header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Симеон М.: Одговор „Акакијевцима“ (фото-видео) Штампај Е-пошта
среда, 27 март 2019

 ЈОШ О ДУХОВНОЈ ДНК ДУХОВНИХ ЧЕДА И УНУЧИЋА РУСКОГ ЗИЛОТСКОГ СОДОМА

        Афинитет (affinitas, сродност, склоност, сличност) је одређен природом, генетски. Духовни афинитет одређен је духовном нарави. Управо због своје природе, пчела има афинитет за цвет, а мува за објекте другачијег мириса. Овај текст намењен је збуњеним пчелицама, дезоријентисаним радијацијом лажи. Не црним мувама које су своју духовну ДНК саме изабрале по своме природном афинитету, и свесно је модификовале у руском зилотском содому, а сада зује фреквенцијом матице и окупљају пчеле око себе. Зато, залутале пчелице нека читају. А муве, нека одзује.

Истински псеудоправославни лицемери из Акакијеве СИПЦ, одговарајући на трактат који се тицао њихове лицемерне хомофобије (овде:), дефинитивно су показали да воде информативно-пропагандни рат против српског православног народа. Иако подржани духовном логистиком свога оца (лажи), али будући без довољних когнитивних капацитета да лажи умешно презентирају (ко хоће да успешно лаже мора да има добро памћење и конструктивну визију целокупног мозаика), нису успели у патетичном покушају да још једном пљуну у Богом даровани разум српских православних људи. Уместо тога, успели су да покажу да су лицемери на много нивоа – не само на моралном, који се тиче њихове духовне афилијације са содомом, и страсне заљубљености у лаж, него и на канонском, па чак и догматском. Слава Господу, Који када кажњава најпре одузима разум, и на томе – значи да је Његова милост близу. И њима, и нама због чијих је греха њих и пустио на нас.

Па пошто су показали вољу да полемишу историјским чињеницама, и наставили да лаге (овде:), нећемо им остати дужни – „Војујте на мадијанце и бијте их, јер они војују на вас обманом“ (4.Мојсијева 25.18). Намера је била да се каже само о аспекту хомофобног лицемерја, али сада ћемо осветлити и друге рупе катакомбног лавиринта њихове хипокризије. А како то лицемерје има димензије различите од свега што је забележено у историји Цркве, завређује и посебан назив – лИПЦемерје.

 

Липцемерје прво. Акакијеви фарисеји нашли су се „изненађени и увређени“ што је текст о њима објављен у првој седмици Великог Поста („погледај, шта чине у суботу што није дозвољено!“). Наравно, не знају да „сваки српски дан је мегдан, где се води борба између истине и лажи“ (Владика Николај). И неуки у истини Цркве, не појме да баш ти дани непосредно претходе Тријумфу Православља, и победи над сваком антицрквеном лажи (од којих су најновија они). Односно, да су то по преимућству симболични дани победне борбе за истину и веру – наше је да победимо лаж у себи, и колико можемо око себе, а Победитељ смрти ће, ускоро, победити и остала зла. Липцемери фарисејски апелују на пост, тиховање и кајање за личне грехе, као да је то важније од покајања за содомитски раскол у коме труну, и проповедајући га многе вуку са собом у смрт. Они усиљено посте и кају се већ деценијама, а од тога „подвига“ њихова лаж је само већа и грђа.

И још, не схватају да је текст о њима само практични продужетак молитве свих православних Срба: „И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога“.

 

Липцемерје друго. Наричу: „Безбожничка клевета нових исповедника Русије, истинских бораца за веру!“, „најнижа могућа дискредитација СИПЦ!“, па уместо да покушају да се обрачунају са чињеницама, они се безуспешно труде да се домисле ко је „аутор пасквиле“ („ништа ми више није било јасно“) и линчују поштара („одговор хомофобним зилотима: ко другоме јаму копа...). Од блуда епископа, горе зло је оправдавање зла – зато је речено да се блуд епископа прикрије мантијом (Евергетинос). Иначе, анонимни аутор – на чију душу нека иде грех свлачења Акакијеве мантије са слике содомског блуда лажних епископа – нема везе ни са уредништвом, ни са кружоком сајта „Борба за веру“. А није ни хомофоб – можда зато што је на свом путешествију у Цркви сретао много људи са хомосексуалним склоностима (тачније, они су пресретали њега), и практично једино они су му показивали љубазност, пажњу, поштовање и извесни интерес за његову неинспиративну личност.

 

Липцемерје треће. Рекламирајући себе као „препорођени и обновљени канонски епископат“ Српске Цркве, тврде како је текст „напад на СИПЦ фокусиран на сатанизацију њеног апостолског прејемства“. На самом делу, речени „препород“ (ре-ген-ерацију) су свесно изабрали и учинили они сами, и сатанизам који је у њиховим духовним генима управо су они донели у Србију и данас расејавају тај содомски ГМО кукољ по њој. Њихово „апостолско прејемство“ је сатанизовано у оној мери у којој су били демонизовани њихови духовни оци и ђедови - „прејемници“ апостола. А српски зилоти сами, „обновљени“ су у истој мери, мери древне змије која је сколутана у њиховој духовној ДНК.

 

Липцемерје четврто. Акакије и његови зилоти фари(пц)сејства тврде да су верзије биографија руских епископа содомо-гоморских „преузете из добро познатог оперативног материјала којим су се НКВД (ФСБ) и МП служиле како би дискредитовали ИПЦ у Русији“. Па уместо њих, дају своје „аутентичне“ верзије. Пошто тај „оперативни материјал“ и персонал КГБ агентуре није баш тако добро познат у Србији, додатно ћемо га осветлити. И показати између којих редова у лакираним биографијама се стидљиво крије невидљиви праотац акакијеваца, видљив у ишчадијима својим.

А, пре свега, скренућемо пажњу на основно безумље апологета. Како то да тајне службе не подижу такве лажне  оптужбе, кад су већ тако ефектне, нпр. на Акакија? Или на владику Артемија? Или на владику Амфилохија? Одговор је јасан – у тајним службама нису дебили (попут зило-фарисеја), него људи који користе интелигенцију (зато „intelligence“), и баратају са реалним и доказивим материјалом. И, по тактичкој потреби службе, само фотографишу, распламсавају или гасе ватре које су безбедносно интересантне личности саме запалиле.

Истина, постоје и операције под лажном заставом (false flag), али баш Акакијанци су тога парадигма – оригинално су носили мртвачку главу (аутентична пиратска симболика, која уједно и показује духовну суштину као упозоравајућа етикета отрова на хлебу њиховог псеудоправославља), а сада оперишу под заставом светосавља.

 

Липцемерје пето. Лазар Јосифович (да поменемо и заслужног оца, чија се личност вероватно из разлога широко распрострањеног антисемитизма у руском свету потпуно прећуткује у биографијама) Журбенко је, тврди Акакије, НКВД-ом, ФСБ-ом и МП-ом „оклеветани исповедник“. Врло индикативно је, ипак, како се у њиховом одговору потпуно игнорише сведочанство живог сведока, Т.Н. Орлове (кћери епископа дисидентске Руске Заграничне Цркве Антонија Орлова, потомка древног и славног племићког рода), која се не може оптужити за сарадњу са ФСБ и МП, а ни за бешчашће. Она је пред многим сведоцима, више пута и јавно посведочила: 1990. у дому свога оца, који је примио госте изРусије и сместио их у њену собу без њеног знања о томе, ненајављено се вративши кући са пута, затекла је владику Лазара и његовог келејника, тада јеромонаха Венијамина (убрзо после епископа), у содомитском акту.

После тога је њу дотични Венијамин убеђивао како је она то „погрешно видела“, и да је била само у питању „масажа, што је предањски обичај код руских монаха“

 Image

Епископ Венијамин Русаленко, келејник Лазара Журбенка , у тренуцима опуштања

Занимљиво је да Акакије ником у Србији не прича о том благочестивом предању, тим пре што је то предање епископа полагањем чијих светих руку, монашкој масажи вичних, на сопствену главу сам примио је апостолско прејемство. Зашто Акакије не предаје оно што је сам примио, и не учи даље онако како је сам научен?

 

Липцемерје шесто. На страну многа друга анегдотална сведочанства са разних страна о моралним и канонским неадекватностима „исповедника“ Лазара Журбенка из раних фаза његове катакомбне каријере. Поента лицемерја СИПЦ (СИП црквеници - „сипци“, у даљем тексту) у теми „НКВД и ФСБ клевета!“ огледа се и у следећем.

О Лазаревом служењу у време СССР клирик катакомбног архиепископа Антонија Голинског сведочи: "Када га је КГБ затицао заједно са народом, он је излазио и показивао документа, после чега је КГБ говорио: „То је наш човек". А када је КГБ затицала наше људе и свештенике, смештали су их у затвор и логоре "  После чега је Журбенко добио надимак "разоритељ" или "гробар катакомби".

Да лицемерје буде гротескније - о томе пише сам Владимир Мос, данас члан СИПЦ.

 

Липцемерје седмо. Сипци наводе пар примера катакомбних стараца који су својим чедима завештали да се после њихове смрти „духовно напасају“ код о. Лазара. Али прећуткују знатно више драматичних примера најауторитативнијих катакомбних духовника који су одбили да имају било какво општење са Лазаром, и свима завештали да беже од њега. Ту су, осим Епифанија Чернова (духовног сина Теофана Полтавског): архиепископ Антоније Голински (аутор чувене књиге о Исусовој молитви „Пут умног делања“ - три пута одбио Лазарев захтев да га рукоположи), епископ Серафим Поздјејев („изгнао га са скандалом, обличивши га у содомском греху“), епископи Теодосије Бахметјев, Венијамин Фролов и Варнава Бељајев (сви одбили да се сретну с њим), свештеник Никита Лехан (којег је Лазар слагао рекавши како га је рукоположио владика Теодосије), свештеник Михаил Рождественски (рекао: „Ја њега свештеником не сматрам“, и оставио завет својој духовној деци: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“), и стари архимандрит а затим и епископ Гуриј Павлов („Лазар је сатана!“)... У наше време, епископ који је рукоположио Лазара, Варнава Прокофјев, уверивши се у стање у Русији, на Сабору РПЦЗ (1993.) изјавио је: „Катакомбна црква архиепископа Лазара је блеф. Праве катакомбне парохије су дубоко скривене.“

Ипак, будући да „тајне службе нису нашле никакав компромитујући материјал везан за архиепископа Лазара“, није чудо што обавештајно и интелектуално лимитирани сипци не могу да га „нађу“ ни до данас.

 

Липцемерје осмо. Липцемери одговарају: „У сваком случају, овакве клевете ни до сада нису успеле да умање значај Лазара Журбенка као катакомбног исповедника и борца за препород истинског православља у Русији“.

Акакије, који у својој црквеној каријери успешно спаљује мостове за собом, и умове људи пред собом, још није успео да спали библиотеке. Па тако, у књизи коју је сам он пре десетак година издао и препоручио као „капитално дело које ће, надамо се, бити на корист свакој истинољубивој души“ (Летопис велике битке, Владимир Мос), читамо: „РПЦЗ је несрећно изабрала Лазара Журбенка за свог представника у Русији. Лоша репутација епископа Лазара довела је до раскола између РПЦЗ и других грана Катакомбне Цркве“.

 

Липцемерје девето. Акакије, сипци, рипци, и остали дрипци, одвојили су се од јерархије својих званичних цркава, наводно, због јереси, и зато јер у њима нема дејствених благодатних тајни. За Акакија, Лазара, и њихове сипц-овце и рипц-овце МП се од 1927. налази  у јереси сергијанизма. Зато, Лазар је установио чин пријема клирика из МП, у којем се исповеда овако: „Одбацујем патријаршијско сергијанско предање као лажно. Сматрам да је за православног човека примање „тајни“ јеретика, чак и у опасности телесне смрти, смртоносно опасно за спасење душе. Приступање тајнама МП исповедам делом греховним и безусловно душепогубним“.

А, пре тога, „борац за препород истинског православља у Русији“, Лазар Ж, „препородио“ га је овако. Будући прогнан од горе поменутих катакомбних епископа, он објављује да је катакомбна јерархија потпуно престала да постоји у СССР средином шездесетих година (иако савремени црквени историчари набрајају најмање 15-ак катакомбних епископа који су преживели до седамдесетих-осамдесетих година 20. века). Па, по благослову свог „заочно-заграничног“ духовника-епископа Леонтија Филиповича, из катакомбне цркве прелази у МП, е да би тамо добио рукоположење од епископа Венијамина Новицког.

То је било годину дана након што је МП званично ступила у интеркомунију са римокатолицима (са богословским образложењем: „с обзиром на то да имамо заједничку веру са њима по питању Светих тајни“), и само неколико недеља након што је Никодим Ротов на служби у Ватикану демонстративно причестио римокатоличке клирике. И након што је Синод РПЦЗ о томе објавио: „Улазећи у општење са инославнима, МП и сама постаје судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну.“

Венијамин Новицки сво време био је „сергијански“ клирик, а епископску хиротонију је добио по благослову самог митрополита Сергија, из руку тројице украјинских епископа. Од којих је један био Поликарп Сикорски, први митрополит Украјинске Аутокефалне ПЦ која данас торжествује, познатији по томе што је одбијао да кади Казанску икону Богородице, „јер је москаљска“ (аналогон Мираша Дедеића).

Тако и такво је Лазар примио „канонско прејемство и духовно наслеђе“ од Цркве „пре бољшевичке револуције“, које је предао Акакију, а он Србима.

 

Липцемерје десето. После пар година служења у МП Лазар, добивши потребно, враћа се у катакомбну цркву, у нову мисију. Црквени историчар В.Кирилов сведочи да је Лазар био осумњичен за нестанак неких црквених утвари и да је покренут истражни поступак, после чега је побегао из епархије, а епископ га након бекства ставио под забрану свештенослужења. Године 1974. Лазар се јавио чувеном катакомбном свештенику Никити Лехану и представио се као катакомбни јеромонах, рукоположен катакомбним владиком Теодосијем (Бахметјевим). О.Никита га је примио, и Лазар је почео да служи, док га није препознала жена која је била парохијанка у епархији МП где је Лазар рукоположен (у далеком Сибиру). Она је рекла ко је рукоположио Лазара, као и да је после нестанка црквених утвари и Лазар одатле нестао, после чега је он поново морао да веселим ногама настави апостолску мисију на трећем месту.

После више година, Лазар у официјелном писму митрополиту Виталију (РПЦЗ) изјављује: „Ја никад нисам био сергијанац“.

 

Липцемерје једанаесто. И ту долазимо до догматског нивоа Акакијевог лицемерја (догматика је написана на последњем листу етике). Ако је Лазар био у свесном општењу са јеретицима сергијанцима, од њих примио свештенство, а после тога исповедио да никад није био сергијанац, значи да је он (не прост лажов него) непокајани јеретик (не каје се пошто нема за шта да се каје).

То значи и да је Акакије такође примио прејемство од непокајаног јеретика. И будући да се никад није кајао за општење у јеретичким тајнама, сам је не само расколник, него и криптојеретик. Quod erat demonstrandum.

Акакије криптојеретик и откривене главе лицемер, Лазарево „безусловно душепогубно“ рукоположење и службу у МП, у време званичне интеркомуније са римокатолицима, оправдава „икономијом“. Док домострој и тајне СПЦ одбацује као „јеретичке“, иако СПЦ у интеркомунији са римокатолицима никад није била.

 

Липцемерје дванаесто. Акакије и др(уги)ипци са нарочитим задовољством показују и гледају овакве слике. И нарочито кад доказују зашто се треба одвојити од СПЦ.

 Image

На овој је, стрелицом означен, архиепископ РПЦЗ Леонтије Филипович, духовник и епископ „исповедника“ Лазара Журбенка у његовој „катакомбној фази“. И да предупредимо апологију сипаца: то у његовим рукама није ајфон. Него молитвеник. И господа одеснују њега нису кувари. А место на коме се налази није протест против ЛГБТ параде, него римокатолички храм.

 

Липцемерје тринаесто. А ко је био и шта је све још радио Леонтије Филипович? Измлада јеромонах у СССР, у „сергијанској“ цркви, од 1941. епископ у Украјинској Аутономној ПЦ у општењу са МП, 1946. примљен у РПЦЗ – у суштем чину (дакле, као савршено канонски епископ, без икаквог покајања, или одрицања од јереси, или хиротесије). У епископа је хиротонисан горепоменутим Венијамином Новицким. Године 1962. противно одлуци Сабора РПЦЗ и без знања других епископа, у Грчкој тајно обавља хиротоније за старокалендарце „хризостомовске“ ИПЦ групе (флоринци, бивши Акакијеви патрони и спонзори – иначе екипа која одриче дејственост тајни новокалендараца, али исту признаје у тајинству хиротоније извршене над њима самима новокалендарским епископом; баш као што Лазар и Акакије одричу дејственост тајни сергијанских јеретика, са изузетком тајне свештенства која је извршена над њима самима). Тиме, Леонтије представља мутни извор битија и те грчке полубратске „јерархије“ која је за само двадесетак година после тога дегенерисала у преко 40 суб-раскола. Тврдње да су те хиротоније биле симонијске није било могуће доказати (јер су обављене подземно у Грчкој), али Леонтије касније исте године обавља још једну фискалну хиротонију за исте Грке у Америци, што већ пореској служби није промакло, па је Филарет Вознесенски проглашава ништавном (хиротонисани симонијак је наравно остао „епископ“).

 

Липцемерје четрнаесто. СИПЦ апологете веле: „Јеромонаха Теодосија (Лазара) архиеп. Леонтије је одмах после рукоположења примио под свој омофор, кроз чин покајања“.

А овако кажу званични подаци (биографија Лазара са сајта РИПЦ): „Лазар је рукоположен 31.01.1971. После тога о.Ф.Журбенко (будући Лазар) је неко време остао са еп. Венијамином, да би стекао навике пастирског служења. Под вл. Венијамином је почео да духовно руководи сеоску паству, обилази села, савршава тајинства...“

„У том својству Журбенко је легално служио око 2 године у Читинској епархији (МП). Затим се скрио, и прешао на нелегални статус, и почео да служи у катакомбним општинама.“ (како се хронологија уклапа видети Липцемерје 9.).

Леонтије Филипович упокојио се 02.07.1971.

Из овога Срби, бар они који размишљају пре него што прогутају Акакијеве пилуле за лилуле, могу само да закључе да је Леонтије примио Лазара под свој омофор из ада (или тзв. чистилишта, с обзиром на афилијацију са римокатолицима).

Или, ако нам и СИПЦ и РИПЦ говоре истину (ниска вероватноћа), то значи да се Лазар „одмах“ после рукоположења „покајао“, а затим промптно и „вратио на бљувотину“, коју је кусао још годину-две.

 

Липцемерје петнаесто. Лазар, поставши „епископ“, негирао је каноничност свештеничких рукоположења буквално свих других катакомбних клирика, и оне који су му прилазили примао је искључиво кроз ново рукополагање. То јест: једини који је у катакомбној цркви имао каноничност свештенства - из МП - био је он сам. Када је почетком деведесетих држао предавања у РПЦЗ у Америци о стању цркве у СССР, ауторитативно је посведочио како су, осим њега, све друге катакомбне јерархије и групе „неканоничне“, тј. не постоје. Па тако нпр. и клирици епископа Антонија Голинског које је, сипцима и рипцима свети, митрополит Филарет пре тога примио у канонско општење.

У поменутој Акакијем изданој књизи Владимира Моса о томе читамо: „РПЦЗ је од почетка на изразито непријатељски начин поступала са оним елементима у Катакомбној Цркви који нису били спремни да се безрезервно потчине ауторитету Лазара Журбенка. Он сам је према већини катакомбног клира заузео негативан однос. И последице су биле катастрофалне“.

Иако је ђед Лазар из „сергијанске“ МП у РПЦЗ/ИПЦ примљен само „покајањем“ односно потврђен као канонски свештеник, у лицемерју ревносније духовно му унуче Акакије данас овако исповеда и чини: „Клирици из Београдске патријаршије примају се допунским полагањем руку односно хиротесијом“.

 

Липцемерје шеснаесто. Акакије каже: „На основу одлуке Архијерејског Сабора РПЦЗ 1982. године, по благослову Светог Синода РЗЦ на челу са митрополитом Филаретом (Вознесенским), архимандрит Лазар бива тајно хиротонисан у чин епископа Катакомбне Цркве“.

А историјске чињенице кажу: 1981. на седници Синода РПЦЗ митрополит Филарет и још 5 архијереја одбацили су кандидатуру Лазара Журбенка и предложили за епископског кандидата свештеника Михаила Рождественског. О. Михаил Рождественски, рођени брат свештеномученика Измаила Рождественског, био је беспрекорни „јосифљански“ свештеник Катакомбне цркве, рукоположен самим митрополитом Јосифом још 1925.

 Image

Катакомбни свештеник Михаил Рождественски 

Лазара Журбенка, као кандидата за епископа из Русије је промовисао покајани „дисидент“ свештеник Димитрије Дудко. По благослову епископа РПЦЗ Антонија Бартошевича (Женевског) у Русију долази тајно рукоположени епископ Варнава Прокофјев, и покушава да се сретне са о. Михаилом Рождественским. Лазар Журбенко „преузима на себе“ да позове о. Михаила на хиротонију, али он, не желећи да ишта има са Лазарем, на састанак не долази и скрива се. И уместо њега, Варнава, по благослову Антонија Женевског, рукополаже Лазара. О. Михаил је после тога оставио завештање својим духовним чедима: „Само ни у ком случају не идите проклетом Лазару!“.

1982, на заузимање Антонија Бартошевича, Сабор РПЦЗ потрврђује хиротонију учињену над Лазаром.

 

Липцемерје седамнаесто. Иначе, „гробар катакомби“ се слично „заступао“ и за друге епископске кандидате. Када је митрополит Виталије хтео да 1990. рукоположи другог старог „пресергијанског“ свештеника „безпаспортника“, јеромонаха Гурија Павлова, Лазар му је написао писмо да то не чини. Уместо Гурија, 1991. за епископа РИПЦ рукоположен је Валентин Русанцов, неколико месеци пре тога одбегли клирик МП. Гурије је до краја живота говорио „Лазар је сатана!“.

Дакле, избора духовне ДНК је било, али епископи РПЦЗ, и Акакије, који се данас саморекламирају „духовним наслеђем“ Цркве пре бољшевика, ипак су свесно изабрали гене „сергијанских“ постављеника и компетентнијих духовника - Лазара и Валентина - а њих за духовне оце.

 

Липцемерје осамнаесто. Акакије каже: „Епископ Валентин (Русанцов) нема никакве, чак ни посредне, додирне тачке са апостолским прејемством епископата Српске Истински Православне Цркве“. Тј. Гомора нема никакве везе са Содомом.

Валентин Русанцов је хиротонисан Варнавом Прокофјевим, и он и Лазар су у епископству синови истог духовног оца, дакле браћа. Дакле, имају заједничку духовну ДНК (о којој сво време говоримо). Содом и Гомор, различити градови-браћа из истог савеза, у историји су из неког разлога остали скупа запамћени заувек.

Валентин и Лазар су, као браћа у истом духу, били иницијатори и идеолози одвајања самосталне цркве у Русији од РПЦЗ, и скупа су били оснивачи самосталне Више црквене управе која се 1994. одвојила од Синода РПЦЗ, и која је представљала зачетак аутокефалне РИПЦ. Дакле, иако Валентин није Акакијев отац или ђед, али јесте духовни стрико. Што значи да имају исту духовну ДНК хаплогрупу (S-666).

Осим тога, Акакијев легат у Србији је и друга расколничка група његових спиритуалних чеда, која је, уверивши се лично у Акакијеве личне моралне врлине, после његовог пребега од гр(ч)ких ИПЦ у слатку Лазареву ИПЦ прешла у Валентинову РПАЦ (руску /шатро/православну аутономну цркву), у искреној вери да је Гомора мање зло од Содома, а да је све мање зло од Акакија.

Тако да и те како имају везе, а нарочито по томе што ће заједно стати на Суд Божји, под истом оптужницом, и Акакије, као њихов адвокат, са њима.

 

Липцемерје деветнаесто. Акакије и сипци кажу да је Валентин „безобзирно и ужасно оклеветан“, а да о каноничности његовог рашчињења од стране РПЦЗ од стране СИПЦ „још није донет коначни суд“.

Па ево, да приложимо мало материјала за будући суд над оклеветаним исповедником. На овом видеу сами сведоче КГБ агенти који су оклеветали Валентина. Осим ужасне перфидности у клеветама на Акакијевог духовног стрика, о којим нам сипци говоре, ту може да се уочи врхунска обученост и професионалност КГБ полетараца. Онима који више верују Акакију него својим очима и ушима не саветујемо да гледају видео, јер је узнемирујући.

      

Липцемерје двадесето. Данас Акакије „исповедник“ громопуцателно исповеда како СИПЦ осуђује „јерес кипријанизма, префињенију верзију екуменистичке јереси“. Та „јерес“ је објављена 1984. РПЦЗ је 1994. ступила у пуно евхаристијско јединство са дотичним јеретиком Кипријаном Куцумбасом, и званично исповедила: „Синод Митрополита Кипријана се у потпуности држи истих еклесиолошких и догматских принципа као и наша РПЦЗ“.

Акакијев духовни ђед Лазар, дакле, скупа са свим архијерејима РПЦЗ био је у пуном литургијском јединству и јединомислију са јеретицима. Када се 2001. одвојио од РПЦЗ и оформио сопствену аутокефалну РИПЦ, до конца живота се није кајао за пребивање у јереси коју његови духовни синчићи и унучићи данас лицемерно анатемишу. Дакле, до конца својих дана био је непокајани јеретик (и то троструки – непокајани сергијанац, и интеркомуниста са римокатолицима - видети Липцемерје 11. – и непокајани кипријанит). И као непокајани јеретик основао је своју РИПЦ. И као непокајани јеретик рукоположио је своје прејемнике, Тихона и компанију, који су 2011. хиротонисали Акакија.

 

Лицемерје двадесет прво. Иако данас осуђују кипријанизам, РИПЦ липцемери 2008. званично су исповедили овако: „РИПЦ исповеда и чува православну хришћанску веру онако како ју је исповеднички чувала РПЦЗ све до 2000. године“. Дакле, са све „кипријанизмом“.

То јест: Акакије је примио „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од јеретика. Које данас одбацује и осуђује. И то нас опет, не на нивоу баналног људског лицемерја него на догматском нивоу, враћа на реч: „Немаш изговора, човече, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш. Помишљаш ли да ћеш избећи суд Божији? Који ће дати свакоме по делима његовим - јарост и гнев онима који се упорно противе истини“ (Римљанима 2.1-8).

 

Липцемерје двадесет друго. Данас РИПЦ и СИПЦ одвајање од Виталијеве РПЦЗ 2002. и оснивање аутокефалног синода у Русији објашњавају благословом на то самог митрополита Виталија.

Али не помињу следећи документ. У коме он , сопственом руком, пише:

  Image

„Ја, Митрополит Виталије, сматрам неканоничним хиротоније јеромонаха Дионисија, Гермогена, Тихона и Иринеја (сви епископи РИПЦ – примедба аутора), учињене Архиепископом Лазаром и Епископом Венијамином.

И изјављујем да са њима немам никаквог молитвеног и литургијског општења.

Митрополит Виталије, 6/19 новембра 2004.“

Дакле, „обновљено канонско епископство“ а с њим и „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ од РПЦЗ о којем Акакије и сипци причају Србима је, по последњем сведочанству самог последњег првојерарха РПЦЗ – неканонично.

 

Лицемерје двадесет треће. Епископ РИПЦ Венијамин, бивши келејник Лазарев и монах-масажер (Липцемерје 5.) 2007. је као возач учествовао у саобраћајном удесу у коме је погинуло двоје људи. Суд је установио да он није био крив за несрећу, али канони Цркве недвосмислено заповедају да свештеник који макар и нехотично пролије крв више не може да свештенодејствује. Венијамин је наравно – по икономији, јер „такав нам пастир требаше“ – наставио да епископује. И Акакију предао сву своју канонску и духовну благодат, рукама на којима је не само уље за масажу, него и крв људска.

Други епископ који је хиротонисао Акакија, Гермоген, славан је тиме што је, као епископ, сам себе (до)крстио – три пута погрузио, и тако „канонски допунио“ форму тајне која му је недостајала. „Епископ или презвитер, ако поново крсти онога који има истинско крштење, да буде свргнут, као онај који се наругао крсту и смрти Господњој“ (Апостолски канон 47.).

Али, зилоти-лицемери канонима махају само кад ратују са јеретицима екуменистима, а када сами падну под њих, тај се мач „по икономији“ враћа у корице.

 

Лицемерје двадесет четврто. Недоумни зилоти, као закључак, покушавају да се наругају ревнитељима око сајта Борба за веру, како су у ствари „они били у канонском општењу“ са епископом РПЦЗ, Варнавом Канским.

Деведесетих година 20. века, водећи и у делу РИПЦ кључни епископи РПЦЗ чијим се „духовним наслеђем и канонским апостолским прејемством“ Акакије данас рекламира, саслужују са јерарсима СПЦ: Антоније Женевски, Марко Берлински са владиком Лаврентијем и владиком Доситејем (и уз то са финским новокалендарцима-новопасхалцима), и више пута у Србији, у разним манастирима и храмовима; Митрополит Виталије са Патријархом Павлом (1992. у Њујорку); Антоније Сан-Францискански са Митрополитом Амфилохијем... Од којих су Акакије и липцемери у исто време одбегли у катакомбе. Па данас из њих скиче о безакоњу, каноничности и благодати.

И то је нови зилотињски концепт „теологије о благодати“: Србима је недопустиво бити на Литургији у храмовима СПЦ, али када спорадично присуствују епископи РПЦЗ, тада је Литургија благодатна а тајне „валидне“. Иронично и као доказ да се Бог не да варати, преварени Срби који су Акакију притекли „бежећи од јеретика као од огња“, кад су се задесили на правом месту и у право време у тим лавиринтима новог вавилона, ипак су завршавали у молитвеном јединству и на Литургији официјелне Васељенске Цркве. 

+

Побројана два туцета примера „истински православног“ лицемерја Акакија и његове шибицарске дружине, свакако су само врх тог адског леденог брега, и само једна његова страна, видљива нама којима је заповеђено да стражимо, са осматрачнице брода Цркве. О осталима зна Срцезналац. Али и ово је више него довољно, ко има очи да види, нека види.

 

Као закључак.

СИПЦ и РИПЦ на самом делу прејемство имају:

1. од осведочених (иако неосуђених) содомита, од  којих су сви други, прави катакомбници бежали као ђаво од крста,

2. који извор свог свештенства и јерархије имају из „сергијанске“ Московске Патријаршије (која је у њихово време била и у званичној интеркомунији са римокатолицима),

3. и Украјинске Аутокефалне цркве и њиховог Мираша Дедеића,

4. и од РПЦЗ, која је у Русији изазвала раскол са аутентичном Катакомбном црквом и признавала тајне МП,

5. при чему је сва њихова данашња јерархија, од које је Акакије непосредно примио „апостолско прејемство“ (са све крвљу и уљем за масажу), настала у време кад су били, по њиховом властитом исповедању, јеретици (кипријанити).

Дакле, Акакије и његови с(л)ипци своје „канонско прејемство и духовно наслеђе“ имају из истинске содомо-гоморске парацркве, тачније парацрквене катакомбне оргије, због чега је немогуће прецизно одредити колико је чијег ДНК у духовном геному (ту су елементи МП, украјинских „мирашеваца“, либералне РПЦЗ, и примеса кипријанитске теологије и римокатоличке благодати, али духовно очинство се званично признаје Лазару Журбенку - којег у РИПЦ, иначе, славе као светог, са све тропаром, каноном и акатистом). Хришћанство је Култ истине и љубави. Акакије и његови потичу из култа лажи, и хомосексуалног клерикалног блуда.

Из овога видимо и да је Акакијево тзв. „истинско православље“ у много праваца и на много нивоа повезано са званичним помесним црквама – мистиријски, али мање или више анти-канонски, односно подземно. Формално, свештеничко и јерархијско прејемство имају из РПЦ/МП („сергијанске јереси“ како то они кажу), и из РПЦЗ (која је сама била у „јереси кипријанизма“, и у полузваничном мистиријском општењу са већином званичних помесних цркава које су „у јереси екуменизма“ и „новокалендарском расколу“, укључујући и СПЦ). Мистиријски, оно је било повезано и са грчким старокалендарским расколницима, украјинским аутокефалистима, а молитвено чак и са римокатолицима. То је комплексна подземна мрежа спојених судова, која на самом делу представља канализацију помесних цркава.

А у тим катакомбама канализације, које су данас прокопане и у Србији, црну мису служи „тамни двојник“, анти-под Цркве, који се представља као Црква. Једна (јер, иако раскољена, сједињена у систем спојених судова канализационом мрежом), света (у библијском смислу речи херем – одвојена, посвећена и предата Богу, на суд), саборна (као сабирни колектор канализације) и апостолска (са прејемством од Јуде, који је први изашао са Тајне вечере Цркве, а затим, до краја времена, његови за њим) - црква сатанина.

 

ПС. Као додатак, и упозорење - сведочанство самог Акакија и акакијеваца о „чуду“ које им се десило (из књиге В.Моса Летопис велике битке, са незнатним скраћењем):

„Десило се ово на празник Светог Стефана, 9. јануара 2006. у истински православном женском манастиру Нови Стјеник, изграђеном у веома неприступачној планинској области. Монахиње су биле протеране из Старог Стјеника неколико година пре тога, због противљења јереси екуменизма у СПЦ, и сада се налазе под омофором првојерарха „хризостомовске” гране ИПЦ Грчке.

Монахиња Ипомонија (што на грчком значи 'трпљење') боловала је од веома јаких напада астме. Тога дана, имала је најјачи напад до тада и угушила се. Двадесет минута није дисала и њено тело било је без икаквих знакова живота. Треба поменути да се неколико дана пре тога, десет монахиња у овом манастиру, предвођених схиигуманијом Ефросинијом, од свег срца молило Господу да им дарује страх Божији.

Током 20 минута клиничке смрти монахиња Ипомонија је срела мноштво демона у тамном тунелу; држали су је и покушали да је одвуку у пакао. Било је то најстрашније искуство. Након 20 минута, матушка Ефросинија је помазала мртво тело уљем из кандила пред иконом светог Филарета Њујоршког. У тренутку кад је уље додирнуло њену главу, што је осетила као електрични шок, мати Ипомонија је оживела и почела да се помера. После тога била је још увек јако слаба и све време је плакала. Следећег дана у манастир је стигао отац Акакије. Служио је литургију три дана заредом, причестио ју је и извршио над њом Свету Тајну јелеосвећења. После тога она се у потпуности опоравила. Читав овај догађај снажно је утицао на све монахиње. Њихове молитве да добију страх Божији био је услишан. Оне су ватрено благодариле Богу и његовом великом јерарху, светитељу Филарету Њујоршком.“

Ипак, повест се не завршава „хепиендом“. Ту се не каже све: Ипомонија се није „потпуно опоравила“ - умрла је пет месеци после описаног догађаја, Бог да јој душу прости.

Зар ово није било милостиво од Бога упозорење „исповедницама“ – ако се не покајете, све ћете тако завршити, у рукама демона? Оружје против демона је правилна вера и правилан живот (Антоније Велики). И уместо да се разаберу, упитају и размисле зашто јединствени у свету исповедници православља (и притом подвижници) који „све правилно раде“ после смрти падају у руке демона, и где греше, Акакије и његове зилоткиње задобијају апстрактни „страх Божји“, и тифусарски храбро настављају даље истим путем. Нека би им Бог дао покајање, и њима и свима нама.

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 30 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.