[Сећање на 3. август 1941. године у Санском Мосту]

Успостављањем усташке власти долази до масовног прогона Срба. Данас се многи питају зашто Срби нису пружили отпор за одбрану живота? Сви затвореници поручивали су породицама да се морају жртвовати, јер им прети опасност од логора смрти. Наглашавају потребу да се пређе на ислам и католицизам, али католицизам је некако ближи, с обзиром на то да се ради о хришћанству.

На крају обављеног чина, свећеник нам је саопштио да то чини како би нас заштитио од логора смрти, а наша је обавеза да редовно долазимо недељном на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор.

Други дан, 3. августа 1941. године, после зверског стрељања наших најмилијих, поручује католички свећеник Шеремет, да према распореду долазе породице на превођење у католичку веру, која је виша од православља. У јутарњим часовима одлазе породице Праћа, Лазић и Кристина Петковић, пјевачица.

Стижемо у цркву излуђени, понижени и увређени и клечимо испред олтара. Свећеник одржава мису и дели нам крунице да се тако молимо Богу и наглашава да то чини да нас спаси од логора смрти иако смо хришћани. Свећеник нас причести по католичком обичају: „Здраво Марија, милости пуна, Господин са тобом“. Захтева од нас да редовно долазио на мису, а ми млади да се укључимо у црквени хор са католичком децом. Пуни страха прихватили смо његово наређење.

Мису је с времена на време прекидао један дечаћић, од две године, Радослав – Раде Лазић, урликањем и плачем, што је одзвањало у цркви. На питање свећеника зашто дете плаче, ја и моја сестра Борка одгов.“ Али мали Раде све више рида и све нас још више растужује.

Након обављеног превођења у католичку веру, сви у црнини, одлазимо кући, а мали Раде и даље завија као вук у шуми. Није се могао утешити. Сви плачемо и питамо се: зар је морало превођење у католицизам кад смо и ми хришћани, истих обичаја и празника?

На то питање нема одговора, јер је наређење Павелића и усташке власти да Србе треба побити, нешто превести у католицизам, а нешто протерати у логор. Враћамо се кући. Утехе нема него редовно долажење недељом у цркву са својим добрим другарицама и друговима и молимо се Богу по њиховом католичком обичају.

Овде желим да подсетим и на судбину Радослава Лазића. Проф. др Радослав Лазић, угледни редитељ, театролог, професор Универзитета, данас живи у Београду, познат као угледни xуманиста, научник и писац, и до краја живота ожалошћен непреболном трагедијом геноцида над српским народом, од стране хрватских и муслиманских усташа злотвора, јер је на Шушњару у Санском Мосту, 1. и 2. aвгуста 1941. изгубио оца Панту, шефа жељезничке станице и два брата, Бранка и Обрада – Свилу, ученике приједорске Гимназије. Данас, после 72. године од њихове трагедије, недавно је разбијена и уништена спомен-плоча с њиховим часним именима, на стравичном гробљу Шушњар, од стране зверских потомака из Федерације Босне и Херцеговине.

ИЗВОР: Мирјана Миливојчевић Праћа, НАСИЛНО ПРЕКРШТАВАЊЕ У КАТОЛИЧАНСТВО У ВРЕМЕ ГЕНОЦИДА , ШУШЊАР 1941.- ЗБОРНИК САОПШТЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА СА ТРЕЋЕГ ОКРУГЛОГ СТОЛА одржаног у Оштрој Луци 1. августа 2013. годинe