Кинески софтвер за препознавање лица је стигао у Србију. Тиме су се обистинили најгори страхови Запада о Хуавеју

Године 2014. један младић је погинуо у саобраћајној несрећи у српској престоници, у Београду (мисли се на „случај кантримен“; прим. прев). Починилац кривичног дела је на крају побегао, иако му је полиција ушла у траг. Следећег месеца, српска полиција је открила да је осумњичени побегао у један град у Кини, а затим је кинеским властима доставила његове фотографије. Након свега три дана, кинеска полиција је ухапсила човека уз помоћ најсавременије технологије. То је импресионирало српске званичнике, који, за разлику од својих кинеских колега, и даље користе аналогну опрему за надзор и објекте са ограниченим техничким могућностима.

Кинески телекомуникациони гигант Хуавеј је прошлог августа описао овај инцидент (уз неке измене датума и кључних детаља) као студију случаја за пројекат Безбедан град који компанија имплементира у Србији. Кинеска компанија тврди да ће њен пројекат Безбедан град скратити време полицијске истраге, побољшати стопу хапшења, спречити организовани криминал, и смањити укупну стопу криминала. Студија је у међувремену повучена са интернет странице компаније услед јавног негодовања у Србији о томе како ће систем надзора утицати на животе грађана Србије.

Хуавејев систем надзора подразумева инсталирање 1.000 камера високе резолуције, које користе софтвер за препознавање лица и регистарских таблица, на 800 локација широм српске престонице у наредне две године. Почетком ове године, министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић најавио је да ће пројекат ускоро почети са реализацијом и да ће у оквиру њега бити покривене све важне улице и пролази у Београду. Међутим, Хуавејева студија случаја, објављена пет месеци пре Стефановићевих коментара, указала је да је у првој фази пројектни тим већ поставио више од 100 камера и система за видео надзор на 60 кључних локација у граду.

СРБИЈА КАО „ЗАМОРАЦ“

Једна од највећих брига која постоји широм Европе и Северне Америке око технологије Хуавеја је та да се она може искористити за јачање аутократских режима – а то је управо оно што би такав систем надзора могао омогућити у Србији. У садашњој политичкој клими у земљи, уместо да се осећају безбедно, грађане ће обузимати страх. Србија је постала нека врста заморца: њен случај представља тест о томе како ће се друге земље носити са сличним изазовима.

Шер фондација, организација за заштиту људских права из Србије, тврди да софтвер који се користи за препознавање лице озбиљно крши основна грађанска права и слободе. „Технологија за препознавање лица је веома наметљива, будући да прикупља огромне количине биометријских података грађана. Ако процена утицаја о заштити података није спроведена и ако не постоје прецизна правила за њихову обраду, ови осетљиви подаци могу бити злоупотребљени“, истиче Бојан Перков, истраживач из Шер фондације.

Када је организација упитала српске власти да ли су спровели такве процене, одговор је био да српски закон који регулише ову област још увек није ступио на снагу. Ово није охрабрујуће с обзиром на то да би цурење података које би омогућило приступ систему Безбедног града могло имати далекосежне последице.

„Велика цурења података се дешавају и у земљама са бољим правилима заштите података и вишим нивоом свести о приватности од Србије“, истиче Перков. У Србији, то би могло довести до јавног објављивања осетљивих личних података. Користећи право на слободан приступ информацијама од јавног значаја, фондација је упитала српску полицију о локацијама на којима су инсталиране камере, али су они одбили да пруже одговор рекаваши да су информације поверљивог типа. Међутим, провладин медиј је прошлог месеца успео да открије локације на којима ће бити постављене прве 32 камере. Остали детаљи о уговору са Хуавејем остају непознати због разлога поверљивости.

Упркос забринутости грађана и група за заштиту приватности, Хуавеј тврди да је само учесник на пројекту и да је пројекат у складу са свим важећим законима и прописима у Србији. „Носилац пројекта је Министарство унутрашњих послова Републике Србије. Ми обезбеђујемо опрему и радимо обраду података на основу упутстава и овлашћења које добијемо од муштерије, не вршимо контролу података и информација о приватности“, рекао је портпарол Хуавеја Љу Јинханшао.

У – сада избрисаној – београдској студији случаја, компанија се хвалила како је већ инсталирала свој систем Безбедни град у 230 градова широм света, радећи за више од 90 националних или регионалних влада. Навешћемо само неке пројекте: на Малти, у Турској, Русији, Украјини, Азербејџану. Сарадња Србије са Кином датира још из 2009. године, када су две државе потписале споразум о стратешком партнерству.

Хуавеј је 2014. године ступио на сцену, потписавши меморандум о разумевању за пројекат Безбедни град. Пре две године, Хуавеј и српска влада потписали су и уговор о стратешком партнерству, којим се поље сарадње проширило на развој информационе и комуникационе инфраструктуре у српским образовним институцијама. Ове године, српске власти су такође затражиле помоћ Хуавеја око изградње инфраструктуре за широкопојасни интернет на њиховим аутопутевима.

„ЧЕЛИЧНО ПРИЈАТЕЉСТВО“

Прошлог месеца, током посете кинеског министра јавне безбедности Џао Кеџија, председник Србије Александар Вучић истакао је да две земље негују „челично пријатељство“ и имају снажно свеобухватно стратешко партнерство у свим областима, посебно када је у питању безбедност. Док америчке рестрикције почињу да врше све већи притисак на Хуавеј, српски званичници су рекли да они не планирају да прекину сарадњу са кинеском компанијом.

Премда Вашингтон оптужује Хуавеј за шпијунирање у име Пекинга, у Србији односи са Кином и Хуавејем функционишу без трзавица. Заиста, то доноси корист обема странама: сарадња са Пекингом и технолошким гигантом иде Вучићу у прилог будући да то истовремено привлачи инвестиције у земљу и представља средство за одржавање контроле над његовим политичким противницима.

Како Хуавејеве опције за ширење на Западу постају ограничене, кинески гигант види балканске земље кандидате за улазак у Европску унију као задња врата за продор у Европу. Кинеска влада је увелико присутна у региону преко своје Иницијативе појас и пут у оквиру које се финансирају разни инфраструктурни и енергетски пројекти. Само у Србији, кинески инфраструктурни пројекти се процењују на 10 милијарди долара. Заиста, већина пројеката у оквиру Појаса и пута је усмерена ка балканским земљама кандидатима за улазак у ЕУ.

Србија је кандидат за улазак у ЕУ од 2012. године. Две године касније, Београд је отпочео преговоре за приступање Унији. Међутим, тај процес је недавно стао због одбијања Србије да призна суседно Косово и нормализује односе са својом бившом покрајином. Најзначајније разлике које земља има са америчком владом тичу се косовског проблема. Насупрот томе, кинеска позиција је у складу са српском – Пекинг не гледа благонаклоно на отцепљене покрајина које траже независност.

Међутим, Вучићеви проблеми унутар земље нису ограничени само на Косово. Недостатак слободе медија, растуће аутократске тенденције, претње владавини права и високи нивои корупције били су покретачка снага опозиционих протеста током протеклих шест месеци. Под слоганом „Стоп крвавим кошуљама“ и „Један од пет милиона“, хиљаде грађана Србије окупља се сваке суботње вечери у Београду како би протестовали против владајуће Српске напредне странке. Сам Вучић је умањио значај ових протеста, рекавши да је број демонстраната много мањи од онога што извештавају српски медији.

Вучић је чак употребио дронове како би забележио број својих присталица који су се окупили на митингу крајем априла, непосредно након што је опозиција организовала свој највећи протест у години. Упоређујући снимке, Вучић је намеравао да – у маниру америчког председника Доналда Трампа – покаже како он ужива много већу подршку од оне коју има опозиција.

„БЕЗБРОЈ РИЗИКА“

Након што је прибавио Хуавејеву технологију, Вучићу више не требају дронови. Са стратешки постављеним камерама и системима за препознавање лица, српска полиција би могла имати веома добар увид не само о броју демонстраната, већ и о њиховим идентитетима. Такав систем би могао представљати безброј ризика за грађане Србије:

„Не само да је нејасно колико ће података бити подељено са Хуавејем, већ је нејасно и то како ће влада користити те податке… што у крајњем случају подрива жељу грађана да слободно изразе своје мишљење услед страха од повратне реакције власти“, рекао је Мајкл Џ. Огија, консултант за управљање интернетом на Балкану. Овакав развој догађаја сугерише да би балканска земља могла постати савршена прилика за Кину и њеног технолошког гиганта да покажу своје способности за успостављање државе са високим степеном надзора (surveillance state). Свеобухватана база података за препознавање лица, попут оне коју би Хуавејев систем надзора омогућио, одвратиће велики број људи од протестовања против српске владе.

„Замислите сценарио у којем би одређивање тога који људи су били на протесту са великом позузданошћу могло довести до различитих врста притисака на њих и чланове њихове породице“, упозора Перков из Шер фондације. У Европи не постоји боље место од Балкана за пробни полигон интрузивне кинеске технологије. Лабава пракса јавних набавки и слаба регулација омогућавају много флексибилности јавним и приватним кинеским компанијама које желе да послују.

Кинеска влада већ покушава да примени своју меку моћ у региону кроз пројекте у оквиру Појаса и пута. Много важније и проблематичније питање тиче се будућности: Ако владе на Балкану постану исувише зависне од кинеске технологије како би се одржале чврсто на власти, шта би Пекинг могао тражити од њих заузврат? Хуавејев пилот пројекат у Србији би се могао показати као полигон за европске планове који укључују имплементацију 5Г технологије, чему се Сједињене Државе и ЕУ жестоко противе.

Експанзија овакве врсте технологије за надзор може такође значити да би кинеска национална обавештајна мрежа могла прерасти у међународну. У том случају, Србија би могла послужити одскочна даска у напорима Кине да оствари технолошку доминацију и пројектује свој утицај на Европу.

Аутор Бојан Стојковски, слободни новинар из Скопља који пише о спољној политици и технологији

Превео Радомир Јовановић

Извор:  Foreign Policy

Преузето са: "Нови Стандард"