УВОД УРЕДНИШТВА

Од данас, ако Бог да, почињемо да објављујемо текстове који ће бити у оквиру теме „Осам векова Светосавске Цркве“. То ће бити текстови о значају Цркве за историју нашег народа, који ће нас подсећати ко смо, шта смо и куда идемо. И шта морамо да бранимо, да никад не одустанемо. Господе, благослови!  

+ + +

Протојереј Бранко А. Цисарж

О устанку у Србији 1804 год. досад је објављен велики број књига, расправа и чланака, а тај се број нарочито повећао ове године, приликом његове 150-годишњице. У свим тим радовима није довољно посвећена пажња верском животу српског народа и позитивној улози српског свештенства у време устанка. Стога ће се у овом чланку изнети неколико аутентичних сведочанстава из којих може свако закључити да су не само вођи устанка, него и сви учесници из народа, били верни чланови своје Цркве и дубоко религиозни, и да су своје верске дужности савесно вршили, чак и у најтежим данима војевања за народно ослобођење.

I 

И поред изузетно тешког стања и положаја српског народа и српске православне цркве у предустаничко доба, верски живот међу Србима није не само замро, него, могли би рећи, није се ни умањио. И премда Турци нису дозвољавали постојање цокава у многим селима,[1] у Србији, односно у Београдском пашалуку, био је релативно велики број цркава. Јер уочи самог устанка у Србији (1804) у 11 нахија (без ужичке и соколске) у 1806 села, на око 300–400.000 становника, било је 156 отворених цркава и 278 порушених. Дакле, просечно на сваких 11 села или око 2.600 становника једна црква, и поред тога на сваких 7 села једна порушена.[2] Стога су не само старе и славне српске задужбине, него и ове цркве које су служиле, па и оне на чијим се развалинама народ скупљао „учиниле да се одржи у један мах и народност и вера онако како се већ међу њима створила нека узајамна веза“.[3]

О стању верског живота у породици сведочи нам Милован Видаковић речима: „Отец (наш) имао је обичај свагда у суботу у вече и у очи сваког празника цјелу своју фамилију на вечерњу молитву совокупити, дом тамјаном окадити и свјећу вошчану сам ужећи, коју би на стјену од восточне стране поставио, и тако сви к востоку окренути, напред ми дјеца, а за нами старији били би, и најмање пол часа Богу би се молили. Иконе у кући имали нисмо, но свако је се молио, како је које знало, и оно је на уста своја свако произноснло, што је кто у онај час на сердцу к Богу чувствовало“.[4]

Број свештеника не може се тачно утврдити. Но ако се узме да су код сваке отво- рене цркве била само два до три свештеника (прота Матија Ненадовић сведочи да је код цркве у Бранковини било пет свештеника)[5] и ако би томе додали број калуђера по манастирима, који су исто тако опслуживали парохије, биће нам јасно, да тај број није био мали.

Премда образованост ових свештеника није била на завидној висини. јер школа није било, но сваки „који је желео шта учити, морао је попу или у манастир ићи“[6], ипак је народ своје свештенике волео и уважавао. Многи од њих (као на пр. прота буковички Атанасије, прота Матија Ненадовић, прота Милутин Илић-Гучанин и др.) уживали су у народу право светитељско поштовање.[7] Свештенике су поштовали и вођи устанка. Тако је на пр. Карађорђе проту Матија Ненадовнћа увек звао „Господине прото“[8], „Оче прото“[9], а из милоште га звао ,,чичом“[10]; рачанског архимандрита Мелентија је звао „Господином“[11] и сл. То поштовање свештених лица је било и код осталих вођа. На пр. Јаков Ненадовић се своме синовцу проти Матији у писмима увек обраћа са ,,Ви“[12], што су чинили и други.

Цркви је народ долазио, додуше, само на веће Господње и Богородичне празнике (десет пута или нешто више на годину)[13], но све празнике је народ редовно празновао. О томе нам прича прота Матија: „У месецослову научим свеце казивати, и то ми је врло лако било из оних старих календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац и од подне може се радити; а који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него ваздан седи и једи и не ради. А зашто? Да те Бог не покара. Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду не огрешиш“[14]

У цркви су стајали обично измешани жене, људи, деца и девојке или пак (нарочито у крајевима ближе Саве и Дунава) старији напред а жене, девојке и деца у препрати[15].

На васпитање деце се обраћала нарочита пажња, и они су поучавани „како се ваља крстити, Богу се молити и оца и мајку у руку љубити и почитовати“[16]. Одрасли су поучавани општим истинама вере „да не краду један од другога и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваке бесмислице, да ји Турци затварају и глобљавају, него међу собом нека се братски мире и намирују“[17].

Свима светим тајнама, а нарочито св. исповести и св. причешћу, народ је редовно приступао[18]. Колико је народ поштовао св. исповест показује нам и онај познати Карађорђев случај са убиством његовог оца, који није хтео да избегне у Аустрију испред Турака. Када се Карађорђе, после извесног времена вратио из Аустрије у Тополу, он „дође у манастир Благовештење, код некога архимандрита Глигорија Студеничкога исповеди се и замоли архимандрита да му на Благовести, кад манастир слави, гди се много народа купи, учини један опроштај с народом, што је оца заповедио другу свом да убије, донесавши са собом 200 ока вина и 200 ока ракије и 200 ока леба, те да све то оцу за душу. И то је тако са истим архимандритом и учинио 1796 года 25 марта... Када је архимандрит опроштај очитао, народ је сав викао: „Амин, и да му Бог опрости“[19] .

Чак и они појединци, који су се услед турског зулума одметнули у хајдуке, поштовали су ове опште прописе о посту и молитви, те „посте и моле се Богу, као и остали људи“[20]. Народни песник нам сведочи за чувеног хајдука из тога времена Ћурчију како се исповеда:

„Ја сам јунак душу огр’јешио

и уз часне посте омрсио“[21].

II

Кад је у току зиме (фебруара) 1804 букнуо Први српски устанак, ратовало се где је потреба изискивала. Сваки ко је био способан био је војник. „У мањим потребама је ишао један од двојице, двојица од тројице, тако да су се могли и кућни послови вршити без прекидања... Сваки је носио своја оружје, сваки полазио у својем најбољем оделу; храну су слале за њима жене од кућа“[22]. Но ни у овим ратним годинама и метежима (1804–1813) нигде и никада се није заборављало на веру и верске прописе. У изворима из овог доба имамо премда доста оскудних али ипак врло јасних сведочанстава о томе.

Да отпочнемо са договором и заклетвом у јарузи близу куће Стевана Томића у Орашцу у јесен 1803. Један од најближих Карађорђевих сарадника и учесник у Првом устанку Петар Јокић нам о том догађају прича: „Прота Атанасије поче говорити: Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Одонда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су за наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама, као да смо ми сви право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче, гледајући наше муке. Него, браћо, у име Створитеља Бога и Спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а цар ће то одобрити; јер ове наше крвопије и њему о глави раде. Сви ми рекосмо: тако је и треба да устанемо! – Сад прота извади из џепа мали крстић, ми устанемо сви, а он рече те дигнемо по три прста у вис. Прота рече: Браћо, закуните се да ником нећете одати, а пре се марта не може почети, јер ће Турци жене и децу поробити, а кад зене март, ми ћемо жене и децу у шуму, у збегове, а ми пушке по среди, па у име Бога на Турке! Сад сви говорите „Амин“. Он поче: „Ко издао, издало га тело; пожелео али не могао поћи; у кући му се не јављало ни старо ни младо; од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да се у сињи камен претвори, да се други на њега угледају; не био срећан ни дуговечан, нити лица Божјег икад видео! – На све ми смо викали „Амин“. Сад сви ижљубисмо крст.“[23] Дакле, отпочело се свечаном заклетвом по верском обреду.

Прота Матија Ненадовић нам сведочи о другом једном моменту – о поштовању црквених утвари. Наиме пошто су чули да је Карађорђе запалио хан у Орашцу и отпочео са устанком – „пошљем ја – прича прота – те се изнесе из бранковичке цркве барјак, који је био од белога, црвеног и плавог мусулина, са три крста. Тај барјачић пободемо међу нас (на вису више бранковичке цркве). То је било 15 фебруара 1804 лета. Сутрадан, ето ти по- чеше људи из оближњих села са оружјем долазити“[24].

Кад је устанак букнуо, разумљиво је да није било лако одржавати дисциплину међу устаницима. Но међу устаницима је био и велики број свештеника, који су, кадгод су то прилике дозвољавале, свршавали свакодневно богослужбено правило. Интересантан је моменат из Рогаче, пред напад на Аганлију који је коначио у селу Дрлупи, који Петар Јокић описује речима : „На један мах поче неко да удара као у клепало. Ми пођипасмо а сунце се већ родило. Кад погледамо а оно један сикирицом лупа у проштац, а прота већ метнуо петрахиљ на врат. Ту очита јутрењу. Ми, како који стижемо, скидамо капе, и молимо се Богу. Свршивши богомољу, прота се окрете к нама и поче овако: Браћо! Ево дође и то да се побијемо са Турцима. Немојте, браћо, ни један узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати? Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити, и да нећете издати! – Да се закунемо! – гракну сав народ. – Дигните по три прста! – рече прото. – Ми дигосмо а он изговори онакву заклетву као у Орашцу. Најпосле рече: Један за све, а сви за једнога, па или да их растерамо, или баш сви да изгинемо! На то сви пристанемо, и по три пута на заклетви рекнемо ,,Амин“[25].

Да то јутарње богослужење није било случајно сведочи нам исти очевидац о једном другом догађају, који се десио после неколико дана: „Низ голи Космај спустимо се Неменикућској цркви. Већ се поче хватати мрак. Овде се помолимо Богу, да нам он буде на помоћи. Ово је баш било на Цвети 1804“. Дакле овога пута је отслужено, изгледа, ве- черње[26].

Са молитвом се јуришало на непријатеља. На пр. на Јадру 1804. „Поменусмо Бога, сви сложно јурнемо на Турке, и Бог даде те, ми још ни трећу ватру не испалисмо, Турци побегоше“[27]. Пред напад на Београд (новембра 1806), „једни су се грлили и љубили, други се праштали, а трећи Богу молили да им буде у помоћ“[28].

Богослужење се служило и на положајима и приликом пребацивања са једнога фронта на други. На пр. када је Карађорђе пошао са војском у помоћ Хајдук-Вељку и стигао у Криви Вир, отслужена је, у међувремену док се сачекивала остала војска, јут- рења на Преображење (6 августа) 1809[29].

Недеља је, кадгод су то прилике дозвољавале, увек празнована. Пред борбу на Мишару, Карађорђе рече: „Ја не допуштам никоме да излази (из шанца) у недељу да се бије, но седи ту и пи, па ако баш навале Турци, ми ћемо се тући, а ако не навале, ми ћемо седети с миром!“[30].

На св. Тројицу (1810) – код Вел. Острва на Дунаву, пошто је руска војска под командом генерала Цуката прешла на српску страну – „држати су часови и молитве читате, где је сва војска и руска и српска клечала. По свршетку молепствија, руски свештеник изговорио је слово, а после војска отишла је свака на своје место“[31].

У шарампову (шанцу) на Мишару јутрења се служила сваки дан[32].

Редовном служењу код главне војске допринео је митрополит карловачки Страти- мировић, који је послао, као „чадор цркву војену, и сав окрут, као: антиминс, путир и проче све за божествену службу потребно“[33]. Та војна капела, приликом опсаде Београда била је намештена у Топчидеру и на богослужење у исту долазиле су све старешине[34]. Редовно богослужење се служило и на другим местима. Тако на пр. у некој импровизираној капели код суда у шанцу више Ваљева[35], па доцније и код појединих магистрата[36].

Мисао, да успеси у војевању зависе и од Божје воље, провлачи се готово у свима писмима Карађорђевим и других вођа устаника. Да истакнемо само неке моменте. Тако на пр. Карађорђе пише Јакову Ненадовићу: „...уздамо се у име Бога...“[37]. Проти Матији Ненадовићу исто тако: „...Ако ли да Бог те се смиримо...“[38]. Други пут опет: „...Како je фала Богу и матери Божјој на овоме крају све добро и мирно...“[39]. Или опет: „... Који на нас (удари) и ми ћемо с помоћу Божјом на онога...“[40]. Или опет: „...дочекајте (Турке код Сокола) са помоћу Бога...“[41] или: „... зато желим да вам Бог даде победу над непријатељима...“[42] и сл.

Прописане постове сви устаници су најстрожије одржавали. Осим уобичајених једнодневних постова у среду и петак, постојао је и заветни пост у понедељак[43]. Један учесник о овоме сведочи: „После борбе код Сопота (на вел. понедељак 1804) крене војска ка Врчину. У Раљи мало одморимо, јер смо били врло уморни и поједемо хлеба...“[44]. Други један учесник опет прича: „Бавећи се у Мачви у време рђаво – Велики пост – нисмо имали хлеба, но смо гладовали... Узмемо да ручамо, но какав је овде био ручак: загризи суву крушку па умочи у пекмез“[45]. А на другом месту опет: „По свршетку овог боја (на Сјеници) наступи Петров пост (23 маја 1809), који су онда Срби набљудавали и постили страшно“[46].

Прота Матија исто тако прича, када је био код босанских Турака на преговорима: „Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван испреко Дрине, доноси ми рибе дринскe“[47].

Строго се држао и Госпојински пост. „И тако пођемо с Липара нас четворица: Младен (Миловановић) командант, ја Анта (Протић), писар, Марко Дугачки и његов сеиз козак... Младен седе у хлад под један клен и рече Марку: „Потражи какав крчаг, и оби му грлић да приставимо пасуља за ручак... Пасуљ онај кад је готовљен била је година 1809, месец август, госпођин пост“[48].

Постио је и сам Карађорђе, исто као и остале војводе и сви чланови Совјета или синода[49]. „Погача и папула уз пост; а погача и суво месо уз мрс – за Карађорђа је била најбоља храна“[50]. Док су борбе имале локални карактер, сваки војник се морао сам бринути за храну. Обично су је доносиле коморџије из свакога села. Пошто је ово било врло незгодно, доцније је исхрана војске била регулисана на други иачин. У једном писму Јакову Ненадовићу из 1808 године Карађорђе наређује да се сваком војнику има давати ока хлеба и пола оке меса на дан, а за време поста да се даје пасуљ место меса.[51]

У ванредним приликама пост је могао да буде разрешен. O томе имамо једно интересантно сведочанство, додуше из времена пре устанка, од Милована Видаковића: „У збегу одахнемо мало од страха турског – но наста нам Вeлики пост С чим ћемо сад душу издержати, кад леба и друге ’ране не имамо, развје меса, но како бисмо ми у таков пост смјели премерсити?... Но отец Јоан, наш парох, паметан муж, скупи народ и даде им прекрасно слово поученија да могу мерсити, да нужда закон измјењује, да наша света церков није тако строга, да ни у крајњој нужди мерсити не допусти, но да људи код меса, млека и сира умру од глади... Благослови их да могу сви мерсити, развје (осим) среду и петак.“[52]

Старешине и устаници су исто тако редовно приступали св. причешћу. Петар Јокић нам о томе кратко али јасно сведочи речима: „На Велику Госпођу, 15 августа, заповеди го- сподар те се многи причестисмо, а и он се причести“[53]. Народна песма сведочи за игумана манастира Чокешине:

„Виђели смо хаџи-Константина,

Константина славна игумана,

Ђе Србиње jунак причешћује,

Без канона и без испов’једи:

Јер Србиње на бој опремаше

Заклиње их крстом и законом

Да брат брата у боју не изда“.[54]

Пред почетак поста нарочито свечано празноване су покладе. Ако је војска била близу својих кућа, она се ради „покладовања“ разилазила својим домовима, да би се, често пута одмах сутрадан, враћала на положај. Прота Матија о томе прича: „Ја саставим војнике (1804) и рекнем онима који су из оближњих села: „Вечерас су, браћо, покладе; идите кућама те покладујте, па рано ујутру дођите“[55].

Пошто су разбили Турке и заузели Рудник (1804) „на саме беле покладе, војска се, тако рећи, сама растурила кућама због поклада“[56]. „Страгарци опет навалили молити Карађорђа да он дође у село (Страгаре) у госте да га почасте. Кад смо, веле они, частили Сали-агу, душманина свога, зашто да не частимо тебе? А беху проштене покладе... А он са Станојем (Главашем) оде у Страгаре а ми са њим. На беле покладе бисмо тако у Страгарима у гостима ...“[57].

У дане мрса устаници су јели меса, сланине и др. „Ту (у Дрлупи 1804) покољемо краве (на бачији Аганлијиној) вечерамо и ноћимо...“[58]. Мало даље: „...Дигнемо се те у Кораћицу. Вићентије (кнез из Кораћице) посла те дотераше деветоро (спахиских) говеда, те покласмо и поделисмо, месо испекосмо и вечерасмо“[59]. Други један учесник опет прича: „Затече нас и Божић (1806 код Београда), Наша браћа Земунци, једну ноћ, донесу нам хлеба доста и печења свакојака, а тако и шунке и вина и ракије, с нама грлећи се и љубећи“[60].

После сваке победе над непријатељем чињена су из захвалности благодарења (на пр. после победе на Мишару и на Карановцу)[61], а у случају какве опште народне опасности бивала су молебна прошенија. Тако на пр. чим је дошао глас да је ударио непријатељ (1813) Карађорђе је заповедио те се уз Петров пост чинила молитва по свима кнежинама. „Када примите ово наше писмо – пише Карађорђе проти Матији – онога минута да скупите сву вашу кнежевиау на једно место, од сваке куће по човјека, и све калуђере и попове и учините једно богомолство сви совокупно и калуђери нека чине бденије и нека читају благопотребна прошенија и клечање и аминање за побједу над агарјанима“[62]. Том приликом је свуда прочитана прокламација коју је Карађорђе заједно са овим писмом опремио војводама[63]. У тој прокламацији карактеристичне су следеће речи: „Боље је у својој вјери и на своме отечеству и умрети, него вјеру своју погазити, за што у светом Евангелију говори: ако праву вјеру имаш, то и спасен будеш, – даклем, боље је у својој вјери умрети, него пред Богом и пред народом осужден бити“[64]. Њен завршетак је пун вере и преданости вољи Божјој: „А Бог всемогући велика је надежда; ја велим да и ви сви рекнете: О, Боже, всемогући обрати милосрдне очи твоје на благочестије и церков Твоју. Амин. Боже всемогући не утри твоје благочестије. Амин. – Боже помилуј и охрабри народ Сербскиј и сердца синова србски(х). Амин. – Боже всемогући разори и побједи силу турску која је наумила разорити благочестије твоје. Амин. – Боже наш помилуј нас. Амин.“[65]

III

Идеја руководиља српских устаника је била да „свакиј устане на оружје и свакиј свом старешини да иду и да слушају и сложни буду, и за веру и закон кристијанскиј про- тиво Турака да не жале крви пролити, да би се једном ига турскога избавили“[66].

И док су на пр. у Француској револуцији претставници клира у почетку сами подносили предлоге о црквеном преуређењу, или се пак знатан део клира прилагодио новој ситуацији и положио заклетву на верност револуционарном режиму, да би доцније опет свом жестином устали против тековина револуције[67] – у Првом српском устанку свега тога није било. Српско свештенство је народ покренуло на устанак, у њему је од првих дана узело масовног учешћа и у њему је са народом остало до краја. То је због тога што српско свештенство није било одвојено од народа, нити пак народ од свештенства. У Србији су страдали и трпели зулум подједнако и народ и свештенство. Јер српско свештенство није гледало на своје звање и чин, већ се и оно прихватило оружја[68] и оружју беше вично исто тако као и епитрахиљу. Стога, када су устали, они су с вером у Бога, пошли у борбу за боље,

„Јер је крвца из земље проврела

Земан дош’о, ваља војевати,

За крст часни крвцу прољевати,

Сваки своје да покаје сгаре...“[69].

Ту мисао је подвукао и врховни вожд још на самом почетку устанка пред Баточином речима: „Они (Турци) се бију за господсгво, а ми за слободу да можемо данути душом“[70].

Српски народ није одбацио своју прадедовску веру ни у најтежим данима, нити је запоставио или занемарио поштовање својих славних задужбина и храмова. Штавише, сматрамо да нећемо претерати ако тврдимо, да је верно чуван савет митрополита карловачког Стратимировића, који је он упутио још у самом почетку устанка „да се чувамо да не бесчестимо турске џамије, хареме, турске гробове и, једним словом, што годе Турци поштују за светињу – и ми да почитујемо“[71]. И док су Турци, без икаквих виших моралних или религиских принципа, газили сваку Србинову светињу, част и поштење, дотле су Срби као „раја“ кажњавали само стварне кривце: дахије, јаничаре и све зликовце. Народна песма о томе сведочи:

„Чујете ли, ви Турци грађани !

На градовма отворите врата,

Измеђ’ себе лајте зулумћаре

Ак’ хоћете мирни да будете“[72].

Мирном турском становништву није забрањивано вршење верских прописа по њиховом закону. Тако је напр. после заузећа Рудника (1804), и доцније и Смедерева (1805) од стране Срба Турцима дозвољено те су и на џамији учили[73].

По заузећу Београда (1806) Срби су све турске рањенике, жене и децу снабдевали хлебом[74]. Доцније све турске „удовице са ситном децом, које су биле остале и без мужева и без свога имања, натоваре Срби на лађе, те их низ Дунаво пошаљу у Турску“[75]. Исти је случај после заузећа Сјенице (1809) када Карађорђе „заповеди да му сви доведу робље који је год ухватио, на ујутру, 57 душа женских, по већој части девојака. Ове је дао преобући у чисте хаљине и предати их оним Турцима што су се запрли у граду. Они су робље примили, и Карађорђе је њих на честан начин отпустио“[76].

Док је тако поступао мали српски народ који се борио за „крст часни и слободу златну“ – дотле су се Турци после пропасти Првог устанка (1813) показали још крвожеднији него пре. „Војницима турским је био издан налог, да од Дунава према Морави не оставе у животу Србина изнад 15 година“[77]. И они ту наредбу заиста нису изневерили, него су „људе натицали на коље, а исмејавајући крштење, децу су у кључалу воду потапали“[78], жене и децу робили да би их продали као робље. Само на дан 5/17 октобра 1813 доведено је у Београд на продају 1800 српских жена и српске деце. Одрасле Србе, па и оне, који су се на милост предавали, Турци су убијали[79].

Када је Ћаја-паша 1815 дошао са војском у Тополу „он је запалио цркву и избо свецима очи, миздрацима и’ погреб’о и пиштољима свеце ударао“[80]. Овакав невиђен зулум летописац класично описује речима: „Бист велики зулум Сербљем од Турака“[81].

Но ни народ ни свештенство нису поклекнули. Као што се злато у ватри прогара – тако су га и ова тешка искушења одржавала у нади, што је изразио један ондашњи летописац речима: „Плачи, ридај, славна земљо српска, док се обрати Божја воља на те“[82]. Чак ни таква невоља није лишила српски народ вере у коначну победу него „с упованијем на промисао Божиј, свагда су у надежди били, да ћe им у чим отлакшати, и да ћe их Бог кадгод от насилија турског избавити и ослободити“[83]. Због тога су „волели да се у пољу бију но да седе мирно код кућа чекајући турске пандуре. Желели су бар да свој живот замене којом турском главом“[84]. У тој вери је народ тако радосно хрлио под развијену заставу Другог устанка, те „повадивши: из клада и пањева своје сакривено оружје, стане се оружати наново“[85].

А та његова вера и нада, као што нам је познато, није била изневерена, јер га је довела верској и националној слободи.

[86]