Пишеш да твој грех можда и није опроштен. Оци то схватају на други начин.

При свакој грешци коју човек почини, грех се опрашта кад се он покаје. Међутим, сећање на грех (представа о греху) задржава се до човековог последњег даха.

Најпре је умрло дете којега је родила Витсавеја. Затим је његов син сагрешио према његовој (Давидовој) кћери Тамари. Након тога, прогонио га је син Авeсaлом… Све му се то догађало након опроштаја. Као што видиш, иако се грех опрашта, остаје епитимија сразмерна сагрешењу.

Зар не видиш свету Теодору Александријску, која је живела прерушивши се у монаха? Сагрешила је, побегла, – покајала се и посветила. Она, међутим, није добила епитимију за прељубу. Када је оклеветана и прогнана, морала је да подигне туђе дете и само је она знала због чега су је оклеветали.

Погледај и великог Јефрема! Зар га нису затворили у тамницу под оптужбом да је украо теле, иако је био светац? „Да“, рекао му је Господ, „ниси га сада украо, али га, кад си био дете, ниси га одвезао и постало је плен дивљих звери!”

Према томе, иако се човеку опрашта грех, остаје сећање на грех и његово дејство.

Пошто си у последње време био немаран, Бог је допустио да кушач поново устане на тебе како би се пробудио. Према томе, устани и завапи: „Сине Давидов, желим да прогледам!“ И гле, ту је светлодавац Исус, озарујући те светлошћу покајања и божанственог знања.

И зато се не жалостим, чедо моје, због онога што је прошло, него се радујем будућем. Већи благосиља мањега (B. Jeв 7, 7) и грех се, било да је велики или мали, брише истинским покајањем. Стога не гледај уназад, него стреми ономе што је пред тобом (в Флп 3, 13).

Много ме радује, чедо моје, што хоћеш да учиш. То је одличан показатељ када неко жели да учи, у сваком случају ће нешто и учинити. Другачије не може бити. Чак и ако то не достигне, знаће да постоје други који то чине. Прекоревајући самога себе, он се смирује и тражи од Бога да ниспошље своју милост да га укрепи. Тако достиже меру оних који су задобили врлину.