Начини деловања људи на зле духове; како пали духови кушају савременог човека; узроци због којих Господ допушта постојање злих духова

Општење с Христом ослобађа вернике од власти ђавола, али то бива само уз најсавршенију веру; а пошто такво савршенство не достижу сви, власт ђавола у свету и даље траје над несавршенима у мери њихове страсности, као и над онима који не верују у Христа. На тај начин, само је верницима дарована могућност ослобођења од власти ђавола, услед крсних заслуга Спаситељевих.

Та могућност се остварује по мери и степену вере и духовно-моралног усавршавања човека. Ето зашто је, иако се Христова победа над кнезом овога света и фактички остварила смрћу и васкрсењем Христовим, Црква Христова, у њеном временском и постепеном развоју у свету, још увек Црква војујућа, и таква ће бити до краја света и Страшног суда.

Захваљујући искупитељским заслугама Исуса Христа ми можемо побеђивати ђавола. Његов утицај на људе је ослабљен, нарочито на оне који се распињу с Христом са својим страстима и похотама. Само средствима греха и страсти демони приањају уз душу и све док је она у греху, бива ослепљена од њих. Свети Григорије Нисијски каже: „Када је наша природа упала у грех, наш пад Бог није оставио Својим Промислом, већ као помоћ у животу свакога даје неког анђела од оних који су примили бестелесну природу, но са супротне стране оскврнитељ природе смишља исто то посредством некаквог лукавог и злотворног демона који би шкодио човековом животу. Човек пак, налазећи се између анђела и демона, сам од себе чини једног надмоћнијим од другог, слободном вољом бирајући учитеља од те двојице. Добри анђео указује помислима блага врлине, а други показује материјална задовољства од којих нема никакве наде у добро“.

Како видимо из речи светог Оца, коначни избор добра и зла увек је препуштен самом човеку. У случају прихватања стране анђела светлости, хришћанин уз помоћ благодати лако побеђује палог духа. Свети Оци и учитељи Цркве показују нам следећа средства за борбу против ђавола: веру, реч Божију, призивање имена Христа Спаситеља нашега, страх Божији, смирење, трезвеност, молитву, крсно знамење. Ова средства сваки хришћанин може непосредно да употребљава у борби против демона; постоје још и таква којима се можемо користити кроз свештенослужитеља: то је покајање с причешћем Светим Христовом Тајнама и заклињања која се читају над човеком који пати од нечистих духова. „Када молитељи (хришћани који се моле) храбро подносе искушења, кају се због својих грехова, спокојно трпе увреде, пребивају у молитвама – сведочи преподобни Јован Карнафски – демони се муче, гризу и плачу, али људима то није дато да виде да се не би погордили“. Молитва која омогућава изливање благодати Светога Духа на човека и која га повезује с Богом, спаљује демоне и ови, не могући да трпе огањ благодати, с крицима беже од човека који се моли. Ето зашто је приликом сваког искушења потребно устајати на молитву која нам даје помоћ Божију и с којом смо непобедиви.

Исто као што и духови имају утицај на материју, тако и материја има утицај на духове. Тако ће се одбачени духови вечно мучити у огњу пакленом, у огњу вештаственом. У Товитовој књизи налазимо подробну и живу слику утицаја чак и земаљске материје на духове. „Он пак (Товит) идући, сети се речи Рафаилових и узе кадионицу, и положи рибље срце и јетру и поче да кади. Демон, осетивши тај мирис, побеже у горње крајеве Египта, и свеза га анђео“ (Тов. 8,2-3). У црквеној пракси познато је одагнавајуће дејство тамјана на зле духове. Такође је забележено благодатно дејство светих моштију, чудотворних икона, па чак и одежди светих, чије присуство зли дуси не подносе. Све је то повезано с благодаћу која излази из њих и која прождире демоне.
Познато је да су свети подвижници још у земаљском животу добили власт над нечистим духовима. Тако у житијима светог Андреја, мученице Јулијане и Антонија Великог читамо како су они чак били изложени и батинама од злих демона. У житију Јована, архиепископа Новгородског, прича се о томе како је овај приморао демона да га одведе у Јерусалим на поклоњење и врати натраг. Житија светих пуна су сведочанстава о победи преображеног човека над нечистим духовима.

Људи и демони (како пали духови кушају савременог човека)

Узроци због којих Господ допушта постојање злих духова

Ђаво је остао, као што је и био, створење које се налази у потпуној власти Творца Који недокучивим Промислом Својим није уништио њега и његове хорде, него их још увек привремено трпи. Ђаво је са својим слугама постао оруђе Творца против Којег он у свом слепилу смишља да се наоружава и ратује – другим речима, „зло помаже добру рђавим намерама“.

За људе је ђаво постао оруђе искушења, којим они постају искушавани и којим се одвајају верни Христу од љубитеља греха. Јер Бог не приморава човека на спасење, него даје свима могућност да се или боре против ђавола, или да ступе с њим у савез. Како сведочи свети Игњатије Брјанчанинов, „заповест коју је Бог дао у рају, а која забрањује кушање с дрвета познања добра и зла, није укинута, она стоји непоколебљиво као заповест Божија. Човек се непрестано испробава њоме све до данас. Поред њега је стално присутан ђаво и саветује му да окуси забрањени плод, насилно га подстиче на то кушање, као неко ко је стекао право на то – право због првобитног нашег покоравања ђаволу. Он не престаје да нас саблажњава помислима греха и света, неизмерно распаљујући у нама страсти. Подиже се у руци палог Херувима то пламено оружје, и дрво живота – добро које је без примесе зла, постаје за нас недоступно по праведном суду Божијем“.
Искушења и помисли показују слободу наше самовоље и чистоту срца. Свети Исак Сиријски учи да благодат Божија све уводи у искушења да би се сви постепено обучили мудрости и способности да презиру духове злобе: „благодат дозвољава да се на њега (човека) шаљу искушења која су у складу с мером његових снага, да би човек могао да поднесе њихову моћ“.

На другом месту он наставља: „Знај да у је оној мери у којој душа нема довољно снаге за велика искушења, у истој мери она недовољна и за велике дарове… Бог не даје велики дар без великог искушења“. О неопходности оваквих искушења у смислу постанка новог човека сведочи и Григорије Богослов, говорећи да је сурови рат неопходан ради тога „да би се ђаво изложио овде ужасној срамоти, борећи се против оних који нису моћнији од њега, а они који се подвизавају у врлинама, да би увек имали славу своју, очишћујући се као злато у пећи“.

Резимирајући све што је речено у овом параграфу, навешћемо речи светог Јована Златоуста који је најјасније формулисао узроке због којих Бог дозвољава постојање ђавола и не спречава га да нас искушава:

„Прво, да би познао да си постао далеко јачи од ђавола, у име Христово осењујући се животворним крстом; друго, да би пребивао у смирењу и да се не би преузносио обиљем дарова, не заборављајући на своју немоћ и на моћ Онога Који ти помаже; треће, да би се онај лукави дух, који до тада није био сигуран да си одступио од њега, видећи твоје трпљење у искушењима, уверио да си га потпуно напустио и одступио од њега; четврто, да би кроз то постао тврђи и јачи;
пето, да би имао јасан доказ о добрима која су ти поверена, јер ђаво не би ни почео да те напада да те није видео у највишем степену части“.

Људи и демони (како пали духови кушају савременог човека)

О одговарајућем односу према демонима

Одговарајући однос према палим духовима показао нам је сам Господ Исус Христос, када је допуштењем Божијим сатана покушавао да Га куша, нудећи му сва светска блага да му се поклони. Богочовек је рекао: Иди од мене, сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и Њему јединоме служи (Мт. 4,10). Друго, Он је заповедио демонима да ћуте када су ови викали из људи опседнутих њима. Својом виком они су обзнањивали истину, они нису лагали када су говорили: Шта је теби до нас, Исусе, Сине Божији?… Знамо те ко си, Светац Божији (Мт. 8,29; Мк. 1,24). Али Господ није желео да се истина проповеда нечистим устима, нарочито не устима демона, како они, искористивши ту прилику, не би умешали по својој злој вољи ту нешто своје и да не би нешто посејали „људима који поспаше“ (Мт. 13,25). Из тог разлога Исус Христос није трпео да демони говоре, нити је нама дозволио да им то допуштамо, упозоривши нас на то следећим речима: Чувајте се од лажних пророка који вам долазе у оделу овчијем, а унутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15), и преко апостола је упозорио: Не верујте свакоме духу (1 Јн. 4,1).

Имајући овакво упутство Господа нашега Исуса Христа, ми морамо да се чувамо од сваког општења са злим дусима. Не треба слушати врачаре, маге, астрологе, екстрасенсе, контактере с НЛО, разне пророке и гатаре. Јер, ако се чак преко њих демон и претвара да говори истину, ми, не знајући његове циљеве у том часу, морамо по правилу да га одбацимо речима Светог Писма: Грешнику пак говори Господ: узалуд проповедаш царство Моје (Пс.49,16) и немила је подвала у устима грешника (Сирах 15,9).

Чини нам се умесним да завршимо ово поглавље, цитиравши веома за наше време актуелни извод из рада светог Игњатија Брјанчанинова: „И данас се свети анђели јављају у облику крилатих прекрасних младића; и данас се душе светих људи јављају у лику човека у његовом телу, у небеској слави; и данас се демони јављају у гнусном, одвратном и ужасном облику чудовишта, али чудовишта која имају људски лик. Таквима се они показују када се појављују у свом облику. Они примају на себе, као што су примали и раније, лик звери и гмизаваца, нарочито њихов омиљени лик змије“.