Причао ми је блажени Исидор гостопримац, да је при сусрету са светим и блаженим Антoнијем, чуо од овога једну ствар коју вреди забележити. Наиме: у време Максимина гонитеља беше робиња у некога сладострасника једна веома лепа девојка, Потамијена.

Њен се господар дуго мучио да је разно­врсним обећањима заведе, али није успео. Најзад, бесан од јарости, он је предаде тадашњем градо­начелнику Александрије као хришћанку, која због гоњења грди управу и цареве, и обећа му новац ако је казни. Убедиш ли је, говораше он градона­челнику, да пристане на моју жељу, онда је немој предавати на мучење. Буде ли пак као раније у­порна, он је молио градоначелника да је мучењем умори; да се жива, говорио је он, не би смејала мојој страсној жудњи.

Јуначка девица би изведена на суд, и њено те­ло би мучено разним справама за мучење; у исто време наговараху је многим и различним речима, али она остаде у души својој непоколебљива као камен. Тада судија изабра најстрашнију и најужа­снију из справа за мучење: он нареди да се вели­ки котао напуни смолом и испод њега потпали нај­јача ватра. Када смола стаде клокотати и кипети, немилосрдни судија предложи блаженој девици ово: ,,Или иди, те се покори вољи свога господара, или знај, ја ћy наредити да те баце у овај котао”. А она одговори: ,,Боже сачувај, никада неће постојати тако неправедан судија_, који би ми наредио да се покорим сладострашћу”. Разјарени судија нареди да је свуку и баце у котао; а она подиже глас свој и рече: ,,Заклињем те животом цара, кога се ти бојиш, ако си већ пресудио да ме тако мучиш, немој на­ређивати да ми свуку хаљине, него заповеди да ме постепено спуштају у кипећу смолу, да би ти мо­гао видети какво ми је трпљење даровао Христос, кога ти не знаш”. И будући спуштана у котао постепено, у току три сата скоро, она издахну када јој смола дође до грла.