. Она је Мати Господа нашега Исуса Христа, али је она и наша мати, утешитељница и брза помоћница. – Нека би и теби она била навек утеха и помоћ.

Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 64. писмо