Вук Бачановић

С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ

Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не?

Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми.

Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета.

Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности.

Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића.

Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић?

Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“.

У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће.

Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива  средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације.

Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога.

Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас.

Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују.

Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона  Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике?

Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“.

Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења.

Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији.

Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу.

Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе?

Извор: „Политикон“