Наднаслов мог текста, на први поглед, звучи конфузно. Чини се да једно са другим нема никакве везе. Али има. Итекако.

У недељу, 26. јануара, у 21:46, на форуму информативне сплачинарнице (свака част Уредништву „Борбе за веру“ за ову одредницу!) званој „Поуке“, која је (замислите!!!) део мисионарског одељења Српске Православне Цркве, односно њеног отпадничког крила, - постављена је тема „Погинуо Коби Брајант“. Та тема већ има четири стране, са преко тридесет објава, у виду текстова, фотографија и видео-записа. И шта сад? – питаћете.

„Сад“ је то што рад те духовне тровачнице и сплачинарнице плаћамо и ви и ја, а и сви верници СПЦ. Дакле, и они који једва да и за хлеб имају. Сви ми, индиректно, дакле, финансирамо разарање наше вере и Цркве. И да зло буде страшније – то чинимо мирне савести. Сви ми плаћамо тај олош који седи у администрацији сплачинарнице, а исто такав олош су и они са чијим благословом овај први олош ради – примају плате, добро живе и оваквим вестима (а све су им сличне) пљују у лице свима нама. Погибија сваког човека је трагедија сама по себи, то нико нормалан не спори. Али, у чему је погибија једног спортисте, притом неправославног, битна за Православље и српски народ?

Истовремено, - то сам пажљиво пратио, - ни једну реч нису написали о смрти оца Всеволода Чаплина. Али он није ни спортиста, ни естрадна звезда, ни паписта, ни протестант, ни неки белосветски јеретик, ни атеиста... Да је био нешто од тога или слично, имао би и он ту своје место.

Ако неко мисли да им се тема о погинулом кошаркашу омакла,  грдно се вара. То је код њих правило. Они се само таквим стварима и баве. Ево, рецимо, које су ударне теме на њиховом форуму у овом тренутку:

1.     Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита

2.      Da li igrate kompjuterske igrice i koje?

3.     Православци причају с католицима и протестантима

4.     Хришћанство ван православљаНаше фотографије дана (не учитавајте туђе са нета већ своје)

5.     Raskol se zahuktava

6.     HAOS koji je izazvala epidemija koronavirusa

7.     Тема јасна из прве поруке

8.     Da li je sex između supruznika uzvišen čin, ili je to nešto sto činimo zbog slabosti, i ne treba mu pridavati značaja?

9.     Улепшавање Црне Горе - Додај Црној Гори мало боје

10.  Свакодневна читања

11.  Све што сте хтели да знате о феминизму...

12.  Klonite se budala

И тако даље, и томе слично. Све православно, је л' да?

А рубрике на овом сајту су, рецимо: „Разбибрига“, „Спорт“, „Аутомобили“, „Животињско царство“, „Седма уметност“, „Позориште“, „Фотографија“, „Ликовна уметност“, „Личности“, „Медији“, „Монета“   (једна од тема је „Како зарадити новац у Србији“), „Libra“, „Let the music play“, „Политика“, „Зона сумрака“, „Личности“, „Вицеви“, „Лингвистика“, „Психологија“, „Историја“, „Философија“, „Природа и екологија“, „Медицина“, „Стварање“ итд, итд...

Ко је уредник сплачинарнице „Поуке“?

То је бивши рокер и пропалаш (што су, уосталом, сви новотарци) новоторски поп из Крушевца Иван Цветковић, који је програм сајта који води сажео у следећој изјави:

"Бавимо се Црквом на крајње специфичан и модеран начин.

 Отворени смо и за вернике других вера и атеисте...“

А ко му је главни финансијер и духовни покровитељ? Па ко би други него „теолошки колос“ - епископ екумениста и новотарац Давид Крушевачки. Е сад саберите:  са којим је епископом Давид Крушевачки добар, па са ким је добар тај што је са њим добар, а са киме тај... И тако, драги моји – сви путеви воде у Ватикан!

Дакле, непријатељи и рушитељи Српске Цркве финансирају и нашим и ватиканским парама рушење те исте – наше Мајке Цркве. Ставимо мало прст на чело па се замислимо!

Ово је био повод да питам Уреднике „Борбе за веру“ како иде њихов апел за донације сајту. Ко финансира наше?

Кажу: очајно!!!

Апел је објављен 8. јануара 2020. Последња уплата је, кажу, била 18. јануара. И од тада ништа. Нула. А за тих десет дана било је таман уплата да се плате приспели дугови. И шта сад? Како даље? Да ли то значи да српским православним верницима не треба сајт „Борба за веру“? На моје писмо уредници су одговорили да су они захвални донаторима, да је било ту и неколико „удовичиних лепта“, што „изузетно уважавају и цене“, да је пар донација било од људи од којих то нису очекивали и да ће, кажу, „врата 'Борбе за веру' свагда бити широм отворена за оне који су помогли и који буду помагали“.

Оно што ме је посебно запрепастило, то је чињеница да је међу донаторима само један једини свештеник!!! А где су остали? А лично познајем много њих који читају тај сајт. Заправо, сви свештеници СПЦ читају „Борбу за веру“. Уживанција: седе у удобним фотељама, отворе сајт и са безбедне дистанце сазнају шта се догађа у нашој Цркви и православном свету. И шта их брига за остало. Грешите, господо! Јер постоје само две опције: или сте екуменистичко-новотарски издајници, па вам је у интересу да „Борба за веру“ пропадне, или сте материјалисти, па вас је брига једино да ви благујете. У првом случају, као издајници, бићете кажњени од Бога, а у другом – кад дође новотарска казнена експедиција и у Вашу порту, неће бити никог да вас брани. Заиграће мечка и пред вашом портом!

Такође, поражен сам информацијом добијеном од Уредништва да ни један "правоверни" манастир Српске Православне Цркве не помаже „Борбу за веру“! Где сте вајни ревнитељи?! 

И знајте: ако не буде „Борбе за веру“, и ви ћете, пре или касније, постати екуменистичко-новотарска крпа за брисање патоса!

Шта је радио сајт „Борба за веру“ кад је највише било потребно? Ако је неко заборавио, Радованче Селић није.

Довољно је сетити се медијске борбе у тренуцима када је то неком било потребно, и када је имало значаја за СПЦ. Довољно је сетити се прогона који се, у Рашко – призренској епархији, десили 2010. године, и када је, после обарања званичног сајта епархије, „Борба за веру“ била једини медиј (наглашавам: ЈЕДИНИ!) који је, из часа у час, истинито сведочио о догађајима који су се тамо збивали, али и касније.

Бранили су канонски поредак у епархијама: зворничко – тузланској, западноевропској, канадској, нишкој, милешевској, када су уклањани епархијски архијереји.

 Устали су против издаје у САД, на челу са епископима Иринејем, Максимом, Лонгином (та борба траје и данас).

Не треба заборавити ни одбрану сестринства Љубостиње од насртаја служитеља новотарских служби, али и недавног случаја у манастиру Раковици (без обзира од одустајања тамошњег сестринства од првобитне намере да се боре).

Бранили су и прогоњено свештенство у браничевској, жичкој и шумадијској епархији, али и мирјане (попут др Зорана Чворовића), који су се нашли на удару новотарских инквизиција.

Разобличавали су сваког екуменисту и новотарца – довољно је сетити се колико је овај сајт допринео да се јасно укаже на оне који глуме правоверје, а спремни су на труле компромисе са Ватиканом (попут епископа Иринеја бачког или митрополита Амфилохија).

Указивали су на циркузанере међу новотарцима, попут умировљено – узнемиреног Атанасија.

Нарочиту пажњу су посветили филопапистима који се надају патријаршијском престолу, типа митрополита Порфирија из Лас Вегаса и Гргура, издајника из Херцеговине, на привременом раду у Немачкој.

Показали су штеточинско деловање штеточина у дијаспори, типа Добријевића и владике Андреја Ћилерџића.

Разобличили су ревизионисту броја јасеновачких жртава – владику Јована Ћулибрка.           

А ко може да заборави борбу против непријатељске промене Устава СПЦ, када је сајт први објавио његов (у строгој тајности чувани) наказни нацрт, и позвао наше угледне људе да разобличе лаж у том нацрту?

Где се год погледа „Борба за веру“ била је у првим редовима истинољубља и православне борбе. Не значи да није било промашаја и слабости, али они нису били намерни, него последица људских немоћи. А колико је учињено да се екуменци и новотарци зауставе, сетити се морамо (има још много тога непоменутог – рецимо, разобличавање лажног сабора на Криту и екуменаца у другим помесним Црквама).

Такође, без имало претеривања се може рећи да је „Борба за веру“ најзаслужнија за заустављање некадашњег офанзивног увођења новотарија у СПЦ. Новотарци се плаше јавности, а „Борба за веру“ је њихове тајне планове и јавна безакоња износила у јавност и нештедимице разобличавала.

Укратко, с пуно права тврдим, као неко ко је у свим црквеним догађањима учествовао од почетка деведесетих година 20. века, - да није било „Борбе за веру“ у СПЦ би био тотални медијски мрак и читава наша Црква већ би била сасвим поробљена.

 А такође тврдим, ако „Борба за веру“ нестане из интернет простора, тај мрак ће неминовно завладати.

Не дао Бог да се то догоди.