Кад на малограничном прелазу из Словеније улазите у Хрватску, прва цеста десно води ка Дивљим Водама, лијепом излетишту, иза Сошица, у подножју планинског ланца Горјанци, које се спаја са Самоборским горјем.

 Подручје од Самобора до Радатовића и Сухора у Словенији, подручја гдје живе Малићи, Голеши, Бадовинци, Дркушићи, Обрадовићи, Рађеновићи, Грубачи и многи други, који званично нису ни Срби ни Хрвати, нису ни Словенци. У ствари јесу, и једно и друго и треће кад морају, најмилије им је кад их зову Жумберчани. Тамо далеко у Словенији у Бадовинчевој гостионици се славила Православна Нова година и у временима кад се ни у Србији није смјела славити. Велико је то подручје а још већа је то рана нашег народа која и данас крвари, данас када су људска права почетак свега,к ада све почиње и завршава са правима мањина.

Истина права тих наших сународника је силом и милом укинула Марија Терезија и вјечно зло нашаег народа на овим и свим осталим подручјима Римокатоличка црква, иста она  која и данас силом и Не милом исто чини нашем остатку закланог народа, иако се наши митрополити на сваком кораку воле сликати са црвеним капицама, иако им пишу љубавне књиге.

Сви који желе знати много више о Жумберку и Жумберчанима, тренутно рањеном дјелу нашег српског народа нека читају књигу Драгана Вукшића о Ускоцима и Жумберку.

Моја маленкост, пратећи догађања у Црној Гори, коју чека судбина Жумберка, уколико Милогорци добију ову битку је позвала и нашу митрополију Загребачко љубљанску да јавно подржи борбу нашег народа за Православље и Светиње у Црној Гори, јер су следећи на удару преостали Срби у Хрватској. Упркос "мудрошћу" коју испољава главни претендент на мјесто Патријарха наш митрополит Порфирије и упркос "молитвеним братским сусретима" са каптолско- ватиканским јуришницима (сисачки бискуп Копшић тражи чак Степинчеву улицу у Београду), одржана су се два три  Молебана за наш народ у Црној Гори. Стидљиво али јесу.

Мене више брине "аутономија" коју имају митрополије спрам Патријаршије и Београда, за мене као лаика а историја је свједок како нас Латини знају превести жедне преко воде а митрополити бити подмићени ватиканским даровима. Управо ту почиње оно што се Светосављем и Православљем не ноже звати. Мислим на лажне ватиканске дарове, љубљење руке папи, папским прстеновима на рукама наших црквених великодостојника.

И још нешто ми није јасно. Зашто никад на тим екуменским сусретима и ифтарима, ако већ морају бити, не деси се сусрет са Унијатима и Гркокатолицима? Лично мислим да их каптолски јуришници од нас вјешто скривају и чувају као " драгуље".

А не бих имао ништа против "заједничке молитве", макар екуменске нас и Унијата у Радатовићима. И Јован Храниловић, српски пјесник са Жумберка би јој се радовао. Значило би то много за ране нашег народа са поносног Жумберка.

И бар било какав почетак терапије нашег народа на Жумберку.

Миро Рајлић, Ново Место