“Самсонова опција” је могућност коју заговарају радикални ционисти према којем би Израел, ако буде угрожено његово постојање, нуклеарним оружјем напао своје сусједе. У тој ситуацији би Израел Блиски исток претворио у “азијски Чернобил”. Израелски режим осјећаја да губи стратешку надмоћ и стога су све гласнији његови националистички планови, а њихови заговорници често игнорирају “наредбе” Сједињених Држава, Француске и Уједињеног Краљевства.

Постоје различита извјешћа, али се вјерује да Израел има од 200 до 400 нуклеарних оружја, укључујући неутронска и хидрогенска. Усмјерене углавном према Ирану, али и према арапским земљама с којима је Израел традиционално у сукобу.

Наравно, Израел није потписао Уговор о неширењу нуклеарног наоружања, за разлику од Ирана, који га је потписао и навео као дио нуклеарног споразума из 2015. Израел не допушта инспекторима Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) да ући у његове објекте и проведу инспекцију. Центар за нуклеарна истраживања Негев, близу града Димоне, главно је средиште у којем Израел дизајнира и развија свој нуклеарни арсенал, кршећи при том међународне уговоре и газећи међународну дипломацију.

Ситуација на Блиском истоку је нестабилна и каотична. Но, унаточ неуспјешним покушајима Израела и Сједињених Држава да поново исцртају границе Блиског истока, земље регије одбијају нестати и не желе се фрагментирати у мини-државе, иако је сан Тел Авива виђети Блиски исток “балканизиран” у цијелости.

Након неуспјеха и Сирији и Ираку, једино што је постигнуто било је морално и војно јачање Осовине отпора. Сирија је побиједила тероризам и то искуство је ојачало национално јединство земље, њезину војну снагу и данас су боље организиране њене оружане снаге. Дамаск никада неће заборавити непријатеље који су стајали иза покушаја уништења Сиријске Арапске Републике.

Сусједни Ирак, гђе је ИСИЛ у почетку међу дијелом Саддамових присташа дочекан као ослободилачка сила, након само неколико мјесеци крвавих оргија се ујединио у борби против тероризма. Од 2014. до побједе владиних снага и шиитске Хасхд Ал-Схааби армије је земља све више показивала јединство и све се више удаљавала од плана Обаминог замјеника Јоеа Бидена о подијели земље на “Курдистан”, “Сунистан” и “Шиистан”. И док су Курди још одувијек фактор нестабилности у Ираку, све суђелују у раду средишњих институција власти и одгађају сан о проглашењу неовисности. Шиити и сунити су у борби против терориста “Исламске државе” коначно увиђели колико су пођеле међу њима наметане извана и не доприносе развоју ни једних ни других. Ако су под Саддамом силом заједно живјели у миру, данас то чине по властитом избору, што из темеља минира план о пођели Ирака.

Враћајући се у Сирију, тамо је примјетно велико националистичко расположење, слично оном у Ирану, када је након револуције 1979. године, а касније након против Ирака Иран у кратком времену обновио свој териториј и постао регионална сила у војном, знанственом и индустријском сектору. Перзијска земља израђује властите аутомобиле и лијекове, самодостатна је у житарицама и има респектабилну војну силу. Осим тога, Иран је регионални актер који је највише предан палестинском циљу, док су заљевске монархије у Бахреину заказале суммит о рјешењу палестинског питања, без Палестинаца и преговарајући с Израелом и Сједињеним Државама.

Сирија би за неколико десетљећа могла постати још један Иран, учити и ојачати након ратова које су на њеном територију распламсали Израел и Запад. Сирија сву пажњу мора усредоточити на враћање Голанске висоравни. Иако је то изузетно тешка задаћа, Сирија мора бити спремна на изравно суочавање с Израелом, јер дипломатског рјешења за тај проблем нема.

На сличан начин је 2006. избио рат између Израела и Либанона. Тада је Хезболлах научио како преживјети агресију и тренутно је наоружан до зуба. Осим тога, научио је војне стратегије на терену и увелике повећао обрамбене способности. У будућем сукобу с Израелом би Хезболлах релативно лако могао уништити сјеверни војни контингент ционистичког ентитета.

Слично томе, исламски покрет отпора Хамас у Палестини сваким даном постаје све јачи. Ново водство је изразило жељу да обнови нарушене односе са Сиријом, које је бивши вођа Хамаса, Кхалед Месхаал, разорио до темеља и придружио се исламистичкој побуни против Басхара Ал-Ассада.

Након ратова и геноцида од стране Израела против његовог становништва, као што су на примјер војне кампање из 2008. и 2014. против Појаса Газе, Хамас је стекао војна искуства и опремљен је с напреднијим пројектилима.

Палестина је у свијету симбол отпора и достојанства, а данас више него икада има подршку међународне заједнице. Но, како ствари стоје, побједе Осовине отпора и зрелост за сукоб с израелским режимом, раст броја бораца у војскама савеза и побољшања у наоружању, те боље могућности за вођење тактичких и стратешких операција у обрани и нападу, нови израелско-арапски сукоб чини више него вјеројатним.

Израел неће бјежати, као ни у другим приликама. А ако Израел види да је угрожен његов опстанак, цијели Блиски исток ће претворити у дивовску нуклеарну гљиву, чак и ако то значи његово самоуништење.

“Самсонова опција” је названа по библијској причи о Самсону који је, када је био поражен и понижен, срушио ступове храма у којем је био заточен, убивши себе и тисуће Филистејаца који су га окруживали.

Израел је запријетио да ће, ако буде угрожен, лансирати на десетке нуклеарних оружја против Ирана, његовог главног противника, али и против Ирака, супарника који се од оснивања жидовске државе противи експанзионистичким плановима на том подручју. Сирија и Либанон су преблизу, али су и они мета напада, а није искључена ни Турска, јер су се дипломатски односи између Анкаре и Тел Авива посљедњих година озбиљно погоршали.

Турска има једну од најмоћнијих војски на Блиском истоку и друга је најбројнија  војска НАТО пакта, а у случају сукоба с Израелом би борбу против израелске војске морала одржавати на високој разини. Бити потпуно изгубљен, али с нуклеарним оружјем као адутом у рукаву, значи да Израел не би оклијевао притиснути гумб уништења. Сирија и Либанон такођер би биле жртве нуклеарног холокауста.

Израелско нуклеарно оружје је најгора пријетња човјечанству, а нови арапско-израелски сукоб је реална опција. Израел ће у њему жртвовати себе и половину азијског континента.

Извор: "Логично"