Поводом текста Виктора Иванчића „Случај Кустурица: Мозак на службеном путу“

Право на националну срџбу

          „Сними ли филм о Јасеновцу, бит ће то умјетнички допринос економији националне срџбе: редатељ ће жртве геноцида инвестирати у будућа крвопролића.“

Ово је изашло из пера Хрвата Виктора Иванчића, некадашњег уредника сплитског „Ферал трибјуна“, дакле, једног такорећи умјереног Хрвата и некада оштрог критичара Туђмановог режима. Упућено је српском режисеру Емиру Кустурици.

Међутим, није да нема и Срба, оних које је генијални Слободан Антонић назвао „случајним“, који мисле исто. Читав случајносрпски глибовски[1] кабал, онај који воли Иванчића, а мрзи Кустурицу, се деценијама упиње да српске жртве, жртве србоцида, умањи ако не може да их негира. Кад не може да их негира или умањи, онда дигне дреку око неког српског стварног или наводног злочина, удесетостручи га, ма колики био, својом галамом у медијским простором, којим доминирају, и тако замијенивши тезе, хронологију и ред величина, оставе утисак да Срби немају права да инсистирају на својим жртвама, јер су, ето, и Срби чинили злочине.

Иванчић је, међутим, ствари пренио на вишу разину. Иванчић оптужује, конкретно Емира Кустурицу, да најављеним снимањем филма о Јасеновцу, једном од два-три најгора страдалишта у крвавом европском 20. вијеку, подстиче будућа крвопролића доприносећи српској националној срџби.

Гидеон Грајф, врхунски израелски стручњак за историју холокауста, за Јасеновац каже да је по злодјелима и мучењима био „далеко гори од Аушвица.“

Значи, побили смо вас седамсто хиљада, никад нисмо били кажњени за то, награђени смо државом, марионетском, али добро сад, али ако ви о томе будете лармали, ви сте криви што се срдите, јер тако изазивате нова крвопролића.

Па, зар немају Срби право на националну срџбу? Зар нема остатак покланог народа право да упире прстом и да шири истину, чак и да казни и да се освети за поклане, побацане у јаме, силоване, распорене, раскомадане, у три рата двадесетог вијека? Зар смије Србин да опрости зла за која нити је било казне, ни покајања? Чиме су кољачи Срба заслужили да им се опрости и да ли су њихови потомци, којима српска аутошовинистичка фаланга воли да тепа са „комшије“ ичим показали да се кају за гријехове очева? Да ли су потомци усташа који су прешли у партизане 1944. престали са нападима на Српство промјеном капе?

Нису, нити ће.

Срби и те како имају право на националну срџбу, кад већ нису имали снаге да врате жалост за срамоту и покоље.

Шта смо без најздравијег рефлекса на зло и неправду: бијеса? Ништа, крпе, слине.

Шта ће да нас мотивише да ојачамо да би се заштитили од покоља истих кама који ће несумњиво опет доћи, јер србоцид није окршај, него пројекат?

Опасни и добро организовани процес наметања, усвајања и поунутрашњења српске кривице, те довођења српске злочиначке и геноцидне природе до непобитности упоредо са релативизацијом злочина над Србима, прешао је у фазу стигматизације појединаца међу виђенијим Србима који истичу дјела србоцида и упиру прстом на случајеве српског страдања која нико у свијету и не оспорава.

Не нападају се више само тзв. негатори Сребренице, него и гласници истине о јасеновачком злу.

Док Меморијални центар Холокауста у Бруклину овог викенда подиже споменик жртвама комплекса логора смрти Јадовно-Паг-Госпић, у српском медијском простору се напада и пљује режисер који хоће да филмском причом овјековјечи успомену на Србе побијене од стране Хрвата у Јасеновцу.

Значи, ако се по свијету без препрека и осуде дижу споменици жртвама хрватских логора смрти, а медији и утицајни глибови из саме српске престонице преносе и шире поруке аутошовинизма и хрватског ревизионизма и ућуткавају гласове оправдане националне срџбе, јасно је ко је овдје мета: срце и душа српског народа у отаџбини, тамо гдје он једино може и бити српски.

Ако Срби прихвате да су убице, геноцидни злочинци, онда то и јесу, ту нема више шта и коме да се прича.

Ако Срби прихвате да немају права ни да буду бијесни што су поклани у Јасеновцу, онда ћемо се слиједећи пут кад кољачи дођу добровољно стајати у ред за казну маљем.

Срби имају право на националну срџбу, ма шта она у будућности изазвала.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србист, 17. 5. 2019)

[1] Глиб је скраћеница за „глобалистички либераш“, кованицу која покушава да једном синтагмом опише све антисрпске дјелатнике у српском народу, који под људскоправашким плаштом шире политику атлантистичких завојевача.

Извор: "Стање ствари"