Из Вашег писма разумео сам, да сте Ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици допуштеним.

– Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!

Видите ли, колики је бездан између Ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви би желели пронаћи неку нарочиту вештину, којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви бисте хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства, и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као „простачког“ чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза, када се и друкчије мислило. Али искуство их је научило, да је и заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. – Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници, који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљена напише то што је било на његову штету.

Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јн. 11,48) а пред Римљанином Пилатом, да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јн. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове.

Мир Вам и здравље од Господа.

Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 74. писмо