Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије увек је добро стајао са математиком. Посебно кад броји владике које су на његовој страни. Тада показује посебну црногорску инвентивност помешану са вером која је изнад сваке логике. Два и два су четири. Четири и четири су осам. Плус двојица епископа који су у пет до 12 прескочили у његов табор, по који Македонац и плус један пензионер. И ето цифре од 14 владика.

У Амфилохијевом морачком преводу то скоро па да значи  – Имамо већину у Сабору епископа СПЦ! Друге математичке операције Амфилохија за сада много не интересују. И ево га! Одмах се појави на ТВ-у. Поменутих 14 епископа, од којих је један пензионисан и без права гласа, у Амфилохијевој ТВ математици аутоматски скоро да више вреде него осталих тридесет! Није то теорија релативитета у физици већ релативитет сваке теорије у Амфилохијевој пракси. Не каже се џабе у Црној Гори: мудар ко Морачанин. Муљају они и на мањим цифрама и у простијим бројевима и операцијама а камо ли до броја 40.

Руку на срце, треба бити поштен. Увек је интересантно пратити Амфилохијеве изјаве. Од оне да је Слободан Милошевић безбожник и издајник. Преко оне да је Милошевић хазардер и човек који блефира. Па до оне да је Милошевић из добре и јуначке куће. Све до оне гусларко романтичарске да је Милошевић нови Косовски цар Лазар. Додуше не баш црквен и молитвен као свети цар Лазар али несумњиво на његовом нивоу! И у праву је човек. Шта год да му сад неко нешто приговори он ће од ових четири-пет дијематрално супротних изјава у једној сигурно погодити и бити у праву. Једино се никада у свету још није нашао такав човек који од сто дијаметрално различитих Амфилохијевих изјава, по једном те истом питању, неће наћи бар једну тачну.

Код митрополита Амфилохија све је могуће и није то ствар само његове огромне вере која надилази сваку математичку и земаљску логику већ и његовог перманентног мењања ставова. Није ли исти Амфилохије за Мила Ђукановића тврдио да је комуниста и издајник. Па је потом преко ноћи све ублажио и представљао га као младића који обећава. Затим је са још већим усхићењем и одушевљењем за Мила ређао само похвале! Да би опет мало потом, кад је Мило наопако бацио бадњак у Божићни огањ пред Цетињским Манастиром, сведочио да је Мило издајник и некрштен човек. После је за Мила изјавио да је гледао Јуду како целива кивот светог Петра Цетињског. То наравно уопште није сметало цетињском владици да недавно изјави како је Мило његов искрени пријатељ и човек из добре и честите куће!? Значи опет разноврсни шведски сто дијематрално супротних изјава. Па коме се шта свиди нека изабере. За свачији укус има по нешто. У сваком случају Амфилохије ће увек бити у праву. Другачије на шведском столу не може ни бити.

Јуче, у Пећкој Патријаршији, владика Амфилохије је поново навлачио пажњу на себе са изјавом како „добар дио владика СПЦ није за доделу Ордена Светог Саве председнику Србије Александру Вучићу“. Добар дио?! То је у транслејту са морачког наречја – скоро па апсолутна већина. Сумња ли још ико у то?

Све је кулминирало кад је Амфилохије на крају почео свесно да провоцира и намерно меша бабе и жабе, изјавивши: „Није Вучић председник српског народа. А СПЦ је не само србијанска. Црква је жижа свеукупног нашег народа у читавом свијету. Према томе Сабор је такав да не може да се оријентише партијски, уз сво поштовање према свима и свакоме. И нисам само ја који тако мисли. И један добар дио наших архијереја то исто мисли“. Има нас целих 14 главом и брадом! А то је скоро већина иако је у реалности мањина!

Али, шта значи Амфилохијева изјава: «СПЦ је не само србијанска». Са ким се он то свађа? Ко је уопште помињао Србијанску Цркву? Значи, ради се о отвореној провокацији са територије Србије тј. Метохије. Србијанске Метохије коју је Амфилохије већ више пута у својим изјавама експазионистички дефинисао као «праву и истинску Црну Гору». Ову реченицу, како ми рекоше неки пријатељи, као да су изговорили неки црногорски сепаратисти? Само што Амфилохије још није ускликнуо – никад више 1918!

Чак и Амфилохије који има доста избалансирану самоконтролу, одао се пред крај своје пећке беседе за наивне и лаковерне. Сва морачка математика пала му је у воду у свега пар речи. Сва патетика, сва драматургија, сва намештена забринутост и трагедија на помолу. Јер рече нам потом митрополит од Црне Горе и српског Приморја: „Власт црногорска сад иде неким својим путевима, али Црна Гора светог Јована Владимира, Црна Гора Балшића и Црнојевића, посебно Црна Гора Петровића, зна гдје је била и којим путем је ходила. И данас она наставља тај свој пут и природно је посебно везана за Пећку Патријаршију“. Знали смо да је Амфилохије са математиком понекад свесно и намерно произвољан али нисмо знали да је толико „забораван“ па од свих српских династија које су владале Црном Гором он, као случајно, заборави да помене ону најважнију која је потекла управо из старе средњовековне Зете – свету династију Немањића. Тако се Амфилохије потпуно одао на самом крају. Ал, требало је тако бити. Кад је већ узјахао медијског коња за мегдана против Синода и свог Патријара и то на климавим ногама морачке математике и лингвистичке акробатике, за очекивати је било да ће се одати и просути на предзадњој кривини

Ал вратимо се у трен на танку морачку аргументацију. Шта то Амфилохије и коме нешто замера? Како рече са уморним лицем: велики дио (значи више од пет а мање од 15) владика замера Патријарху Иринеју и Синоду СПЦ што хоће да дају Орден Светог Саве председнику Србије Александру Вучићу. Изгледа да митрополит Амфилохије мисли да су сви људи на свету оболели од амнезије па да не памте више од мувље памети и комарачке свести. Хајде да мало подсетимо на неке чињенице из његове биографије.

Није ли на пример лично митрополит Амфилохије, сам и из својих руку, уручио црногорски орден Светог Петра Другог по злу чувеном безбожнику, остарелом борцу против увођења Христове веронауке у српске школе, отвореном невернику у Пресвету Тројицу, нескривеном ругачу библијском Богу и библијском ауторитету и јарко црвеном војводи Војиславу Шешељу. Јесте. И нема сад вађења и – пуј пике не важи. Кад је већ почео да прича о ордењима и достојнима ордења, сад је време да мало подсетимо на неке његове орден лакрдије. Он је поменути Орден Светог Петра Другог, пре само неколико година, лично уручио Шешељу и то уз потпуно промашене и, усудио би се рећи, недоличне речи, које нас у исто време терају и у тугу за духовни пад митрополита Амфилохија али и на забринутост због његових крајних намера. И рече тада митрополит Христове Цркве Амфилохије окорелом борцу против Христове Цркве и веронауке у српским школама – црвеном војводи Шешељу:

„Нека овај знак светог Петра Другог украшава лик нашег Војислава и да настави витешко дело одбране ДУШЕ И ОБРАЗА српског народа“.

И сад се, замислите парадокса, управо митрополит Амфилохије, који је Орден Светог Петра Другог дао окорелом безбожнику, јавном невернику у Библију и црвеном војводи Шешељу, највише буни и извештачено драми и протествује, зашто су Патријарх и Синод решили да Орден Светог Саве дају председнику Србије Александру Вучићу. Да је неко други од владика у СПЦ потегао ову причу па да се и замислимо. Овако, кад је причу потегао управо владика Амфилохије, наша пажња је посебно појачана. А можда је све ово и помало на личној бази јер управо је Председник Србије Александар Вучић, и то лично од Путина, добио руски Орден Светог Александра Невског. Орден за кога је владика Амфилохије можда помислио да је он једини и уникатни власник све од времена светог Петра Цетињског.

Ма колико и то изгледало као још једна натегнута прича у читавом овом намештеном Амфилохијевом перформансу, можда се једним малим делом и у томе крије толика упорност владике Амфилохија у борби против Александра Вучића. Није ту само метафизика у питању. Не треба заборавити једну чињеницу. Код Црногораца су око ордења и главе често падале. Црногорци ће ти можда нешто и опростити али ако имаш више ордења од њих, ту ће често пута муње засевати. Несрећа председника Вучића изгледа да није само то што је он бољи од Амфилохијевог црвеног орденлије Војислава Шешеља него и то што управо председник Вучић има толико познатих и цењених ордења на својим грудима.

Не требамо заборавити и да се судећи по америчким Максимовим здравицама „за здравље деда Пантелије“, у многим јужњачким главама избори за новог Патријарха већ приближују. Митрополит Амфилохије као стари тркач за патријаршијски трон можда би коначно да тријумфује. Макар у старости. Стога прилика за пљување на супротну страну и на противнички табор којег чини Амфилохију ненаклоњен Свети Синод, неће бити много. Зато он и није губио време да још једном нападне на моћне ветрове са севера који га посебно брину. Председник Вучић је Амфилохију ту изгледа само успутна тема и колатерална штета. Добро му је дошао да одглуми још једну патриотску мелодраму пуну намонтиране забринутости за српство, Косово и Метохију, отачаство и Српску Цркву. Једино што је Митрополит Амфилохије изгледа заборавио је чињеница да пљувањем на Синодску одлуку о додели Ордена Светог Саве председнику Вучићу, иста та пљувачка којом је пљувао у супрот ветру, врло брзо може да му се залепи на сопствено лице. Како? Преко подсећања на његово још проблематичније и веома срамно давање ордена Петра Другог црвеном војводи и отвореном борцу против Христове Цркве веронауке – Војиславу Шешељу. Амфилохије се овде јефтино и брзоплето упецао у јаму коју је покушао другоме ископати тј. упао је у причу о ордењима, где је његова позиција тања од најтањег конца? Али шта сад? Сам се својом брзоплетом реакцијом упецао у сопствену мрежу. Сам је пао на ордену црвеном Шешељу, и стога је он био последњи човек у Архијерејском Сабору СПЦ који је имао морално право да потеже причу о ордењима. Нико му, до он сам, није крив што је нееванђелски и провидно покушао да вади труње из очију патријарха и Синода, а заборавио на балване у својим очима. Сам пао, сам се убио.

Својеручно цензурисан: један од 7 милиона

Ненад Кнежевић

Извор: "Видовдан"