Елиминација свих Богом одређених разлика и препуштање религије, културе и уметности законима тржишта оставља човека у царству стрепње, среброљубља и кича

Џоел Остин, пастор „мегацркве“ Лејквуд у Хјустону, САД, воли да почне своју недељну службу вицем: „Један човек је био велики тврдица. Пред смрт, замолио је жену да га сахрани са 50 хиљада долара које је уштедео. Супруга је нерадо пристала. На сахрани, непосредно пре затварања ковчега, она положи унутра малу, дрвену кутију. Њена пријатељица је упита: ‘Сигурно ниси сахранила новац?’ ‘Наравно да јесам. Ја сам хришћанка. Не смем да лажем.’ Пријатељица је запрепашћено погледа: ‘Хоћеш да кажеш да си сахранила 50 хиљада долара?’ ‘Да јесам. Написала сам чек’.“

Док се у дворани још не стиша смех 52 хиљаде посетилаца највеће цркве у Америци, Остин изговара „кажите као да то стварно мислите“, и следеће његове речи понављају сви у глас, држећи испред себе високо подигнуте Библије: „Ово је моја Библија. Ја сам оно што каже да јесам, имам оно што каже да имам, могу да урадим оно што каже да могу да урадим. Данас ћу бити научен Божијој речи. Храбро исповедам: мој ум је пажљив, моје срце је пријемчиво, никада нећу бити исти. У Исусово име, Бог те благословио.“

Остинова „теологија“ чудан је спој протестантског евангелизма и познате психотерапеутске технике самосугестије у циљу повећања самопоуздања и позитивног размишљања, сличне оној из филма Емира Кустурице „Сјећаш ли се Доли Бел?“: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем.“ Остин због тога често прекида проповед, подиже песницу и, драматично затварајући очи, изговара овакве реченице: „Ја сам благословен, Ја сам снажан. Ја сам талентован. Ја сам дисциплинован. Ја сам фокусиран. Ја сам успешан.“

Успешан или просперитетан (prosperous) у Америци, наравно, представља синоним за богат, и то је оно што већина од 52 хиљаде учесника ове недељне службе, коју на малим екранима прати још 7 милиона људи у 100 земаља света, прижељкује и чему се нада слушајући Остинову проповед. Уосталом, већина протестаната у САД сматра не само да између богатства и хришћанске вере нема ничег противречног, већ да богатство представља „благослов од Бога“. Виц са почетка проповеди је вероватно посетиоцима и тако смешан јер се са његовим протагонистима могу лако поистоветити.

Својим начином живота, Џоел Остин (Joel Osteen, рођ. 1963) сигурно не оповргава тврдњу да је богатство Божији благослов. Његова црква је 2003. године закупила највећу дворану у Хјустону, седмомилионском граду у држави Тексас, уложила 100 милиона долара у њено реновирање, а онда ју је 2010. и откупила за 8 милиона долара. Остиново лично богатство процењује се на 60 милиона долара. Са супругом (проповедницом у истој цркви) и двоје деце он живи у кући од 1700 квадратних метара, са шест спаваћих соба, три лифта, пет камина, и још две одвојене куће на истом имању, једном за госте и другом са базеном. Када се погледа лице овог човека од 56 година без бора и са густом, таласастом, црном косом, тешко је поверовати да на његово улепшавање није уложен део те огромне зараде.

Остинове прве две књиге, приручници за успешан живот и остваривање пуног потенцијала са чијих корица сијају његови беспрекорни зуби, 2004. и 2007. године су на бестселер листи Њујорк тајмса достигле прво место. Након тога, сваке године је следила барем још једна слична књига.

Џоел Остин је само један од мноштва америчких „телевангелиста“. Ова реч настала је спајањем речи телевизија и евангелиста, и означава проповеднике који се путем телевизије обраћају огромном броју протестантских верника. Поједини конзервативни критичари у САД све њих оптужују за похлепу и искључиво материјалну мотивацију за своју делатност. Неки од телевангелиста су и веома утицајни у кројењу америчке спољне политике.

Амерички протестантизам

Нови свет је током 17. и 18. века насељен разним протестантским сектама, највише из Енглеске, које су ту побегле од прогањања са жељом да на америчком континенту успоставе религијску утопију. Оне су се по својим убеђењима доста разликовале. Тако су Пуританци, најутицајнија верска група у САД, били познати по дисциплини и демократским начелима. Одликовали су се и уверењем у супериорност својих ставова, неуморним прозелитизмом и великом искључивошћу, па су тако 1660. године, рецимо, обесили четворо Квејкера, припадника друге протестантске секте, који су се оглушили о забрану проповедања на територији њихове колоније Масачусетс.

Колико год се међусобно разликовале, све верске групације у Америци имале су и доста тога заједничког. Оне су проповедале „свештенство свих верника“ (the priesthood of all believers), што значи да нису имале посредника, свештеника, између верника и Бога, и исповедале су „непосредно искуство Христа“ (direct experience of Christ). Амерички протестанти су и тада били, као што су и данас, под највећим утицајем учења Жана Калвина (Jean Calvin, 1509-1564) о предодређењу или предестинацији, и монергизму, уверењу у спасење искључиво захваљујући Божијој благодати. Прво учење за последицу има слепо веровање у предодређену судбину појединаца и нација, а друго у аутоматско „спасење“ оног тренутка када човек поверује у истинитост свега што је написано у Библији. Због тога већина њих уопште не обраћа пажњу или не схвата дословно речи попут оне Апостола Павла „градите спасење своје са страхом и трепетом“ (Фил. 2:12), већ мисли да је вернику све дозвољено ако се „поново родио“ (born again), тј. ако је поверовао у Исуса.

Наиме, калвинисти и њихови следбеници, као што су Баптисти и Презбитеријанци, у својој мржњи према папи и римокатолицизму, одбацили су свако поштовање према црквеној традицији, чак и значај добрих дела, јер су на њима инсистирали римокатолици. Sola fide (само вера) и Sola Scriptura (само Писмо) постала су њихова главна начела, или, што су многи приметили, са прљавом водом избацили су и бебу.

О православљу већина Американаца скоро ништа ни не зна, а они који знају мисле да су разлике између православља и католицизма безначајне, највише због тога што православци поштују Богородицу и моле се светитељима као и католици. Хлеб и вино при њиховој „причести“ не само да се не претвара у тело и крст Христову, већ они у многим „црквама“ пију сок од грожђа, јер тај чин представља само „симболично подсећање“ на тајну вечеру.

Револтирани корумпираношћу, лицемерјем и злоупотребом положаја римокатоличких свештеника, реформатори су избацили тајну свештенства, па су свештенике наследили харизматични проповедници, који се вреднују на основу даровитости у ораторству. Тако се у Америци за посао пастора у некој „цркви“ конкурише као и за сваки други посао, а при одабиру кандидата највише се цени способност привлачења што већег броја верника, нарочито оних који су у могућности да дају велике прилоге. Осим познатих деноминација, као што су епископалци и методисти, Америка је пуна „цркава“ које не припадају ниједној доминацији (nondenominational church).

Окретање Светом писму као једином ауторитету у реформисаној цркви Западне Европе наступило је у време развоја хуманизма, и развило се у време просветитељства, када је једино мерило истинитости неког исказа или појаве постао човечији разум. Због тога је тумачење Библије постало подложно произвољним читањима. Следствено, оно које је логички посматрано било убедљиво стицало је највише следбеника. Угледање на Божије светитеље и учитеље Цркве из првих векова хришћанства потпуно је избрисано, и остало је само „проучавање Библије“ (Bible study) и убедљивост проповедника талентованих за говорништво. Веза са миленијум и по дугом црквеном традицијом намерно је и потпуно избрисана.

Самољубива жеља за сопственим истицањем помоћу оригиналног тумачења Светог писма довела је до оснивања читавих „цркава“ са великим бројем следбеника базираних на придавању посебне важности појединачном догађају у Новом Завету. Тако je, на пример, Црква Педесетнице (The Church of Pentecost) заснована на догађају силаска Светог Духа за време Педесетнице (Духова или Св. Тројице) описаног у Делима апостолским 2:1-4, када су Христови ученици почели да проповедају на различитим језицима представницима разних нација који су се око њих окупили. За време пентекосталних служби, неки чланови падају у транс, почињу да говоре на разним „језицима“ (speaking in tongues), што звучи као тртљање умоболних, и „исцељују“ болесне. Пентекосталци такође припадају евангелистичком покрету у Америци.

Гог и Магог, Месех и Рош

Једно од тумачења дела прве посланице Св. Павла Солуњанима породило је и необично есхатолошко веровање које утиче на понашање утицајних људи у америчкој спољној политици. Наиме, у предсказању Апостола „А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити“ (1 Сол 4:17), реч „узнесени“ је на основу латинског превода rapiemur на енглеском названа rapture (занос, усхићење), и замишља се као крајња екстаза поновно рођених (born again) коју на сваки начин треба убрзати. Једино у чему се не слажу они који овај догађај жељно очекују јесте да ли ће се он догодити пре или после седмогодишњег раздобља великог страдања описаних у „Откривењу“ Св. Апостола и Богослова Јована.

Пошто ће се то велико страдање (tribulation) догодити тек након изградње Трећег храма у Јерусалиму, утицајни евангелисти, које према тумачењу историјских периода зову „диспензационалистима“ (dispensationalists), употребљавају сав свој утицај на оне који би то могли да спроведу не би ли тај процес убрзали. Ту се нарочито истичу евангелисти који верују да „занос“ следи пре великог страдања, јер је он већ на домак руке. Број таквих убрзано расте.

Још једно библијско пророчанство све више се повезује са последњим временима у машти поновно рођених. Старозаветни пророк Језекиљ у 38. стиху „Сине човечји, окрени лице своје према Гогу у земљи Магогу, кнезу и глави у Месеху и Тувалу, и пророкуј на њ“ први пут користи називе Гог и Магог. У 10. поглављу „Постања“, Магог је човек, а Гог се не помиње, а у Јовановом „Откривењу“ Гог и Магог се спомињу као неко кога ће сатана, након ослобађања од хиљадугодишњег ропства, позвати у рат против Бога.

Гог и Магог су током последњих две хиљаде година повезивани са разним народима и појединцима, од Римљана, Гота и Скита, до Наполеона, Совјетске Русије и Ирана. Пред окупацију Ирака 2003. године, амерички председник Џорџ Буш Млађи, хришћански евангелиста, рекао је Жаку Шираку: „Гог и Магог су на делу на Блиском истоку.“ „Овај конфликт“, убеђивао је он француског председника, „јесте Божија воља, јер он хоће да га искористи да би избрисао непријатеље свог народа пре него што почне ново доба“. Ширак је након тог сусрета консултовао професора теологије са Универзитета у Лозани да му објасни о чему је Буш говорио. Пошто се уверио да је Бушов мотив за напад на Ирак пророчанство о крају света, Ширак је одбио да уђе у рат само због тумачења Библије америчког председника.

Садашњи амерички председник, Доналд Трамп, није евангелиста, али зато људи из његовог најближег окружења јесу, и о томе јавно говоре. Мајк Пенс, потпредседник, верује да може да спасе Трампову душу, а Мајк Помпео, амерички државни секретар и још један евангелиста у самом врху државе, јавно изјављује поводом припрема за рат са Ираном да ће они „наставити да воде те битке, јер борба је непрестана до узнесења (rapture)“.

Пошто се реч „Тувалу“ из истог стиха пророка Језекиља појављује и као „Рош“, па Месех и Рош звучи као Москва и Рус(ија), многи амерички евангелисти убеђени су да ће последњи рат бити вођен против Путинове Русије, оличења зла на земљи. То тумачење су озбиљно разматрали чак и неки Руси, укључујући и чувеног Михаила Васиљевича Ломоносова. У том, савременом геополитичком контексту, „гнусоба опустошења“ (Дан. 9:27; Мт. 24:15; Мк. 13:14) која треба да наступи пре краја света и другог доласка Христа тумачи се као опустошење настало после нуклеарног напада Русије.

Православни, с друге стране, верују да се ова синтагма пророка Данила коју понавља и Христос односи на обновљени храм у Јерусалиму, управо онај чију изградњу диспензационалисти толико прижељкују. У њему, по православним тумачењима Светог писма, треба да се зацари антихрист.

Већина становника Сједињених Америчких Држава, као оваплоћење новог изабраног народа у новој обећаној земљи, окренута је само садашњости и будућности, и целокупну историју и традицију сматра сувишном и непотребном. Лишивши своју веру двомиленијумске мудрости које је Свети Дух даровао својим скрушеном слугама, ослањајући се само на свој непоуздани разум, Американци су изгубили осећај духовног расуђивања. Не тако давно били смо сведоци судбине друге „мегадржаве“, бољшевичке творевине, која је целу традицију и историју хтела да извргне руглу и брисању.

Осим што одузима путоказе светих и мудрих, елиминација свих Богом одређених разлика и препуштање религије, културе и уметности законима тржишта оставља човека у царству стрепње, среброљубља и кича.

Коришћени извори

·  „Believing When You’re Not Seeing.“ Joel Osteen.
https://www.youtube.com/watch?v=-chal5JxwSY

·  Smith, Jean Edward. New York: Simon and Schuster, 2016.

·  „What’s the Problem With Joel Osteen?“ CBC Media.
https://www.youtube.com/watch?v=wP4buPmOcNM&t=69s

·  Wong, Edward. „The Rapture and the Real World: Mike Pompeo Blends Beliefs and Policy“ The New York Times, March 30, 2019.
https://www.nytimes.com/2019/03/30/us/politics/pompeo-christian-policy.html

·  Ломоносов, М. В. „Древняя российская история“. Библиотека Хроноса.р:
http://www.rummuseum.ru/lib_l/lomon03.php

·  Никодим, Богосављевић. „О последњим временима“. Архимандрит др Никодим Богосављевић. http://nikodimbogosavljevic.com/o-poslednjim-vremenima

·  Поштић, Светозар. Кратка историја америчке културе, делом успомене. Нови Сад: Академска књига, 2019.

Извор: "Стање ствари"