header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Еп. Артемије: Ревновање за истину
Еп. Артемије: Ревновање за истину Штампај Е-пошта
понедељак, 29 јун 2009

Eпископ Рашко-призренски Артемије

РЕВНОВАЊЕ ЗА ИСТИНУ

„Имају ревност за Бога,

али не по разуму" (Рим. 10, 2).

Image          Таквих је било увек у Цркви Божјој. Још из апостолских времена, па кроз сву историју Цркве до данас. Тако свети апостол Павле у својој посланици Римљанима, говори о својим сународницима - Јеврејима, који су га гонили, злостављали по судовима, засипали камењем, из „ревности за отачке своје обичаје", јер се нису слагали са његовом (Павловом) проповеђу Христа „распетог и васкрслог".

Апостол Павле и поред тога гори љубављу према њима, до те мере да тврди, да би „желео да сам буде одлучен од Христа за браћу своју која су му род по телу" (Рим. 9, 3). Он на њихову неизмерну мржњу према себи и злостављања, одговара неизмерном љубављу. Он их не осуђује што „имају ревност за Бога", него само констатује да та „ревност није по разуму" (Рим, 10,2). Овде се „разум", (као познавање ствари) односи на просвећење разума, које га чини способним да избегава заблуду. Јевреји, иако су имали ревност „за Бога", нису имали просвећење Духом Светим, те су и пали у заблуду да се „ревносно" боре против Оваплоћења Истине, коју је Павле проповедао. Отуда им то „ревновање" није било на спасење, него на погибао.

И данас има много оних који ревнују „за Бога", „за свете Каноне", „за Предање Цркве" итд. али, нажалост, исто тако „не по разуму". У тој групи „ревнитеља" најпознатији су „Зилоти" са Свете Горе, и „Старокалендарци" разних фракција из Грчке. Ови задњи, у том свом ревновању „не по разуму", стигли су у многе крајеве света, па су се недавно појавили и код нас, ма колико то парадоксално изгледало. Ревнујући за чистоту православља, за држање светих Канона, нарочито оних који су усмерени против теоријског и практичног екуменизма у данашњој његовој пројави и обради, они превиђају, нарушавају и газе друге свете Каноне који регулишу црквени ред и поредак, одређујући стриктно до самих детаља докле се чија власт (јурисдикција) у Цркви простире.

Не улазећи овде у анализу и истраживање, да ли су, и која фракција грчких Старокалендараца, канонски или не, желимо да кажемо да њихов однос према другим Православним Помесним Црквама није нимало канонски. Можда је таква њихова ревност (не по разуму) изазвана ставом, изјавама или праксом појединих високих представника Православне Цркве (Епископа, па и Патријараха) у погледу односа, мешања и молитвеног општења са савременом и веома проширеном јереси Екуменизма, али њихово уплитање у живот појединих Православних Цркава, без сагласности и благослова надлежних Епископа (Сабора) не може бити ничим оправдано.

Тај проблем, посебно у нашој Српској Православној Цркви узима све више маха. Ми још нисмо довољно свесни његове опасности и последица који могу уследити у будућности. Али ваља признати да им ми Православни на овај или онај начин дајемо повода да нас нападају за неверност Православном Предању и светим Канонима, па чак и да „канонску јерархију називају (да ли оправдано, друго је питање) јеретицима". Како, рецимо, схватити и чиме објаснити поступак Синода МП од 17. јула 1997. године, који је одобрио коментар Синодалне богословске комисије о Баламандском споразуму, потврћујући нужност његове ратификације? (Православнаја Рус, Но. 17,1997, стр. 16). А та Синодална богословска комисија МП на својим заседањима у 1997. години, исказала је и таква мишљења, да је недопустиво „обраћати људе из једне Цркве у другу ради њиховог спасења"; као и да обраћање римокатолика у Православље треба да буде забрањено ради „попуштања напетости" мећу религијама. (Исто).

У свом интервјуу америчком часопису „Christian History" патријарх Вартоломеј изјавио је следеће: „Мисао о томе, да је чланство наше у видљивој Цркви неопходно ради наслеђивања Раја, основана је на лажном тврђењу, да смо ми некако аналогични Царству Божјем у овом свету.... Дефиницијом Православне Цркве, као Цркве коју је основао Господ... преко Својих светих Апостола, ми безусловно ограничавамо Царство Божије", од чега се треба уздржавати. (Исто).

У марту 1997. године у месту Алеппо, Сирија, одржана је конференција ССЦ. Од стране представника Цариградске, Антиохијске, Московске патријаршије и многобројних инославних био је потписан документ о УВОЂЕЊУ ЗАЈЕДНИЧКОГ ПРАЗНОВАЊА ПАСХЕ ОД 2002. године. (Исто).

У свом интервјуу новинама Moscow News по. 28, 97. Хризостом, архиепископ Вилнуса и Литве, изјавио је да се он не боји да буде оптужен за јерес, тврдећи да је (римо)католичка црква такође спасоносна за нас као и Православна. (Исто).

Од 17. новембра до 6. децембра 1997. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит Николај (карпатско-руска Црква при Васељенској Патријаршији у САД) представљао је православне епископе, свештенство и народ на посебној Скупштини римокатоличких бискупа у Риму, посвећеној Цркви у Америци. Митрополит се најпре обратио Папи, рекавши:

„Ваша Светости,

Свим јерарсима Римокатоличке Цркве, Њиховим еминенцијама, екселенцијама и узоритостима сакупљеним у Ватикану на посебној скупштини посвећеној Цркви у Америци, љубљена браћо у Господу: Доносим Вам братске поздраве од верног православног народа Америке. Када сам добио упутства Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Спиридона Америчког, Најчаснијег егзарха Његове Светости Вартоломеја, Архиепископа Константиновог града, Новог Рима и Васељенског Патријарха да овде представљам заједницу православних епископа Америке, зарадовао сам се прилици да се из прве руке упознам са вашим синодалним скупом. Овај сабор је заиста блажен догађај за римокатоличке вернике западне хемисфере као и за све људе добре вере и добре воље...

Ваши ставови о националним и интернационалним питањима, почевши од друштвене и економске правде до евангелизације и оснажења духовног живота ваших верника су сасвим одговарајући и дошли су у право време. Док се спремамо за славни дан када ћемо прославити два миленијума од оваплоћења нашег Госода, Бога и Спаситеља Исуса Христа, радујемо се вашој надахнутој одлуци да размотрите и нагласите значај Еванђеља у комплексном окружењу нашег модерног доба.

Док започињете своју дискусију на тему „Сусрет са живим Исусом Христом - Пут ка обраћењу, заједништву и солидарности у Америци", молимо се да вас води Свети Дух, те да ваше одлуке буду на добробит свих људи који се боре да актуализују у своме животу аутентичну и животворну реалност Исуса Христа.

Са најлепшим жељама за успешан сабор, и преносећи братске поздраве православне јерархије и верног народа Америке, молим се да љубав и мир свемилостивог Бога Оца, Сина и Светога Духа обитава у вама и надахњује вас у току ових светих и блажених дана вашег свештеног подухвата".

У току Сабора, Митрополит Николај се обратио СИНОДУ римокатоличких бискупа помињући недавно путовање Његове Светости Патријарха Вартоломеја у Сједињене Државе. Текст беседе гласи:

„Ваша Светости! Браћо бискупи" Браћо и сестре! Слава Исусу Христу! Сада вам се обраћам у моје лично име. Када су апостоли Петар, Јаков и Јован опитно доживели и посведочили Преображење нашег Господа, апостол Петар је испуњен радошћу завапио:

„Господе, добро нам је овде бити!"

Желим да вам кажем да и ја желим да изговорим ове чудесне речи након што сам ове дане провео са вама на сабору који је толико испуњен поштењем, надом, гостољубљем и вером:

„Господе, добро нам је овде бити!"

Када смо ми, епископи Васељенске Патријаршије Цариградске путовали са Његовом Свесветошћу Патријархом Вартоломејем у разне епархије Америчке архиепископије, а међу њима и моју, са радошћу смо се сећали и памтили искрену, непатворену и свету добродошлицу коју нам је указала Његова Еминенција Вилијам Кардинал Килер у Балтимору заједно са својим свештенством и верницима. Поново сам могао чути речи апостола Петра:

„Господе, добро нам је овде бити!"

Заиста је било добро за нас да уђемо у велелепну и свештену базилику Вазнесења испуњене до последњег места верницима Православне и Римокатоличке Цркве заједно са свима осталим. Заиста је било добро видети како Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, Кардинал Килер и Кардинал Хики из Вашингтона заједно са својим свештенством ходе на свом путу у Емаус.

Добро нам је било када смо у страху Божјем стајали пред олтаром као пред Несагоривом Купином. Сви смо осећали да треба да отресемо прах са својих сандала и да их изујемо. Заједно смо стајали у свој реалности пред Васкрслим Христом.

Било је добро када смо изменили Целив мира или Свети Целив којим нас апостол Павле учи да поздрављамо једни друге. Такође је добро било видети како су наши јерарси разменили своје дарове, као и осетити гостопримство Кардинала Килера у његовој резиденцији.

У свој искрености морам да кажем да је мени онде добро било и да сам желео да подигнем три сенице и можда да тај тренутак историјске и свете посете некако учиним вечним.

Јер сви смо били преображени и светлост Преображења нас није заслепила већ нам је само отворила очи да видимо како је добро живети у јединству.

Како је добро седети заједно разговарајући јер ће јединство доћи у Божје време. Оно је живо! Оно живи и ми га морамо учинити живим!

Дијалог нам помаже да се вратимо јединству најранијих дана када, иако смо били Исток и Запад, били смо једна НЕРАЗДЕЉЕНА Црква и „јели смо један хлеб и пили из једне чаше". То је наш циљ у садашње време.

То је нада Цркве Истока и Запада. Молимо се да овај труд донесе плода. Ваша Светости, захваљујем вам што сте ме на овом сабору примили као братског посланика и као Епископа Васељенске Патријаршије у Америци. Нека би Господ благословио ваш труд и труд свих бискупа сакупљених овде. Хвала вам".

Најдаље је, изгледа, ипак отишао нови Патријарх Александријски Г. Петар, који је на своме устоличењу изјавио у пуном орнату и са Амвона: „Сви заједно да ходимо ка заједничком Христу и Спаситељу нашем и да васпоставимо стару Једну, Свету, Католичку и Апостолску Цркву" (Часопис „ΠАNTAINOΣ", званично гласило александријске Патријаршије, свеска јануар - март 1997. године, стр. 29).

Осврћући се критички на горњу изјаву, старешина храма Светог Павла у Патри, архимандрит Никодим Петропулос, каже да се њоме отворено гази догма, потресају се темељи Свете Цркве „коју је Христос стекао Својом крвљу" и презире се свештени Символ Вере, на који се Његова Светост заклео пред Богом и људима за време своје хиротоније, обећавши чак да ће чувати Свештена Предања.

На супрот обећаноме, Његова Светост својом горњом изјавом проповеда јавно, званично и са Амвона, чак откривене главе,  ј е р е с, то јест протестантску еклисиолошку теорију о гранама (Branch theory). Отуда, архим. Никодим, обраћајући се лично ОТВОРЕНИМ ПИСМОМ Патријарху Александријском Г. Петру, пише му:

„Ван памети је оно што сте рекли званично са омофором на своме устоличењу у својој беседи о  в а с п о с т а в љ а њ у  старе Једне, Свете, Католичке и Апостолске Цркве. Дакле, - Она је престала да постоји? - Угашено је апостолско Прејемство? - Изгубљена је спасоносна благодат? И у том случају Ви и ми коју улогу играмо? Глумца? Имитатора? Богоругатеља? Крчмара светиње? Или - варалице народа? А тада? Шта је Православље? Само изгубљени и бродоломници могу о вери тако да говоре. Свештеним патријарашким уснама није допуштено да произнесу такву бласфемију. „Који похули на Духа Светога, неће му се опростити ни у овом веку ни у будућем" (Господ Исус)".

Нажалост, ни Српска Црква не заостаје у сличним примерима и подвизима практичног екуменизма. Недостало би нам времена и папира ако бисмо хтели, ма и укратко, да само набројимо све такве примере у задњих тридесетак година. Сматрамо да је довољно навести само пар примера у најновијем времену, и поред одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ о иступању из ССЦ као нецрквене и јеретичке организације.

Тако је Српска православна парохија у Бечу (Steinergasse 3), истакла, сигурно не без знања и благослова свога надлежног Епископа, оглас следеће садржине:

 

ЕКУМЕНСКА СЛУЖБА БОЖИЈА

МЕСТО: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, БЕЧ 17.

ВРЕМЕ: ПЕТАК, 21. фебруар 1997. год. у 19 часова.

 

УЧЕСТВУЈУ:

ВЕРНИЦИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,

ПАРОХИЈСКИ ХОР „СВ. АРСЕНИЈЕ";

ВЕРНИЦИ РИМОКАТОЛИЧКЕ ПАРОХИЈЕ

BREITENFELD) СА ПАРОХОМ, КАО И ПРЕДСТАВНИЦИ

ЕВАНГЕЛИСТИЧКЕ, МЕТОДИСТИЧКЕ И

СТАРОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

УПРАВА

Из овог огласа, разумљиво, не види се и пуна садржина те „Екуменске службе божије", али се по њеним актерима и учесницима може закључити нашта је то све морало личити. Да не бисмо о томе нагађали, сасвим сигурно можемо закључити какве су то „екуменске службе" из прилога којег објављују „Европске новости" у слици и речи, а под насловом: „ТРИ ЦРКВЕ ПОД ЈЕДНИМ КРОВОМ". Испод наслова овако пише:

„Српски православци су, у недељу на први овогодишњи адвент, били с немачким евангелистима и католицима, у старој цркви из 1726. у Бушофену код Бона. Било је веома занимљиво и лепо, под истим кровом видети свештенике три цркве и чути их како вернике, Србе и Немце, ословљавају са „драга браћо". Екуменско молитвено вече почело је речима Фридриха Хојпела који је на врло добром српском језику (слависта је, а као преводилац је низ година службовао у Београду) изразио радост што се овај адвент у бушофенској цркви обележава заједно баш са Србима из Бона и околине.

Потом је парох бонски Драгољуб Јојић упутио поздрав верницима на српском, а онда и свештеници Ернст Еделман (евангелиста) и Антони Којак (католик) на немачком. Једночасовни програм је затим обухватио хорска певања и свештеничка појања, молитвена казивања и цитирања Светога Писма да би све било завршено БЛАГОСЛОВОМ ВЕРНИКА ОД СВА ТРИ СВЕШТЕНИКА (подвукао Е. А.). На немачке вернике је дубок утисак оставило појање јереја Јојића који је у препуној цркви изговорио и „Рождество" и „Оче наш" на црквенословенском..."

Да ли ићи и даље, или овде прекинути и поштедети читаоца од даљег „мучења духу"? Ипак, овде ћемо прекинути (бар за сада), јер и ово речено довољно је да покаже какав је наш однос према Светом Предању Цркве Православне, према светим Канонима и Светим Оцима који нам оставише и веру Православну, али и пример како ту веру треба неговати и бранити од извртања до којег долази „кроз неодговорне контакте и молитвене скупове са јеретицима -екуменистима".

Треба ли се онда чудити што нас појединци будних савести и јасног осећања где су „међе које оци наши поставише", критикују и изобличавају за овакве наше поступке и преступање тих „међа"?

Проблем, нема сумње, постоји, и није занемарљив. Како га решити, питање је сада. Сигурно је једно: Тај проблем неће и не може бити решен нашом нетрпељивошћу према тим „ревнитељима", разним тврдњама како су „ти неофити" углавном бивши комунисти, који сада хоће да бране Православље; да нам највеће зло наносе они који су „јуче крштени" а преиспуњени су гордошћу; да они цепају хитон Господа Исуса Христа и стварају велики немир међу верницима; да ти извесни монаси, уместо да се удубљују у себе, постали су судије патријарху и Цркви итд. Таквим својим ставовима и изјавама можемо у њима изазвати само још упорније „ревновање", јер ћемо их само утврдити у уверењу да су они у праву, и да ми (Епископи СПЦ) немамо чиме да им одговоримо и побијемо њихове ставове.

Стога сматрамо да ће спасоносно бити и за нас пастире, и за паству Српске Православне Цркве, и за ту нашу љубљену, а изгубљену, браћу, ако и једни и други упознамо Истину, јер само нас Истина може ослободити сваке заблуде, извести из таме на светлост, и привести од велијара Богу Живоме и Истинитоме. Ради постизања тога јединственога циља, доносимо овде чланак из пера Жељка Которанина, под насловом „Старокалендарци у областима и градовима Српске Православне Цркве", уверени да ту има одговор на спасење и једне и друге стране, наравно, ако Истину пригрлимо и по њој живот свој управимо.

 Епископ АРТЕМИЈЕ

 Извор: „Св. кнез Лазар“, бр. 2, 1997.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 29 јун 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 49 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.