header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Воја Антонић: Креманско (не)пророчанство
Воја Антонић: Креманско (не)пророчанство Штампај Е-пошта
петак, 26 јун 2009

Image
Кућа Тарабића
        Многи Срби верују у „Креманско пророчанство“ више но у Свето Писмо. Као „дете“ лако за манипулацију, ово „пророчанство“ се често потеже. Сајт „Борба за веру“ зато посетиоцима нуди на увид текст Воје Антонића, објављен у 1791. броју „Дуге“ (2002. године) као опомену да не наседамо олако на лажи.

 

Воја Антонић

КРЕМАНСКО (НЕ)ПРОРОЧАНСТВО

Тако нам је казато

Право је чудо да се нико до сада није латио посла да прелиста старе архиве и да се својим очима увери у то како је кремански мит настао, како је грађен, преправљан и злоупотребљаван. А када се све коцкице мозаика сложе, истраживач схвата да се нашао у златном руднику, јер испред себе има причу са занимљивим заплетима и неочекиваним обртима. Посебан квалитет те приче је тај што је она, за разлику од креманског мита, од почетка до краја истинита. Та прича грађена је од историјских докумената, а не од сталног понављања непроверених детаља и њиховог маштовитог дописивања.

Невероватно звучи податак да се пре тачно сто година цео кремански мит састојао од само једног пророчанства, јер је данас тешко пребројати све наводне пророчке визије које се приписују Милошу и Митру Тарабићу. Па и то није све, јер се и даље јављају аутори са новим сведочењима. То нису само новинари и писци књига из домена езотерије, него озбиљни научни радници међу којима има и академика.

Анализу креманског мита најлакше ћемо обавити ако сва пророчанства најпре поделимо у три групе. Прву, најбројнију групу, чине прорицања прошлости. То су наводна пророчанства која су се појавила тек после догађаја, у којима нас аутори уверавају да их је неко благовремено изрекао, али о томе нема никаквих писаних трагова. Као кад бих вас ја, без икаквог доказа, уверавао да сам прекјуче знао да ће се јуче догодити тачно то што се догодило.

Сва пророчанства из ове групе углавном су испричана са много уверљивих детаља, врло јасним и прецизним језиком, без недоречености и двосмислица. И, треба ли то рећи, практично сва су непогрешиво „испуњена". Добар пример је пророчанство о „човеку плавијех очију на бијелом коњу, са звијездом на челу, који ће владати Ужицем равно 73 дана, те ће послије отићи преко Дрине, Увца и Лима", које се по први пут појављује тек две године после Титове смрти.

Чему служе та закаснела прорицања нечега што се већ догодило? Одговор на ово питање дотиче се злоупотребе пророчанстава, јер су она још од библијских времена служила као моћно оружје у политичкој агитацији. А да би им се веровало, требало је увек нечим новим потхрањивати поверење народа у пророке. Јер, да би неко послушао пророка који му каже шта ваља чинити, он мора најпре да поверује да има посла са правим и успешним пророком, па макар тај успех био и измишљен.

У другој групи су такозвана „џокер-пророчанства", која су неодређена и недефинисана, због чега су универзално применљива на скоро сваки догађај. То су занимљива пророчанства, јер често разоткривају страхове и надања целе нације. Посебно је интересантно то што многе наводне пророчке визије из ове групе, мада се данас приписују Тарабићима, заправо уопште нису њихове, јер их је народ у прошлости приписивао другим, тада актуелним пророцима. Ова „селидба" контекста џокер-пророчанстава сасвим је логична, јер се она увек (или бар периодично) остварују, па је штета не искористити их после сваког њиховог ,,испуњења".

У креманском пророчанству, рецимо, помиње се и прича којом се најављује да ће доћи тако тешко време, у коме ће живи, пролазећи поред гробља, завидети мртвима, а да ће касније настати тако миран и срећан живот, да ће исти ти људи говорити „Устаните, мртви, да видите како се сада живи!" Наравно да се у историји сваког народа смењују срећни и несрећни периоди, па се свака појединачна промена лако може окарактерисати као испуњење тог пророчанства.

За џокер-пророчанства можемо да кажемо да би највеће чудо било ако се неко од њих не би испунило.

Трећу, последњу групу чине недатирана пророчанства, која се односе на будућност, а за која није ни оквирно наведено када ће се догодити. Ако у пророштву није одређен период у коме треба очекивати његово испуњење, онда то и није пророчанство. Уколико неко себе сматра пророком, морао би да формулише своја пророчанства тако да постоји реална могућност да се она испуне, али исто тако и да се не испуне, јер у супротном то не би било пророчанство него необорива тврдња.

Пророчанство које није временски прецизирано не може ,,да се не испуни", јер увек остаје могућност да ће се кад-тад испунити. Ако неко, рецимо, каже да ће се Сунце угасити, то онда није пророчанство него научна чињеница; али ако тврди да ће се то сутра догодити, онда ипак јесте пророчанство. Тачно или погрешно - видећемо сутра.

 

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Ако је веровати најстаријем новинском тексту о креманском пророчанству, који је објављен 30. априла 1902. године у „Малим новинама", стварање мита започело је 1888. године када је краљ Милан Обреновић хтео да се разведе од краљице Наталије. Краљеви као краљеви -имали су сваку ствар коју су желели, осим једне: права на приватан живот. Интереси земље којом су владали одувек су били изнад њихових личних интереса, па су саветници уверавали краља Милана да никако не сме да се разведе, јер то не би било добро за Србију. Краљ се довијао како је умео, а најбоље што је успео да смисли била је прича да су његов развод пророци најавили још пре двадесет година. То је, засигурно, судбина, а од судбине још нико није побегао. Дакле, или развод или пропаст...

Ма колико нама данас ова прича звучала наивно, изгледа да је она одиграла важну улогу, јер је краљ Милан ипак спровео своју жељу до краја. Касније је Чедомиљ Мијатовић, посланик Краљевине Србије на двору у Лондону, сведочио да се краљ истим триком (и са истим успехом) послужио кад је хтео да се одрекне престола. Тешко је данас рећи колико истине има у овим причама, али не треба сумњати да им је народ веровао.

Ево дела тог првог новинског текста о креманском пророчанству, мада треба одмах рећи да се у њему још увек не помињу ни Кремна ни Тарабићи; њих ће тек каснији развој догађаја довести у везу са причом:

,,Г. Мијатовић узе излагати и казивати редом шта је све од краља чуо, па на једаред застаде и окрете се г. министру председнику.

- Ама, молим вас, шта то значи, што ми је Његово Величанство Краљ кад сам га одвраћао од парничења и развода брака у 2-3 маха узвикнуо: 'То се мора свршити!... Тако је суђено!... Тако је још пре 20 година проречено!... То је судбина!...' Јес, тако ми је у 2-3 маха узвикнуо краљ Милан, а кад га најзад упитах шта то треба да значи да је то проречено још пре 20 година, и ко је то прорекао - краљ ми онда рече: Питајте вашега господина министра председника, он ће вам то објаснити."

Знајући да је интрига успела и да управо такво интересовање продаје лист, главни уредник и власник „Малих новина" Пера Тодоровић још дуго ће развлачити причу, из броја у број. Читаоци ће се сваки пут изнова понадати да ће већ сутрадан видети то фамозно пророчанство... и то ће, дан за даном, трајати још тачно 300 наставака.

Али, да кренемо редом. Девет дана после овог увода, у истим новинама започето је објављивање фељтона у четири наставка из пера Чедомиља Мијатовића. Читаоцима је најпре обећано да ће добити поверљиве информације о старом пророчанству и то директно из фасцикле узете из архиве Министарства унутрашњих послова. Ово обећање никада није испуњено.

Ауторима овог фељтона, Пери Тодоровићу и Чеди Мијатовићу, свакако се учинило да би ова тема могла да постане златан рудник, па су већ седам дана касније у „Малим новинама" започели нови фељтон на исту тему. Била је то нека врста романа у наставцима, под насловом „Једно пророчанство". Ипак, у том фељтону, који је трајао све до 9. јануара следеће године, говорило се само о догађајима из 1858. године, који нису имали баш никакве везе са пророчанствима. Могли сте, рецимо, да читате о Персиди, жени краља Александра Карађорђевића, о Мити Љотићу - Смедеревцу, о Илији Гарашанину и о многобројним другим дворским личностима. На крају последњег наставка (9. јануара 1903), објављено је следеће обавештење:

„Роман 'Једно пророчанство' састоји се из две књиге. Прва књига обухвата радњу око прогонства кнеза Александра Карађорђевића, и то је овде данас завршено. Друга књига обухвата повратак династије Обреновића на српски престо и ти описи имају тек сада да настану. У овом другом одељку долази и то значајно пророчанство, које се тада десило и по коме је цело дело и добило име 'Једно пророчанство'".

Вешта новинарска рука водила је и даље исти фељтон, са догађајима из исте 1858. године. Тек 6. маја, после још читава 93 наставка, завршен је и трећи фељтон.

Да ли се у тој серији написа коначно појавило и обећано пророчанство? Наравно да није. Истина, најављено је да ће се о томе писати у следећем, четвртом фељтону, који је требало да почне 1. јуна. Дакле још једно, ко зна које по реду, обећање:

„Нашим штованим читаоцима. У излагању ове наше повести дошли смо до тачке где настаје опис онога пророчанства, по коме је и названо ово дело именом „Једно пророчанство". Но ово причање неће бити продужено у идућем броју, већ се одлаже за први јуни о. г."

Трећи део романа „Једно пророчанство" никада није угледао светлост дана, јер је у ноћи између 28. и 29. маја, само три дана пре обећаног наставка, краљевски пар Александар Обреновић - Драга Машин убијен у атентату.

 

ЗАМАЛО, ПА ПРОРОЧАНСТВО

Пера Тодоровић и Чеда Мијатовић започели су причу о креманском пророчанству, затим су је развукли до бескраја и коначно је довели у ћорсокак. Нису могли да заврше серију, нити да је оставе недовршену. Даље развлачење приче такође није долазило у обзир, јер су у претходних 300 наставака сви адути већ истрошени, а стрпљење читалаца било је на измаку.

Убиством краља Александра Обреновића и Драге Машин, решење као да је пало с неба и прича сада може да добије нови замах. Пера Тодоровић, као вешт новинар, искористиће то већ следећег дана. Читаоци, дакле, желе пророчанство? Сад или никад! Имаће га... али замало. Пророчанство поново „најављује" догађаје из прошлости - па макар само непун дан старе!

У „Огледалу", листу који је такође уређивао Пера Тодоровић, појављује се гомила података који сведоче о томе да је он „знао" шта чека Обреновиће и како је креманско пророчанство то сасвим прецизно најавило. Треба ипак напоменути да се ништа од наговештаја зле судбине Александра и Драге не појављује пре њихове смрти, бар не у писаној форми. Може се, ипак, претпоставити да је у доба оштре међудинастичке борбе у народу било говора о скорој пропасти династије Обреновић.

Пера Тодоровић је, наравно, вешто искористио те гласине и добро порадио на томе да код читалаца створи уверење да је о несрећном крају краљевског пара постојало прецизно пророчанство. Текст у „Огледалу" обилује уобичајеним фразама о искреном пријатељству аутора претходног текста са краљевском породицом, али је сервиран тако да се стиче утисак да се Пера Тодоровић у разговору послужио пророчанством како би краљевском пару утерао страх у кости.

Све приче из „Огледала", нажалост, поново проричу догађаје из прошлости, али нам је једна од њих ипак занимљива јер се у њој по први пут помиње пророчанство извесног Матеје из Кремана. Ту се говори о драматичном догађају на ужичкој пијаци, са које је пророк „видео" убиство кнеза Михаила у Топчидеру.

Тешко је објективно оценити аутентичност пророчанства које се у писменој форми по први пут помиње целих 35 година после догађаја на који се односи, нарочито кад нема других доказа осим анегдоте која је по ко зна који пут препричана. Нама је ипак занимљива даља генеза ове легенде, јер мада су се сви који говоре о њему без резерве сложили да је пророчанство било непогрешиво, никако нису могли да се сложе око једног простог податка - ко је заправо био тај пророк.

Најпре је 23. априла 1916. године анонимни аутор у листу „Велика Србија", штампаном у Солуну за српску војску у изгнанству, написао да пророк са пијаце није био Матеја него Милош Тарабић. Ово је свакако била грешка (вероватно је мислио на Митра), јер Милош баш никако није могао да се појави на пијаци целих 14 година после своје смрти. У истом тексту тврди се да је у полицији састављен записник о овом пророку, ко год он био - Матеја, Милош или Митар. Доста касније, др Радован Казимировић употребиће ово наводно хапшење као главни адут у прилог тврдњи да о Митру Тарабићу постоје списи у Министарству Унутрашњих дела, јер је Пера Тодоровић 1903. године тврдио да су ти списи начињени приликом хапшења (додуше, не Митра него Матеје). У листу „Време", у броју од 10. децембра 1928. године, др Казимировић, говорећи о „поверљивим актима из 1868. године", написао је:

„Постојање поверљивих полицијских аката о креманском пророчанству (поводом убиства Књаза Михаила) не да се порећи. Та су акта била у фасцикули Министарства Унутрашњих Дела за 1868. годину."

Само два дана касније, редакција „Времена" нашла се у непријатном положају, јер је била приморана да објави следећи деманти:

„Умољени смо од Управе Државне Архиве за саопштење, да навод Г. Казимировића о нестанку аката о Креманском Пророчанству није тачан, јер та акта нису никада била примљена у депо Државне Архиве."

Само четири дана после инцидента са демантијем Управе Државне Архиве, др Казимировић у „Времену" открива кључни податак о идентитету пророка са пијаце:

,,И Пера Тодоровић и г. Чеда Мијатовић веле да је то говорио Матија из Кремана. Није Матија него Митар Тарабић." Био је то, дакле, Митар. Хоће ли Казимировић остати при овоме? Неће, јер је 1939. године, у књизи „Тајанствене појаве у нашем народу - Креманско пророчанство", о истом догађају на пијаци написао:

„Али ове речи на пијаци није изговорио Митар Тарабић, који тога дана није ни био у Ужицу, нити икада саслушаван, већ неки Матија, који је имао телепатску визију."

Др Казимировић никада није објаснио зашто је тако лако променио мишљење. У сличној невољи нашли су се и аутори Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић, који су 1982. године објавили књигу „Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека", али су они пронашли једноставан и елегантан излаз из неугодне ситуације. Право је чудо да се нико раније није тога сетио, јер је требало само ставити знак једнакости на право место и једначина је решена: Матеја је Митар! Просто да простије не може бити. У циљу лакшег прихватања ове једначине, из приче су избачене неке неједнакости које је кваре. Рецимо, тврдња Пере Тодоровића да је Матеја ,,био познат као човек који је мало шенуо памећу", јер то за Митра нико никада није тврдио.

Да ли је Матеја постојао или је то било измишљено име зато што је правим „ауторима" креманског пророчанства, који су били далеко од самих Кремана, било свеједно како ће га назвати? Вредан допринос разрешењу ове дилеме дао је човек који је данас најквалификованији да пружи следњу реч. То је Митров унук Јово Тарабић, рођен 1922. године, иначе најближи живи рођак креманских пророка. Кад смо га током једног разговора, вођеног у мају 2001. године, упитали да ли се његов чувени деда икада одазивао на име Матеја, одговорио је:

„Он је одувек био Митар и никада га нико није звао Матеја."

 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Од 1904. па све до 1915. године, у домаћој штампи није се говорило о креманском пророчанству. Тако се пре почетка Првог светског рата у новинским текстовима о Тарабићима не помиње никакав рат који би личио на светски, па је и овде креманско пророчанство изгубило трку са догађајима.

У априлу 1915. године др Радован Казимировић је, по властитом приповедању, са својом војном јединицом боравио у близини Кремана. Том приликом посетио је проту Захарија Захарића, венчаног кума (тада већ покојних) Милоша и Митра Тарабића. На основу разговора са протом Захаријем, др Казимировић је написао опширну серију текстова који су, од 11. септембра до 9. октобра 1915. године, објављени у Нишком гласнику под насловом „Креманско пророчанство". Ови текстови данас би могли да пруже драгоцене податке за процену стварних пророчких моћи Тарабића, али они, нажалост, нису сачувани ни у једном архиву. Вероватно је да су уништени приликом шестоаприлског бомбардовања Београда.

Срећом, у штампи из тог доба постоји довољно трагова на основу којих можемо да закључимо колико је др Казимировић писао о протеклим, а колико о будућим догађајима, па чак и да реконструишемо управо она пророчанства која су нама занимљива. Само три дана после почетка ове серије текстова, 14. септембра 1915. године, у нишкој „Будућности" анонимни аутор је под насловом „На брзу руку" објавио сатирични текст који представља прву јавну критику креманског пророчанства. У њему се наводи и јединих пет пророчанстава која се односе на будућност (јер сва остала „проричу" догађаје из прошлости):

„Ни у чему се није преварио. Све су се ствари догодиле онако како је он за живота предсказао. До сада се нису испуниле само ове ствари:

1. пропаст Турске, 2. пропаст Аустрије, 3. будућност Цариграда, 4. Проглас српске царевине, 5. Крушевац - царска престоница.

 Тако нас уверава г. Казимировић. И треба само још да се испуне тих пет ситница, па да онда и ја поверујем и њему и креманском пророку."

Године 1928, Казимировић поново објављује серију текстова (овога пута у Времену), у којој, срећом, понавља свих пет наведених пророчанстава. Можда би та пророчанства била од значаја када би се показало да су се касније испунила, али су пророци и овде били лоше среће, па од свега остаје само утисак да у изгубљеним Казимировићевим текстовима нема баш ничега вредног пажње.

Током 1915. године започео је страшан прогон српске војске. Следеће године у Солуну покренут је лист за војнике у избеглиштву, под називом „Велика Србија". Већ у 14. броју, од 23. априла 1916. године, објављен је, како је речено, „оригинал креманског пророчанства".

Нема сумње да је сврха овог објављеног текста била да се подигне пољуљани морал војске. Земља поробљена, војници посрамљени и прогнани из земље, па их је требало колико-толико утешити у безнађу у коме су се нашли. Може се претпоставити да је пророчанство добро послужило овом циљу. У њему, као што је увек случај у медијском представљању пророка, најпре се набрајају савршено испуњена прорицања ранијих догађаја, а онда се обећава добар расплет ситуације, победа српске војске и понижење непријатеља („жене ће их преслицама потерати"). Ипак, у усхићењу прореченом победом, овај аутор није заборавио ни на недаће које ће после рата настати:

„Србија ће бити пуста; жене ће видећи пањ мислити да је мушко."

Ово пророчанство у својој књизи поновиће касније Голубовић и Маленковић, („жене ће од пањева мислити да су људи, те ће их јадне грлити и љубити"), али временски они ће га сместити у далеку будућност, у период после хипотетичног Трећег светског рата. Међутим, и ово „пророчанство" је плагијат, јер се оно из века у век приписивало многим ранијим пророцима - Стању Шћекићу (17. век), као и Леши Дијаковићу и Милети Живадиновићу (19. век). Разлика је само у томе што су они исто пророчанство стављали у контекст ратова против Турске.

Аутор овде помиње пророчанство о крви која би, ,,кад би реком потекла, ваљала камен од три оке". Не знамо ко је овде био прави „пророк" (Митар Тарабић, прота Захарије, др Казимировић или Илија Ђукановић, који је, како је касније утврђено, писао овај анонимни текст), али знамо да се он само послужио старом причом о пророчанству старца Стања Шћекића, који је живео још у 17. веку. Судећи по легенди, он је рекао да ће у боју са Турцима ,,ту бити толико крви да ће моћи носити камен од седам ока". Изгледа да се писцу овде учинило да је камен од седам ока претежак терет да би га носио поток крви (1 ока = 1,25 или 1,28 кг), па га је смањио на три оке. Ова умереност не би се могла приписати и аутору текста о херцеговачком пророчанству („Српске новине", штампане на Крфу 23. априла 1916), јер је он овде навео податак да ће, веровали или не, „крвави потоци оргати камење од седам метара"!

Свеједно, рат је најављен целу годину после његовог почетка, и то са детаљима од којих ниједан није објављен пре догађаја. А јесу ли Тарабићи најавили годину завршетка Првог светског рата? У свим каснијим текстовима пронаћи ћемо податак да јесу, али се та „најава" по први пут појављује целу деценију после његовог завршетка, када је 1928. године др Казимировић у „Времену" написао опширну серију чланака о креманском пророчанству. Ту је он навео и пророчанство које каже да у будућности „ратова више неће бити".

 

У ОСВИТ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Године 1939, објављено је прво издање књиге ,,Тајанствене појаве у нашем народу - Креманско пророчанство". Аутор ове опсежне и изузетно занимљиве студије је др Радован Казимировић. Књига је права ризница сведочанстава о веровању нашег народа у натприродне силе, при чему доминира и веровање самог аутора у натприродно.

Поглавље о пророцима (не само креманским) у овој књизи највећим делом засновано је на серији текстова коју је исти аутор 1928. године објавио у листу „Време", а део о креманском пророчанству у доброј мери је и дословно преписан. Разлика је једино у томе што се за тих једанаест година број пророчанстава увећао, јер је требало „прорећи" и све што се у међувремену догодило. А требало је још и извући се из неугодне ситуације створене ранијим пророчанством о томе да се више неће ратовати, јер је књига објављена када је рат већ започео. Казимировић се послужио једним терминолошким триком - мада је 1928. године Први светски рат звао „Општи рат", сада га је преименовао у „Европски", како би Другом наденуо име „Општи рат":

„Митар Тарабић је говорио да се после европског рата неће више ратовати, имајући у виду познате организоване ратове једних држава против других; али је рекао да ће настати: буне и револуције и да ће тада изгинути више људи него у великом светском рату. То ће бити 'општи рат!'"

Организованих ратова, дакле, неће бити (мада је то речено на прагу највећег организованог оружаног сукоба у историји), али ће настати „буне и револуције", које се по свој прилици односе на нескривена очекивања др Казимировића о продужењу совјетске Октобарске револучије и прерастању у глобални светски процес. Ово је, сада то знамо, био још један несрећни промашај, који ће ауторски тандем Голубовић - Маленковић тек 1982. године дотерати у својој књизи „Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека" и од њега начинити низ бриљантно испуњених пророчанстава о „Првом великом" и „Другом великачком" рату, као и о многим другим догађајима који су после њих дошли.

 

КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО

Сви аутори који су између два рата писали о креманском пророчанству, недвосмислено су тврдили да после Првог светског рата, судећи по најавама Тарабића, ратова више неће бити. Ипак, у књизи „Креманско пророчанство -шта је било, шта нас чека", чије се прво издање појавило 1982. године, ни речју се не помиње ова оптимистичка најава, него се уместо ње у мит уводи низ нових пророчанстава којима се најављује Други светски рат.

Аутори Драгољуб Голубовић и Дејан Маленковић, пишући о прорицању власти Јосипа Броза, увели су нову категорију: удворичко пророчанство. Овде је Тито добио најбољу могућу улогу, али су се аутори нашли у невољи кад су се услови изменили и кад је наша „љубав према другу Трту" прешла из несумњиве у спорну категорију. Зато је у новом издању дописано читаво поглавље под насловом „Ко је човек на бијелом коњу", у коме се говори о томе да неки неименовани аналитичари сматрају да овде није реч о Титу него о неком „човеку будућности, а не прошлости". Прихватимо ли ово, мораћемо некако да се помиримо и с тим да ћемо, свидело се то нама или не, у будућности добити још једног плавооког доживотног председника са звездом на челу, који ће „владати Ужицем равно 73 дана", потом ће нас ослободити од „кривог некрста" па ће „прекинути љубав са нашом браћом Русима" и на крају ће ,,од губитка ноге и умријети, а не од старости своје".

Иначе, пророчанство о „човеку на белом коњу" који ће ослободити народ, присутно је код нас још од 17. века. Кад је аустријски војсковођа Пиколомини 1689. године стигао до Скопља, људи су веровали да је он тај о коме пророчанство говори и да ће их ослободити од турског ропства. Сви су се дигли на оружје, јер је Пиколомини вешто искористио то народно веровање.

 

О КРЕМАНСКОЈ ЦРКВИ

У Великој Србији из 1916. године, Илија Ђукановић, говорећи о „благим и срећним данима" до којих ће доћи после рата, пише да „пророк није ни своје Кремане заборавио, јер је говорио да ће тек тада у Кремнама бити подигнута црква".

Мада су „благи и срећни дани" већ били ту (рат је давно завршен), градња цркве још није била започета. Ипак, др Казимировић је 1928. године у Времену поновио ово Митрово пророчанство:

,,Е куме! Нит' је било нит' ће ту кадгођ цркве бити. Црква ће бити подигнута на другом месту, после општег рата, кад Србија буде царевина!"

У време писања тог текста др Казимировић је термином Општи рат још увек означавао Први светски рат, мада ће се на самом почетку Другог светског рата предомислити. Свеједно, др Казимировић је тада морао да објасни зашто цркве, и поред недвосмислено исказаног пророчанства, још увек нема:

„Кремна су и данас без цркве. Ко зна: можда ће се подићи тек онда, кад Србија одиста буде царевина!"

Прошло је још 11 година. Други светски рат је започео и, као што смо већ видели, др Казимировић се предомислио. Први светски више није Општи јер га је сада прекрстио у Европски, а израз Општи рат искористио је да означи буне и револуције. Тако је оба издања књиге „Тајанствене појаве у нашем народу - креманско пророчанство" из 1939. и 1941. године пророчка визија о креманској цркви испричана истим речима, али је њена најављена градња уз помоћ терминолошког трика пребачена у период после „буна и револуција":

„Тада наиђем на Митра, који ће ми рећи: ,,Е, куме! Нит' је било нит' ће ту кадгођ цркве бити. Цркве ће бити, ал' ће бити подигнута на другом месту, после општег рата, кад Србија буде царевина! Одиста, цркве ни данас у Кремнима нема."

Али цркве је ипак било! Др Казимировић вероватно није знао да је њена градња започета 1938. године и да су у марту 1941. већ били завршени сви радови осим ентеријера. Како би ово Митрово пророчанство гласило да је др Казимировић имао податак да је зграда цркве подигнута пре општег (условно речено, Другог светског) рата? Да ли би дозволио да оно буде једино нетачно међу десетинама тачних?

Сада долази оно најзанимљивије. Каснији аутори (Голубовић и Маленковић), знајући када је црква саграђена, једним потезом пера исправили су све грешке - не само Ђукановићеву и обе Казимировићеве, него и Митрову. По њима, Митар је рекао:

„Тек између два великачка рата, када мир међу људима будне трно ко жижа догорјеле свијеће, Креманци ће отпочети са зидањем цркве те још мало да будну готови па ће стати. Спријечиће их рат."

Ова четири сведочења, мада се односе на пророчанство потекло од исте особе о градњи једне исте цркве, не само да се суштински разликују, него су савршено прилагођена ономе што су аналитичари знали (или су мислили да знају) о чињеницама.

Од свих ових „пророчанстава" само последње је испуњено - оно које се појавило тек пошто је црква била саграђена.

 

ХОЋЕ ЛИ НАС БИТИ ЗА ПОД ШЉИВУ

Године су прошле, Други светски рат (или, како га је др Казимировић прозвао, „Општи рат") протутњао је светом, а Голубовић и Маленковић још једном су изменили контекст том називу и прилагодили га догађајима. Тако су ови аутори у својој књизи из 1982. године израз Општи рат у фусноти разјаснили речима „Тарабић тако назива Други светски рат". Али чак и ова тврдња била је кратког века - важила је само у прва два издања књиге, а у следећем издању (1986) исти израз пропраћен је фуснотом у којој стоји да је Општи рат у ствари Трећи светски рат. Пошто су тако Први и Други светски рат остали без некадашњег назива, у трећем издању књиге поново је прорадила инвенција аутора па су се појавили бројни цитати „аутентичних" списа проте Захарија у којима су кремански пророци наводно најавили нешто што ће се у свим наредним издањима звати Први велики рат и Други великачки рат. Зашто је први добио епитет велики а други великачки, остаће тајна.

Израз Општи рат, дакле, у своје време успешно је искоришћен за означавање Првог и Другог светског рата (сваког у своје време), али то не значи да треба занемарити и преостала два неискоришћена значења: „Буне и револуције" и „Трећи светски рат". Који од њих ће представљати „добитну комбинацију" за креманске пророке и шансу да аналитичари тврде да су то што се догодило (ма шта то било) они најавили деценијама унапред?

Ниједан. Деведесетих година захватило нас је нешто што нису биле ни буне ни револуције, ни Трећи светски, а понајмање Општи рат. Нешто што нико није чак ни наслутио, а камоли најавио или „видео": грађански рат и сукоб са највећом војном алијансом на свету. Биле су то авантуре у којима је српски народ изгубио не само на хиљаде живота и велике територије, него и пропагандну битку, а то значи - своје достојанство.

Да ли је могуће да су Тарабићи, који су, по тврдњи аналитичара, непогрешиво видели све важније догађаје из блиске и далеке будућности, једноставно пропустили да помену тако маркантна превирања која су нас снашла на самом крају миленијума?

Напротив, дуго се тврдило да су Тарабићи „видели" да у нашој земљи задуго неће бити ратних сукоба. Пророчанство које је све до почетка грађанског рата 1991. године налазило своје место у поглављу „О животу у нашој царевини", започиње овако:

„Вријеме мира и изобиља трајаће дуго. Родиће се млого кољена која ће живјети и умријети у миру, а да за рат буду дознавали само преко мудријех књига, ријечи и разнијех приказа... Наша царевина ће ојачати и ђе се год будне чуло име наше, сви ће нас цијенити и вољети."

Ово пророчанство (заједно са целим поглављем) без објашњења је ишчезло из свих каснијих издања књиге, ваљда зато што се одједном показало да се баш ништа од њега није остварило. Време изобиља се ненадано брзо завршило, после Другог светског рата код нас ниједно колено (генерација) није „живело и умрло у миру". Исто тако је постала депласирана и тврдња да ће „наша царевина ојачати" и да ће нас ,,сви ценити и волети", јер нас је баш тих година свет изоловао санкцијама, а недуго после тога били смо изложени бомбардовању.

На ово волшебно ишчезавање пророчанства из књиге нико тада није обратио пажњу нити се запитао да ли још увек важи тврдња аутора да постоје списи у којима је прота Захарије то записао. Али, није то била само наша специјалност -и друге сукобљене стране прилагођавале су креманско пророчанство својим потребама. Тек што је започето бомбардовање српских градова од стране ваздушних снага НАТО пакта, у загребачком „Јутарњем листу" појавио се следећи „цитат":

„Два неписмена српска сељака, Милош и Митар Тарабић, још средином 19. стољећа превидјели су ударе НАТО-а на Југославију:

Срби ће се наћи на граници, али неће знати стати. Цијели свемир ће их молити да се смире и чују глас доброте у својим срцима, али неће отворити огледала своје душе. Неће послушати закон животног смисла. Мржња ће се претворити у бесмисао, избит ће рат. Силе које ће ратовати имат ће велико знање (...), борит ће се и на земљи и у зраку и на води. Изнад ове земље (Србије) водит ће се рат у зраку."

У дугој листи „пророчанстава која су се до сада испуњавала с невјеројатном точношћу", нашао се, дакако, и „распад друге Југославије и осамостаљење Словеније, Хрватске, БиХ и Македоније". Наведен је и податак да су ова пророчанства „значајно цензурирана" јер се у њима „навјешћује понор српства". За сваки случај, аутор чланка се потрудио да одбије читаоца од помисли да прочита књигу „Креманско пророчанство - шта је било, шта нас чека", јер је „краћена и накићена претенциозним тумачењима". (сиц!)

Постоји још једна пророчка визија која се приписује Тарабићима, а у последње време постала је веома актуелна. То је злослутно предсказање о томе како ће Срба остати колико ,,за под једну шљиву". Занимљиво, али мада се ово пророчанство данас често наводи, оно се заправо не појављује ни у једној књизи или писаном новинском тексту који говори о креманском пророчанству. Заправо, не појављује се све до скорих дана, али га ни сада нико не наводи у изворном облику него се сви само позивају на њега, као да се оно подразумева!

Откуд онда то пророчанство и ко га је и када лансирао? Данас смо изложени таквој поплави информација да је тешко начинити детаљан преглед који би нам открио где се оно први пут појавило, али пада у очи чињеница да га штампа у Хрватској веома радо помиње; скоро да нема говора о креманском пророчанству у неком од медија, а да се не помене и ова злослутна визија о ужасном помору српског становништва.

Без обзира на то да ли је ово пророчанство увезено или је резултат наше мазохистичке инвенције, нема сумње да су мотиви за његово „пуштање у промет" политичке природе. Ову наводну пророчку визију не помињу ни аутори Голубовић и Маленковић, али су они вешто смислили како да у једном од каснијих издања своје књиге непознатом аутору овог „пророчанства" задају противударац. Једноставно су шљиву преименовали у барјак и тако једним потезом пера од песимистичке легенде направили оптимистичку, при чему су је поново приписали Милошу и Митру Тарабићу: „Доћи ће дан када ће сви Срби опет стати под један барјак!"

 

НОВА ПОЛИТИЧКА ЗБИВАЊА

Чак ни данас, кремански мит не посустаје. У бурним годинама с краја другог миленијума, популарност креманског пророчанства нагло је порасла. Док су током трагичног пролећа 1999. године авиони НАТО алијансе просипали бомбе по Србији, народ је грозничаво тражио поглавље у коме су Тарабићи прорекли тај ужас, а посебно податак колико дуго ће трајати. Наравно да та пророчанства нико није могао да пронађе јер нису ни постојала, али се не треба изненадити ако се у скорој будућности она ипак однекуд појаве. Могло би то да буде нечије усмено сведочење (коме, дакако, треба вероватј на реч јер доказа никада нема), или сумњиви документ који је срећном згодом пронађен, али тек после свих догађаја који се у њему проричу. То је био случај са прорицањем свих досадашњих ратова, па нема разлога да овај последњи буде изузетак.

Бомбардовање је завршено и заказани су председнички избори за 24. септембар 2000. године. Били су то важни избори за српски народ, јер ће се на њима преломити судбоносна одлука између дугогодишње власти социјалиста и удружене демократске опозиције, која је као свог кандидата истакла др Војислава Коштуницу. У предизборној агитацији ниједна страна није бирала средства; власт је свим силама гушила медије и неистомишљенике третирала као издајнике, а опозиција се послужила веровањем народа у пророчанства. Уосталом, креманско пророчанство је ионако већ претворено у џокер-карту на коју је свако могао да допише шта је хтео. У изборном штабу удружене опозиције, рођено је још једно пророчанство приписано Тарабићима, а поштански сандучићи гласача били су преплављени лецима у којима се наводи да ће на изборима „победити онај који у презимену носи назив села из кога потиче". Коштуница је родом из Коштунића; не треба, дакле, много напора да би се схватило кога је судбина предодредила за председника.

Било како било, народ је на изборима рекао своје и после неколико дана игре нерава на масовним демонстрацијама, воља већине је победила. Тако се стари систем власти распао као кула од карата, а Војислав Коштуница постао нови председник. Погодише Тарабићи!

После нешто више од годину дана, у недељнику „Blic News" појавио се интервју са познатим београдским драмским писцем Душаном Ковачевићем, у коме је ово „пророчанство" добило епилог какав заслужује:

„Док је 'Контејнер' путовао по Србији у предизборној кампањи, Бранислав Лечић и ја смо сели и написали цео један део Креманског пророчанства. Рекли смо да на 46. страни Првог издања, које је уништено и нигде не постоји, ниједан примерак, пише како ће се појавити такав и такав човек, и онда сам дао опис Коштунице као фото-робот. Хтео сам и да напишем да воли животиње, а нарочито мачке, али се Лечић са тим није сложио. То сад изгледа као шала, - али ми смо то радили из убеђења јер је представа играна на трговима Србије пред 20-30.000 људи.

Наш народ воли мит. Било шта да сте му рекли друго, не би прихватио на тај начин. Људи воле да им се причају приче пророка и видовњака записане у неким старим књигама. Реч је о дубоко укорењеном паганском тумачењу судбине, о дешифровању тотема, петлових перушки, кривих стабала, воде која тече узводно."

Креманско пророчанство и данас живи свој живот. Ако вам се у неком разговору, на било коју тему, учини да је неки од ваших аргумената преслаб и да немате доказе за то што тврдите, започните реченицу са „Као што су Тарабићи прорекли..." и видећете да ће она, као неким чудом, добити потребну специфичну тежину. Можда ће неко даље пренети вашу малу лаж, можда ће је и други прихватити, и тако ће кремански мит бити обогаћен за још једно пророчанство.

Аутентично, наравно,

као што су и сва друга.

Извор: „Дуга“, бр. 1791, 2002.г.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( петак, 26 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 46 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.