Сведочење о стрини Аиди из Горњег Египта 

„Даће ти Господ по срцу твоме“

Благословена Аида

„Свети Григорије Ниски о божанској чежњи говори: то је она чежња која је ранила срце пророка Мојсија у његовом сусрету са божанским Логосом, Који је проговорио из несагориве купине и први пут у историји открио Своје име: Ја Сам Онај који јесте. Она је Мојсију дала силу, мудрост и стрпљење да превазиђе све тешкоће његовог задатка: окорелост фараоновог срца, тешке услове и околности изласка из ропства, те намћорство и гунђање тврдовратог израиљског народа.

Вођен божанском чежњом, пророк Мојсије се пење све више у облак љубави Божје док се приближава врху Хорива. Из божанске чежње се рађа стрпљење спрам захтевног и тврдовратог народа, те његово молитвено заступање пред Богом: или да опрости Израиљу или да погуби и Мојсија заједно с њим.“

Архимандрит Арсеније Синаит

На овогодишњим свечаностима посвећеним Светом Димитрију, у истоименој цркви и општини Атике, архимандрит Арсеније Синаит, игуман манастира Светог Ђорђа (метох манастира Свете Катарине на Синају), беседио је на тему „Даће ти Господ по срцу твоме“ (Пс. 19,5). Изражавајући православни отачки дух Старца Софронија Сахарова, Отац Арсеније је навео речи његовог аутентичног ученика и наследника, архимандрита Захарија Захару из Есекса: „Православно предање је дубоко библијско. У Светом Писму човек је дефинисан као дубоко срце које има осећај за духовно и божанско. То је човеков задати циљ (предодређење): да задобије осећај духовног (умног) и божанског. Другим речима, у његовом срцу треба да живи Бог. Оно што отвара човеково срце и претвара га у дом Божји јесте Логос Божји.“

Да би илустровао важност човекове сабраности у срцу, о. Арсеније је пренео истинито животно искуство једне православне хришћанке из Горњег Египта, посведочено устима радника, који је у манастиру Светог Ђорђа служио двадесет пет година. Њега је у православној вери васпитала стрина Аида.

Аида је била сироче. Од малих ногу је знала да се моли Богу и имала је дубоку веру да ће јој Господ дати по њеном срцу. Била је писмена. За девојчицу из Горњег Египта 50-их година 20. века то је била права реткост. Стричевима се није журило да је удају јер су трошили њен мираз. На крају су нашли за њу једног „старог момка“. Аида је дошла у кућу са шест девера и шест јетрва, свекром и свекрвом. Јетрве нису благонаклоно гледале на част која је указивана Аиди као жени најстаријег од браће. Свекар и свекрва су је волели јер их је Аида служила, прала им ноге и читала Свето Писмо. Пошто су прошле четири године, а Аида није донела на свет очекиваног наследника, јетрве су постајале све смелије у захтевима и све гласније у пребацивањима „нероткињи“ да би требало више да се труди. Тако је постепено претворена у слушкињу свим укућанима. Устајала је у 5.00 и све до 22.00 обављала кућне послове, чувала децу, чистила штале, хранила и појила стоку, копала њиве, заливала баште. Није узимала за зло њихове увреде и никада ниједном речју, чак ни помишљу, није узвратила истом мером. Свим срцем је опраштала, а ноћу се дуго, са сузама молила Богу да јој подари много деце, да би могла да их васпитава у побожности. Након седам година брака изгубила је свекрву, која је била њена велика подршка, и над којом је бдила у њеној старачкој немоћи и болести као земаљски анђео. Наредне године остала је и без свекра, о коме се, такође, бринула као о свом оцу. Тада су девери и јетрве почели да убеђују њеног мужа, Тодора, да се разведе и ожени другом. Њих је мучила могућност да би део њиховог великог имања, у случају његове смрти, могао припасти Аиди, односно, њеној родбини. Тодор је у почетку одбијао ту могућност. Међутим, пошто су притисци постали неиздрживи, једне вечери је позвао Аиду на разговор. Врло хладним тоном је саопштио да нема примедбе на њен карактер и понашање, да је задовољан како се бринула о његовим родитељима и кући, али пошто није родила наследника, он предлаже да је одведу на преглед код лекара, а затим, ако се потврди да је нероткиња, он је моли да се врати својима, и да пре тога сврати до митрополије и потпише споразумни развод. Аида се без речи сложила. Наредног дана, не чекајући њен пристанак, јетрве су већ упале у њену собу, спаковале њене ствари и утовариле у комби. Задржале су пола њеног мираза под оптужбом да је њихова породица годинама издржавали једну бескорисну и јалову жену. Аида се спремила и полако сишла низ степенице. Пре него што је изашла из куће, у тренутку када су остали сами, пришла је мужу (са очима надувеним од плача) и сасвим тихо рекла да ће потписати развод, оставити мираз и вратити се својима уколико се испостави да је нероткиња. Међутим, ако се докаже да је проблем у њему, она даје своју реч, Христа ради, да то нико неће сазнати јер је знала да он не би могао поднети да браћа окрећу главу од њега, да га снаје исмејавају и да се у селу прича о томе. Аида је у пратњи мужа и свих укућана стигла код лекара (овде је о.Арсеније напоменуо да сиромашни хришћани немају новца за званичне болнице, него доктори волонтери организују прегледе у импровизованим центрима).

После обављеног прегледа насамо је замолила лекара овим речима: „Ти си хришћанин. Молим те ради љубави Христове да ми учиниш нешто: ако је проблем у мени, слободно свима разгласи, али ако је у мом мужу, Христа ради, немој никоме да кажеш јер он то неће поднети. Растргнуће га. Молим те немој да га издаш.“ После тога је уследило убеђивање између доктора и Тодора, који је одбијао да буде прегледан јер је то за њега представљало личну увреду и повреду части његове бројне породице. На крају, ипак, није имао избора јер је процедура то захтевала, а родбина која је чекала у дворишту била је нестрпљива да се случај Аида затвори. Лабораторијски налази су показали да је Аида била сасвим здрава, а да је Тодор од ране младости имао проблем са плодношћу. Пошто је Тодор пребледео и затетурао се, његова жена је притрчала да га придржи. Упитао је лекара шта ће рећи његовој фамилији. „Показао бих налазе и знам шта бих рекао да ти немаш анђела уместо жене и да се нисам договорио с њом да те не издам“, одговорио је и изашао да се обрати нестрпљивој руљи у дворишту. Пошто је саопштио да постоји проблем и да тај проблем није у Аиди, она је притрчала да га предухитри, бојећи се да ће издати њеног мужа, и прекинула га: „То је од Бога“. Међутим, доктор је био човек од речи и није довршио реченицу, него је значајно погледао Тодора, дајући му могућност да се сам обрати својима и заштити жену од њих. „Аида је моја супруга. Вратиће се у кућу свога мужа. То је моја последња реч“, рекао је Тодор и сео на своје место у колима. Вратили су се кући у тишини.

Аида је од мноштва проливених суза изгубила вид. Међутим, Бог јој је дао велику утеху да су је сва деца у кући волела и долазила да се брину о њој. И даље је устајала у 5.00 да би се помолила Богу. Деца су свраћала у њену собу да узму благослов пре школе. „Дођи, чедо моје, да те закрстим, да те Христос благослови и просветли, а Пресвета Богородица закрили и покрива, да ти дарује просветљење ума“, биле су њене речи пуне љубави. Прочуло се и међу комшијском децом да кога благослови стрина Аида, тај добија најбоље оцене, те се преко четрдесеторо деце окупљало пре полагања испред њене собе да би добило благослов и целивало њену руку. Ту није био крај. Приметиле су и комшије да у Аидиној башти нема буба и штеточина, да у њеним њивама и баштама све цвета и рађа изобилно, а свака непогода их заобилази. Под изговором да хоће да је прошетају, долазили су по њу и молили да се дотакне земље и семена. Слепа Аида је благосиљала говорећи: „Благодат Пресвете Богомајке нека умножи семење“. Све чега се њена рука дотакла се умножавало. Прозвали су је „благослов“. Осам година је живела потпуно слепа, окружена дечјом љубављу и захвалношћу. Говорила им је о Христу, саветовала их, а они су њој читали Свето Писмо.

На крају школске године деца су се окупила у њеној соби да прославе одличан успех. Сви су донели понешто. Аида се лепо обукла, стала на врата да их дочека и (као што је обичај у Египту приликом крштења, венчања и других великих догађаја) повикала је из свег гласа да их поздрави. У том тренутку је угледала блештаву небеску светлост. Угледала је Христа и зачула Његов глас како се обраћа њој овим речима: „Тражила си од мене да ти дам пуно деце. Погледај око себе и види колико имаш деце!“ У том тренутку су се отвориле Аидине очи и угледала је преко педесеторо деце, дечака и девојчица, како се смеју, разговарају, послужују храну и пиће, певају, играју... „Тражила си и дао сам ти по срцу твоме. Реци ми, Аида, која од твојих јетрва има оволико деце? И то тако добре деце! Зато хоћу да знаш да ћеш се данас одморити од својих трудова. Хвала ти за све што си урадила за ову децу коју сам ти поверио. Од сутра ћеш бити заједно са мном. Немој да се бринеш!“ Када је угледала Христа, Аида је почела да плаче, да се крсти и чини метаније, да се захваљује Христу. Деца, су помислила да она то чини од радости, те су прилазила да је загрле. Она је њих грлила и у себи се опраштала. Пошто су девојке после прославе поспремиле њену собу, Аида је замолила Георгија (потоњег радника у манастиру Светог Ђорђа): „Сутра кад ме повезете у шетњу, оставите мој вео да се вуче по земљи“ Збуњени дечак је упитао зашто. „Ето, хоћу да помилујем земљу по којој ћу пролазити поред вас“, одговорила је стрина Аида. Ујутро када су деца пошла у школу, стрина Аида није била на вратима. Затекли су је у соби, у клечећем положају са Христовом иконом у загрљају. Сутрадан је сваки од четрдесет младића хтео да понесе ковчег. Необична литија од Аидине куће до цркве (која је била на двадесет минута хода) трајала је пет сати. Носили су ковчег из којег се до земље спуштао вео, преко њива, вртова, воћњака, цвећа, пшенице... Ово је истинита прича о стрини Аиди из Горњег Египта, која вероватно никад није чула за Светог Максима Исповедника или ниптичко (трезвењско, стражитељно, филокалијско) богословље. Међутим, она је имала нешто заједничко са светитељима: чезнула је за Христом! Сабрала је своје унутрашње (духовно) срце и тако постала сасуд Духа Светога. Чежња је била златна карика која је Аиду повезала са Христом, у којој је нашла снагу да издржи вређења, клевете, понижења, исмејавања, ругања. И не само да издржи него и да свим срцем опрости; да покрије и заштити свог мужа. Тако је освојила Рај.

Завршавајући своју беседу, о. Арсеније је навео речи о. Захарије Захару из Есекса: „Сва трагедија овог века јесте у томе што живимо, говоримо, размишљамо, чак се и молимо – изван срца, изван дома Очевог; налазимо се и ходимо далеко од свог духовног средишта.“ На самом крају благословио је све присутне речима Старца Пајсија: „Хајде да вас благословим: да вас Бог својом љубављу залуди тако да побудалите. Да га заволите свим срцем и тако блентави освојите Рај. Да се не би догодило, не дај Боже, да га због вишка логике изгубите. Нека Бог свакоме од вас да по срцу вашем. Амин.“